Насловна Поглед Безочност у отимању туђега

Безочност у отимању туђега

3
ПОДИЈЕЛИ

Пише: Слободан Милић

Мамити дио народа на основу вјере проглашавајући га за свој народ, а посебно отимајући му културна добра је бешчасно, неморално, примитивно. То је случај са Дубровником. Припојен је Хрватској 1946. године и она се понаша као да је био њен хиљаду година. Дубровачку књижевност проглашавају за своју, додуше тек десетак петнаест година послије присвајања.

Данас су Новоусташе већ присвојиле баштину Боке Которске. Извјесна Ванда Бабић, у књизи Хрватска култура и књижевност Боке.

Да почнемо овим редом.

Пред нама је речник Талијанско-Словински, штампан у Сињу 1886. Видимо да још није било хрватског језика.

Марин Држић (1510-1567), сјајни писац комедија, један од најплоднијих дубровачких књижевника (СВЕЗНАДАР ЗАгреб, 1954.). Видимо да још не припада хрватској књижевности. Нису имали још довољно снаге да га уврсте у хрватску књижевност.

Марин Држић пише свом посланству у Цариграду: „Ступите у контакт са нашим човјеком из Херцеговине, који говори наш језик а заузима високи положај на двору“. Тај човјек је нико други до Мехмед паша Соколовић.

valtazar Безочност у отимању туђега
Валтазар Богишић

Валтазар Богишић у књизи Богишић о себи и други о Богишићу јасно пише: „Ја сам Србин католичке вјероисповијести, мој отац је исто Србин католичке вјероисповијести, а мој дјед је био Србин православне вјероисповијести који је примио католичанство, ради лакше трговине са Млецима и осталим католичким земљама“.

Дон Нико Луковић као делегат у Скупштини С.Р. Црне Горе, своја обраћања увијек је почињао: „Ми Срби из Боке Которске…“

Дубровачка књижевност је Дубровачка књижевност као што је Бококоторска -књижевност Боке Которске.

Од године 1946. Дубровник неправедно припада Хрватској која то ни у ком случају није заслужила. Изгледа да јој је то била награда за геноцид над Србима и Јеврејима. Сувишно је казати да прије тога није Дубровник имао никаквих додирних тачака, посебно културних, са тзв. Хрватском.

Исте године, први пут у историји, Бока Которска улази у састав Црне Горе. Само да подсјетимо да је Бока Которска 1918. године ушла директно у Краљевину СХС. Значи, није имала делегате на Подгоричког скупштини.

boka2 Безочност у отимању туђега

Прије пар година један пријатељ ме је упознао са својим пријатељем Поповићем из Котора. Да би ме упозорио, каже да је он Хрват. Мени таман добродошло да га упитам из којег је дијела Хрватске дошао. Мало изненађен одговори „да му је прађед дошао из Цуца“. Нисам питао даље. Све је јасно којег су поријекла Хрвати из Боке.

Када је неки народ у кризи, када је сатанизован ни са те ни с ове, онда се обруше на њега и оне најмање грабљивице и почну да га черупају.

Тако Хрвати од 1945. до данас присвајају како културна добра тако и територије. Страх ме да ће им се једног дана обити о главу.

Најновији примјер имамо у Црној Гори. Амбасадор и стручњак за латинску књижевност Боке Которске, из Бајове улице са Цетиња, поче да коментарише и објављује текстове писаца из Боке Которске. Тако је стигао до три тома, које магаре не би могло да понесе, и објавио их под насловом Црногорска књижевност од Црнојевића до данас. И он мирне душе потезом знанственог и „витешког пера“ припоји Бококоторску књижевност Црној Гори.

Драги пријатељу, Гојко Челебићу, говорио сам ти да није то тако као што тумачиш. Да је Дубровачка књижевност – Дубровачка књижевност, а књижевност Боке – књижевност Боке. Да Дубровачка књижевност и књижевност Боке чине једну књижевност. Којој књижевности припадају то зна и мало дијете. А ми то држимо у себи а друго пишемо. Може се рећи а да се не погријеши много да хрватска књижевност припада корпусу српске књижевности иако је штампана латиницом.
Мислим да и Ватикан има право једним дијелом на ове њкижевности“.

Али, одједном пуче гром из ведра неба, стопостотна Хрватица, вјероватно као и овај из Котора, бану са књигом Хрватска култура и књижевност Боке. „Нећеш само ти Челебићу, присвајати него ћемо и ми Бабићи, кућа нам га даје“.

marin držić Безочност у отимању туђега
Марин Држић

Поздрављам искрено што су „Вијести“ пренијеле текст. Погледајте поднаслов текста, мирише као да је упућен „знанственику“ из Бајове улице: „Што се хрватске баштине Боке тиче, никоме не треба сметати што она припада хрватскох културној баштини и баштини Црне Горе. То је чињеница коју треба прихватити и која не умањује вриједности хрватске баштине и хрватске традиције у Црној Гори.“ Овакву спрдачину са Црном Гором нико нормални не може да отрпи. Сумњам да ће дићи глас Новоцрногорци.

На крају да напоменем да у текстовима поменутих томова нема ни једног текста из којег се може видјети помињање Црне Горе. Поготово нема аутора који доводи себе у везу да припада Црној Гори и да је Црногорац.

Створити било какве државе, без језика и културе, јесте трагедија за те државе.

Са дебелим парама или из сопствених високих интереса принађу се лешинарчићи, неуспјеле особе, крадљивци да опљачкају и присвоје туђа добра.

3 КОМЕНТАРИ

  1. 3
    2

    Sto je nama … Eto, vjek prejahao, a mi i dalje jednako dokazujemo da je voda mokra!?
    Da su Srbi katolici, bili SRBI!?
    … Ma ne, Srbi katolici su bili Hrvati, kako je to jedino logicno i normalno!
    Gori smo od croatskih kleptomana!
    Kad ono ukradu Valtazara Bogisica i utamnice ga u Hrvata, mi potrcimo da ga branimo, da dokazujemo da je Bogisic, koji za sebe pise da je SRBIN, SRBIN!?
    Kako ovi croatski kleptomani jedva cekaju da ludi Srbi dokazuju kako je voda mokra.
    Jos nam se iz prikrajka smiju, ludijem Srbina.
    Ne znaju oni, jok! Cekaju da im mi recemo kako su jednom bili Srbi.
    Ne znaju oni ko im je bio otac i djed, pa sve cekaju da ih mi prosvijetlimo!
    Bas to cekaju.
    Oni koji najbolje znaju i ko su i sto su, pa su opet Hrvati!
    Da se mi manemo corava posla da im dokazujemo ono, sto jedino to, oni najbolje znaju : ko im je bio djed!!!
    Kako njih to nimalo ne zanima, zivo me zanima sto mi ginemo da im dokazemo da su mi, kad su oni, jednom za svagda rijesili da budu to sto nijesu …
    Tu popravke nema, nijesu katolicki Srbi poludjeli da budu Srbi, kad je njima bolje, stoput bolje, da budu to sto nijesu –
    Hrvati!!!
    Kako je u Srbima iz Crne Gore, i njima stoput bolje, da budu Crnogorci, Montenegrini i ziljave dukljese.
    Valjda oni bolje od nas znaju, sta im je bolje!
    Nije im valjda bolje da budu sto jesu, SRBI ne daj Boze da budu, kako je nama Srbima bas dobro sto smo Srbi u Crnoj Gori.
    Sve nama cvijeta, pa se jos cudimo kako neki, mnogi neki Srbi, sve hoce, sem da budu Srbi!
    U pamet se Srbi!
    Danas, a ni juce nije bili bolje, sve je bolje nego Srbinom biti.
    I u srpskoj Crnoj Gori, biti!!!
    … Pa vi sad vidite sto vam je cinjeti.

  2. 6
    1

    Хрвати присвајају у и краду како територије,како културу тако и књижевност зато што им може бити !Јер су на овом простору фаворити Запада,првенствено Њемаца и зато имају безрезервну подршку.Никакво чудо јер су њемачки савезници из оба свјетска рата.А како су данас Швабе и Енглези уједињени у мржњи против Русије,није тешко закључити због чега цио Запад толико подржава Хрвате.Хрвати патолошки мрзе Србе који су „мали Руси и све што штети руским савезницима,је корисно за Запад.И од скора су поред Шиптара добили и своје сателите у србомржњи,Монтенегрине,односно официјелну Црну Гору.Да се није можда који дукљански „интелектуалац“ осврнуо и осудио постављање усташких парола у Јасеновцу ?!

  3. 2
    1

    Бити Србин, које куде и које где, које како и које зашто, шаром земаљским и земљама српским, то је ПОЗВАЊЕ. Срби су овоземаљски кумови Серафима и Херувима небесних. Кумство ради којег се Крст носи и на Крсту распиње…Башибозук који се од Срба откумио и раскумио, језик украо, прошлост раскрчмио и крвљу залио, памћење забораву привео, лажју, крађом и убиством се открстио и упљунуо, те се са велзевувом окумио, па орепатио, орожио и окопитио се у радости кумства и од беса злодетељно отима, преименује, лажказује, злопева, рије, балега, стрвинари и хијенише по земљама српским где су тапије растапијали, уломачили и заиловачили, па им се може и сме, јер су жигом звери пелцовани па су канда, времена овијех, имуни на истину и ПОЗВАЊЕ…Но њихове црномисне свеће са оба су краја потпаљене и горети црнопоноћним пламеном неће дуго јоште…Под таквијем пламеном могу само и срицати и сиктати она писмена и словослагања која нису њихова, на језику којег су се одрекли, којег искварише и наружише да би на њих злогуке и губаве личио…Кад су Бока и Дубровник књигописали на језику ПОЗВАНИХ, то је у радост кумства чињено, тајновиђење се слововезивало и реченичило и зато је вечно Дубровачко и Бокино књижесуштаније!

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here