Бијели међеди Дукље

Прошлонедјељни испад премијера Мила Ђукановића и даље је главна домаћа тема. Ако би се овај случај изоловано посматрао, инцидент из парламента заиста личи на сукоб ирационално нервозног и бахатог вишедеценијског шефа домаћег режима са младим и храбрим човјеком. Али као у оној причи о два анђела, ствари можда и нису онакве као што на први поглед изгледају.

Повод сукоба младог посланика и премијера који половину свог досадашњег живота апсолутистички влада био је професор Миодраг Перовић. Вратимо се зато неколико недјеља раније, када је гостујући на својој приватној телевизији професор Перовић о премијеру Ђукановићу изјавио следеће: “Да је отишао 2007, отишао би као херој и ја бих се лично борио да се све опрости“. Да би схватили о колико се без икакве ироније искреном ставу ради, потребно је отићи на почетак године поменуте у цитираној реченици.

Баш тада је Ацо Ђукановић – највећи појединачни приватни акционар Црногорске комерцијалне банке за 10 милиона евра продао свој власнички удио, иначе купљен за десетотруко мањи износ непуне двије године раније. Током кратког периода Ацовог акционарства, од једне небитне банке у повоју, ЦКБ постала је водећа институција на црногорском финансијском тржишту. Очигледно је да осим десетоструке добити, директно партнество са породицом Перовић указало премијеровом брату да точење горива у глисере са шверцованим цигаретама није најефикаснији и најбржи пут оплодње капитала. Зато ће неколико мјесеци након продаје удјела, Ацо Ђукановић своје новостечено знање о финансијама и милионе зарађене у првом реду захваљујући екстремној “способности“ старог менаџмента ЦКБ, уложити у куповину акција Никшиће банке.

Тако је створена Прва банка Црне Горе, прва у буквалном смислу те ријечи, банка којој је подређен цјелокупан домаћи финансијски систем. Из Ацове приватне банке, имајући у виду примјер њеног некадашњег директора Радоја Жугића, регрутују се будући црногорски гувернери и министри финансија. Њена претеча ЦКБ у међувремену је у великој мјери  маргинализовна. Недуго по оснивању Прве банке, породица професора Миодрага Перовића била је принуђена да прода свој удио у ЦКБ и изађе из њеног менаџмента.

Треба зато вјеровати Миодрагу Перовићу да би Мило Ђукановић био његов лични херој, само да је Ацо пристао да свој монопол над црногорским финансијским токовима и даље дијели са члановима његове породице. Штавише, он лично каже да би се залагао да се садашњем премијеру опрости уништење црногорске привреде, пљачкашка приватизација, упропаштавање свих стратешких шанси развоја и нерасвијетљавање убиства Душка Јовановића. Међутим пошто је Ацо породицу која га је увела у банкарски бизнис грубо избацио из игре, Мило Ђукановић је за медијски концерн у власништву професора Перовића напрасно постао главни анти-херој и зли диктатор, а Црна Гора мафијашка приватна држава.

Са друге стране, такође је упитна ирационалност премијерове нервозе испољене у парламенту. Да је Мило Ђукановић озбиљан и одговоран државник, био би дужан објаснити јавности како то да су његова полиција и тужилаштво немоћни да приведу правди особу коју је он лично више пута јавно оптужио да се налази на челу неке мафије?

Одговор ћемо морати да потражимо сами између три могуће солуције. Прво може бити да је по сриједи премијерова неозбиљност и ноншалантност у оптуживању противника, немар и неспособност његових службеника, или можда страх да се у конкретном случају употријебе инструменти државне принуде и примијени закон? Да је Ђукановић неозбиљан и ноншалантан сигурно не би био силно нервозан, па зато претпоставимо да је последња солуција тачна. Даље се поставља питање какве се то силе унутар своје државе, може плашити један вишедеценијски апсолутистички владар и због чега зазире од кажњавања некога ко му очигледно изазива велику нервозу? Ако се елиминише могућност да је то утицај медијског концерна под контролом супарника, намеће се одговор да друга породица има заштитника моћнијег од свемоћног Мила и истовремено ужива статус својеврсних бијелих међеда Дукље.

Заузврат професор Перовић има обавезу да у својим медијима промовише вриједности које свијету настоје наметнути САД и да безусловно брани интегритет свог заштитника. То неријетко ради врло неспретно као нпр. када је почетком септембра учеснике једног анти-ратног протеста назвао закржљалим бољшевицима. На срећу заштићеног професора ова обавеза није посебно учестала, јер се изгледа сви сегменти домаћег друштва силно плаше његовог супер моћног заштитника. Да је то заиста тако свједочи недавно отварање америчке читаонице на Цетињу, само два дана уочи локалних избора. Нико од опозиционих политичара није се усудио да ни у најблажој форми изрази неслагање са директном подршком режимском кандидату за градоначелника, од стране дипломатског представника једне стране државе.

На крају господо из опозиције, прије него што било ког члана политичке групације Позитивна Црна Гора прогласите симболом “наде да је Црна Гора уједињена око демократских вриједности још увијек могућа“, покушајте се сјетити прошлогодишњих избора. Онај ко заборави блиску прошлост, ризикује да му се у будућности опет појави неки Драго Ђуровић.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: