Репортажа: Од Трубјеле до Чикага (видео)

 Историја миграција из Црне Горе је дугачка и жалосно богата. Од Анда до Урала, Од Сиднеја до Сибира, живе носиоци наших гена, у већем броју незаинтересовани и несвјесни те чињенице.

Не тако давно, по завршетку Другог свјетског рата, из Црне Горе у бијели свијет одлази на хиљаде антикомуниста.  Победници у лику нових власти, нису имали милости за своје противнике, а зло братоубилачког рата, оставило је тешке трагове на свим странама све до данашњег дана.

Један од оних који су се после рата одлучили на бјекство из земље је и Љубо Пејовић из Трубјела поред Никшића.

Његови мотиви се не разликују од хиљада других противника једноумља, који су спас од тортуре потражили изван земље. Пут га је преко Венецуеле, Бразилије, Чилеа, Порторика, Канаде, Калифорније водио у Чикаго гдје  данас живи са супругом Порториканком,троје дјеце и седморо унучади, као успјешан пословни човјек.

Иако каже да се није никад предавао носталгији, завичајна земља је за њега увијек имала посебно мјесто.  Зато је, на самом почетку новог вијека, одвоји дио иметка и купио кућу у Херцег Новом. Да му синови и потомци знају ко су и одакле су.

Одвајање од корјена је опасност која је отуђила много наших људи у бијелом свијету. Чистим, завичајним дијалектом, који није нестао ни после шест деценија живота у туђини, Љубо нам се једног августовског поподнева у Херцег Новом похвалио да су му супруга, дјеца, снахе, зет и унучад крштени у православној цркви. Упркос различитом поријеклу и традицији сви се молитвено окупљају око православног олтара. Каже: „Једна кућа, а двије религије – не иде“:

„Сретао сам много потомака наших исељеника који, не само што не знају своје поријекло, него их то и не интересује. Кажу: ...ја не знам Чехословакија, Југославија... ја сам Американац.... Е да се то мени не би десило, направио сам кућу у Херцег Новом, гдје сви радо долазе и једва чекају да се поново врате. Кад мене не буде, они ће знати ко су и одакле су“, отпочиње своју причу Љубо Пејовић.

Што се њега тиче, завичај никада није нестао из душе, а Љубо га претаче у поезију и слике, којима доминира завичајни камен, обогаћен питорескним детаљима из маште, или из неког од његових станишта широм оба америчка континента. По његовом исказу слике које прекривају зидове куће у Херцег Новог настале су „из главе“, а ми смо увјерени да смо видјели детаље завичајног језера Крупац, тврђаве Форте Маре из Херцег Новог и планине које окружују Боку и никшићко поље.

Отаџбина побјегла у машту, бива чистија и вољенија него што то стварно заслужује.

Сликарски таленат, који је брусио у Врбасу током школовања и у кратком боравку у Риму након бјекства из земље, био је често спасоносан за младића који се отиснуо пут непознатих и далеких земаља Јужне и Сјеверне Америке. Некада за стан и храну, анекада и за добру зараду, зависно од прилика у којима се налазио.

Уз доминирајуће слике, пријатним амбијентом његовог дома у Херцег Новом доминирају и породичне фотографије. Лик мајке, чији напаћени, али истовремено благ и одлучан израз лица са старе црно-бијеле фотографије, може испричати дио приче о самом Љубу.

Ту су и породичне слике, са којих се смијеше синови, ћерка, супруга, зет, снахе и седморо унучади.На столу вриједне књиге, са историјском и археолошком  тематиком. Још једна пасија 83-годишњег Љуба, коју сада у пензионерским данима може у потпуности да иживи. Теме о којима радо говори и које су га, како каже, одувијек занимале.

Дјетињство у рату, сјећања на глад

Живот је хтио да Љубо буде свједок многим догађајима, које данас можемо да нађемо у уџбеницима историје.

У позадини његове борбе да опстане и преживи све недаће којим га је живот обилато затрпавао, дешавају се бројни историјски  потреси, револуције, економски колапси…, како у Југославији, тако и у далеким земљама Латинске и Сјеверне Америке.

„Сваки човјек на овом свијету има задатак због којег је овдје“, каже старина чијем искуству треба вјеровати.

Сјећање на дјетињство проведено у Трубјели десетину километара од Никшића према Грахову, далеко је од веселих доживљаја десетогодишњака. Мајка је са осморо дјеце од 1937.године, када му умире отац, морала сама да се стара о великој породици.

„Јадно је то сјећање Бога ми. С пролећа се некако и могло, јер је било коприве, жућенице, посадили би мало кромпира… и тако се живјело. Али дође несрећни рат и зима 1942.године. Глад! Много нам је комшија помрло од тифуса и гласи. И данас памтим слику како мајка и брат сједе крј  огњишта, придржавају главе рукама и уздишу, јер не знају шта ће дјеци сјутра дати да једу“, говори нам изразом који не оставља дилему зашто је у „откровењу“, један од четири јахача апокалипсе симбол глади.

Како „невоља не долази сама“, партизанска јединица им је „конфисковала“ магарца, главног помоћника у кућним пословима. Требало је донијети воде, дрва и других потрепштина. Претходно су им повели и једину јуницу, па је чељад остала без ичега.

„Око нас сами камен, ниђе ништа. Ми дјеца плачи сву ноћ за магарцем, којега смо вољели као чељаде. Кад сјутра дан, тамо иза окуке, чујемо гдје магарац риче. Тако је чинио увијек када се приближавао кући. Ми потрчасмо у сусрет, кад имамо шта видјети: носи двије вреће пуне брашна. Једна пуна од сто кила, а друга мало начета па се оно брашно просипа. Партизани су га изгледа водили на млин, а он навикао из млина да увијек иде право кући, па им побјегао неопажено из колоне право нама, носећи нам непроцјењиви дар. Тада је кило брашна ваљало више од кила злата. Дивно је било те ноћи, мајка умијесила хљеб од бијелог брашна, ми смо га дјеца звали „вунај“, јер је био мек и бијел попут вуне… ах како смо се насладили. И Бога ми нас те зиме спаси од глади.“

Негдје 1943.године, по капитулацији Италије, магарац је одлутао и међу „окупаторе“. Око цркве на Трубјелу, улогорила се злогласна „Ханџар дивизија“. Љубо је кријући од мајке и брата отишао право у логор да га врати. Успут је наишао на сцену, вјечно урезану у сјећање: Њемци су стријељали италијанске официре, а десетогодишњак је гледао тијела која се трзају у предсмртном ропцу. Обузет стравом пред којом се нашао, на моменат је оклијевао да ли да настави пут, а онда је то и учинио као да се ништа не дешава. У логору су му показали гдје је везан његов миљеник, а Љубо се јашући, истим путем вратио кући:

„И од тада, сваки страх је нестао у животу. Када сам касније улазио у неприлике по свијету, никада се више нисам уплашио, јер сам у том моменту дјетињства окончао са страхом за сва времена“.

Колонизација и емиграција

После рата Пејовићи, као и друга црногорска сиротиња добијају парче земље у околини Врбаса. Међутим, пошто им је већина рођака страдала у четницима као припадници и симпатизери тог покрета, Пејовићи су имали великих непријатности од нових власти. У Врбас су пошли и они који су му побили рођаке.

„Мене су сматрали као дио издајничке фамилије, зато што су ми рођаци били у четнике па су их побили све. Код Зиданог моста су убили Трипа и Душана, то су били колоси, дивни момци…  Ђура и Мирка су убили у Кораћевцу.  После сам ја дознао све о томе, али… Питају мене синови ко је био, нисам хтио да кажем. Да преносим то на фамилију нећу. Боље је заборавити.  Да се зла крв једном заувијек закопа!“

Малу матуру је завршио у Апатину, а не у Врбасу, јер му је професор Рус „дошапнуо“ да би било „паметно“ да бјежи из земље и да се други наставници договарају да га руше. То је преломило да дефинитивно одлучи да напусти земљу. Са двадесет година, 1953. Од надница зарађених на окопавању кукуруза, купује карту до Ријеке, гдје уз помоћ брата налази посао на печаћењу вагона. Ту проводи пет мјесеци и одлази у Словенију близу Трста, гдје три дана чека погодну прилику да пређе границу поред бројних стража.

„Те ноћи када сам прешао, користио сам облаке који су повремено заклањали мјесец и правили густи мрак. Знао сам да је граница са Италијом ишла врхом брда, али нисам ни претпостављао какав је терен којим ћу проћи. Када ме је 70-их брат повео да видим куда сам прошао, нисам могао вјеровати, какве сам стрмине и усјеке прешао. Са југословенске стране је била чистина, а са италијанске шума. Те ноћи сам користио прилике када мјесец зађе иза облака да се крећем. Чим се појави, чучнуо бих и покрио се капутом да личим на грм. Наједном набасам на стражара. Видим нешто свијетли, али ми чудно да звијезда може бити тако ниско. Схватим да је то жар цигарете. Некако сам ипак прошао неопажено. Ујутру се дограбим аутобуске станице у Трсту, а један Италијан када ме је видио, само је жалостиво проговорио: „Поверо рагаци“ (јадно дијете), дао ми свој сендвич и повео ме до полиције и касније до избјегличког кампа“.

Љубо Пејовић се у Италији задржава кратко. Прво се чудио како нико из кампа, у којем је било пуно народа из Југославије не иде даље. Када је открио да Италијани користе дозволе за исељеништво у Америку за своје грађане, Љубо иницира штрајк глађу у кампу. Ускоро је сва римска штампа брујала о томе, а нашим невољницима Црвени крст омогућава да крену даље. 

Он одлази у Рим, гдје успијева чак да похађа часове из сликања и надогради знање и таленат брушен у умјетничкој школи у Војводини. Касније ће му то помоћи у сналажењу по туђим земљама. ­­­­­­­­­­­­­­­­­­­Одатле се дограбио напуљске луке купује карту за први брод – дестинација Чиле.

После 15 дана на мору, брод пристаје у Венецуелу, гдје је имао уобичајено одмориште.

„Сиђем ја са брода, гледам ону љепоту и помислим: шта ћу ја у Чиле, ја хоћу овјде. Одем до станице полиције и кажем неком шефу тамо да хоћу да се населим код њих. Он ме одмјери од главе до пете, ваљда му било симпатично то што сам му тражио. Вели: Даћу ти боравак на пола године, ако будеш добар када то истекне добићеш за стално. Ја потрчим на брод, узмем свој кофер и одмах кренем да тражим посао“.

Бјекство од мачета револуционара

Са кофером у којем је било нешто прљавог веша и са 50 долара у џепу, обилазио је радње, међутим непознавање језика и заната, чинило му је непремостиву препреку, све док тако лутајући није наишао на радњу сарајевског Јевреја, који га је на чистом српском језику и на Љубово изненађење запитао: „Одакле си ти мали?“. Ту је нашао свој први посао на брушењу дасака за фабрику намјештаја. Промијенивши неколико послова, одлази са пријатељем хиљаду километара на југ у Гуајану, гдје преживљава уз помоћ сликања.

Одатле одлази на ријеку Ориноко. Проницљив и вриједан, закупљује ресторан у мјесту гдје је било мноштво радника ангажованих од америчких компанија на изградњи бране.

Посао је кренуо и Љубо је од раних јутарњих сати до дубоко у ноћ имао пун ресторан. Стиче углед и свако ко је нешто значио у граду долази код њега. Међутим, 1958.године у Венецуели избија револуција и предсједник Маркос  Перез Хименез напушта земљу. Подивљала руља руши све пред собом. Они којима је „до јуче“ давао на вересију, брзо су то заборавили.

„Нема закона… Запалише ми ресторан… Дођоше ујутру са Оринока и мачетама расјекоше мреже за муве и кренуше на мене. Псују, хоће да ме исјеку. Ја прескочим иза шанка, узмем пиштољ и отјерам их. Видјели су да сам ријешен да браним живот и да их све ту побијем ако треба. Одоше тада, а после запалише објекат. Изађе и неки револуционарни закон да се свима који на банкама имају преко три хиљаде долара, одузме новац у име нове власти  и тако ја останем поново без ичега, принуђен да напустим земљу“.

Чикашко сидро из Порторика

Одатле креће у ново лутање по Јужној и Централној Америци, у Колумбији обавља мање посредничке послове за америчке компаније, а у Торонту користи сликарски таленат и ради маркетиншке послове. Али његов темперамент не подноси климатску и духовну хладноћу тамошњег живља и одлази у још један круг лутања преко Калифорније, Чикага,па опет Јужне Америке… Годину дана проводи у лутању по Европи, а успони и падови се настављају. У грчкој револуцији, у општем метежу губи брод са робом, који је предуго задржан у атинској луци и цијела инвестиција одлази бестрага.

„ Сви ти финансијски падови су ме некако поколебали. Лутање којем се није назирао крај, престало је када сам се вратио у Чикаго и заљубио се у моју данашњу супругу, Порториканку. И Бога ми, донијела ми је срећу и на пословном и на оном значајнијем – животном плану. Родила ми троје красне дјеце, од којих данас имам седморо унучади. Сви смо у Чикагу и живимо сложно и срећно“.

Почетком новог миленијума, одлучује да купи некретнину у Херцег Новом и од тада се чешће среће са Црном Гором.

Љубо Пејовић завичајна сјећања на породицу и дјетињство изговара дрхтавим гласом и замагљених очију, што свједочи о његовом карактеру, више од завидног  иметка који је мукотрпно стекао на далеким меридијанима.

И свједочи да је побиједио све опасности које су могле да га одвуку од корјена.

Разговор са њим смо завршили са осјећањем недоречености. Живот вриједан филма и романа, чији сценариста и писац не би морали да употребљавају личну машту, немогуће је испричати у обичној репортажи. И ово што је завршило  у новинарској биљежници, морало је да прећути сијасет занимљивих сторија из далеких земаља,  нама егзотичних и потпуно непознатих.

Оно што је највриједније, није било могуће пренијети ријечима, а то је доживљај разговора са човјеком коме зле прилике и тешки усуд нису ни натруниле духовни живот, побједникoм у суровој борби физичког опстанка, који у својим хазардерским животним приликама никада није улагао душу и етику из завичајног завежљаја.

Први повратак у домовину

Када је први пут посјетио Југославију, Љуба су приводили у полицију. Прво у Београду, а потом и у родном Никшићу, гдје је одговарао на многа бесмислена питања иследника. Отишао је и до камених рушевина своје куће у Трубјели, гдје је настала  и једна сјетна пјесма о родитељском дому и поскитаној фамилији.

„када сам први пут посјетио родну кућу, нашао сам само рушевине некадашњег дома. Гледам оно камење, чини ми се да сваки познајем, а чини ми се да ме савки пита Љубо, гдје си ти до сада, ми смо те чекали. И онда, дођоше ми стихови сами на уста:

        На Трубјелу испод брда Гошца

Бјеше кућа мога оца…

Стара кућа кроз коју вјетар дува

Дјеце у њој пуно бјеше

 Ал` не бјеше доста крува.

Кад птићима перје никне и порасту брза крила

Тако исто чељад наша Трубјелу су оставила

Из грмења и главица још и сад се пјесма чује

дивљих звјери дивљих птица, што ко химна одјекује

 чељад нашу оплакује.

Са Трубјеле испод брда Гошца

Некад бјеше кућа мога оца…

Сад кроз омеђине вјетар пири

 као да и он тихо збори

,, драги Љубо душу смири

И врати се Црној Гори“.

И  ево сад као старац,

ослабио, изнемога`

Гледам омеђине дома мога

Па ми нека туга срце пара

Само снаге имам рећи

Збогом збогом кућо стара!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: