Бесједом о Његошу, у Будви завршена културна манифестација “ЋИРИЛИЦОМ”

Наступом румунских писаца Лучијана Алексијуа и Славомира Гвозденовића, и бесједом проф. др Синише Јелушића поводом 170 година Горског вијенца, синоћ је у Будви завршена културна манифестација “ЋИРИЛИЦОМ”, коју су успјешно организовали ЈУ Народна библиотека из Будве и Удружење издавача и књижара Црне Горе.

Завршно вече манифестације, након петодневног трајања, обиљежола је изванредна бесједа професора Синише Јелушића, који је поред осталог казао, да је једно од кључних питања, када је ријеч о Горском вијенцу, да је Његош првих децценија, до релативно скоро, био култни писац на југословенском простору. Последњих година врло изразито, на одређеним просторима, Његош добија крајње негативно одређење, па чак и у својој Црној Гори, истакао је Јелушић.

Ја закључујем, да ти људи не разумију оно фундаментално код Његоша, а најдрастичније у свему томе је, да се он сврстава у геноцидне писце, а то мишљење на жалост, имају и неки наши, црногорски квазиинтелектуалци, казао је професор Јелушић. Данас на Интернету, када желите да прочитате текст о Његошу, прво вам се отвара, рецимо на Универзитету у Сарајеву, да је Његош геноцидни писац, што је равно скандалу. По тој логици, Његош би се могао наћи у првом реду Хашког трибунал, саркастично тврди Јелушић.

Његош је најдубљи регионални пјесник, а то значи, да је пјесник онај, коме свемогућност, светом тајном шаље. Ту се успоставља, једна вертикална релација измедју Бога и пјесника, посредством кога се преноси та најдубља филозофија идеја, истине бића, истакао је проф. Синиша Јелушић.

То, каже он, укључује читав један најдубљи религиозни концепт. Треба узети у обзир, ту велику Ничеову мисао, да је Бог мртав је његова идеја констатације времена која нам долази. Јер, ако је он сам жив, а то је одсуство Бога и присутности нихилизму. Он каже, да нам то ништа, куца на врата, а ја мислим, да су та врата отворена и да нам је то ништа донијело. То ништа, показује да су изгубљене било какве високе и велике вриједности које имају тај карактер праведности, истине и слободе и да смо дошли, до оног потпуног релативизма у коме је све допуштено и све је могуће, оцијенио је проф. др Синиша Јелушић.

Значи, нема акритеријума што је добро, а што није, шта је истинито а што лажно, што је у великој мјери карактеристика времена у коме живимо. Сада се поставља питање, каже Јелушић, како у нашем времену из тога угла читати Његоша, који у себи садржи, у самом темељу , потпуно другачију идеју. То се може показати и на анализи наслова који је он скицирао, као могуће за Горски вијенац. Знамо да су то варијанте наслова “Изви искра”. Тај појам искре је кључан за Његоша, јер је повезан са лучом и свјетлошћу. Готово у свакој његовој реченици, поготово када имамо у виду биљежницу, на којој посебно инсистирам, гдје је једна читава апологија свјетлости, као и врло раширеног, врхунског религиозног термина, који у хришћанству има посебну улогу, зато што је Бог свјетлости.

Врло занимљиве су и Његошеве поруке, које укључују појмове луче, значи свјетлости и искре и ту ми је најзанимљивији дио који је везан за Игумана Стефана: – “ удар нађе искру у камену, без њега би у ка очајала”.

То значи, појашњава Јелушић, да, ако смо смирени и срећни од почетка, имате све што вам треба, немамо стваралаштва, немамо креативности. Морамо имати у себи, некакав убод и рану која нас мучи, а из тога нам произилази креативност. Значи, стварање везано за нешто што је болно, тамо је дио страдања. Тако да се може тумачити ово што има Његош у виду, да је страдање крста добро, без страдања нема крста, а крст је пут ка васкрсењу.

Када је ријеч о Горском вијенцу, важно је, да је Његош, баш у њему, који је објављен 1847. године, несумљиво прихвата начела Вукове реформе, али, изузетно мудро, остаје при великој старословенској традицији која је изузетна, а то је та традиција, која баштини Октоих. Његош у Горском вијенцу, користи то огромно богатство.

Његошев Горски вијенац у себи садржи изузетну интерпретацију разних видова културе и то је изузетно, истакао је Јелушић. Ту се говори о црногорско патријархалној , односно српској култури, али истовремено и о католичкој култури Запада, гдје је Венеција веома присутна и Млеци, као и када гооворимо о турској и исламској. Тај исламско- турски дио је веома занимљив, јер је дио актуелних и најжешћих спорења.

Треба рећи, казао је Јелушић, да се у дјеловима Мустај Кадије, излаже највиша поетска афирмација иалМ, која је уопште присутна у литаратури на свим овим просторима. Ни један исламски аутор, књижевник, пјесник, тврдим без остатка, није као Његош до те мјере афирмисао, као у стиховма, који су везани за Мустај Кадију. То је тај парадоx, у исламско муслиманском свијету, дисквалификује оно што има њено највише потврђивање.

Устари, како год узели, са свим тим контраверзама и могућностима различитог тумачења, на које је указивао и Владика Николај, ми знамо да је ипак, димензија различитог, основна суштина за читање Горског вијенца.
Главни парадокс Горског вијенца, Луче микрокозме и Његоша уопште, како ћемо из једног угла нерегиозне, или нихилистиччке позиције, читати најдубље религизно дјело, запитао се професор Јелушић.

То је конфликт читања, који је, како каже, непремостив и кључни проблем. Али, упркос свему томе, ово је дјело у највишем смислу енциклопедије црногорског живота и црогорске историје и неупитно се показује на нашим просторима, као дјело, најдубљег психолошког, религиозно хришћанског и етичког значења, дјело које нарочито својим утемељењем појма слободе, има опште хуманистичко значење, које надилази границе Црне Горе и коме смо се дужни непрекидно враћати, јер те појмове, непрекидно заборављамо, казао је у бесједи о 170 година Горског вијенца, на завршетку културне манифестације “Ћирилица” у Будви, професор др Синиша Јелушић, јавио је будански АРТ-ПРЕСС.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: