Београд морао Бајдену указати да саучешће породицама жртава агресије није замена за извињење Србији

Пише: Раде Брајовић

Све велике кризе, па и ова наша, српска, с времена на време – али чешће него оне једностране, а хроничне – готово одједном показују, малтене сва своја лица. Виде се и наличја, са којх се лако наслућују узрочници свеукупне збирке противуречних унутрашњих и међудржавних судара и ломова.

Кад додирну ивице општег пожара, ватра се гура у регионални оквир који не дотиче вође,а живот кризе се продужава унутрашњим међунационлним и међуљудским немирима у којима се само они исцрпљују и троше.
Косово и Метохија се, зато, тако дуго и упорно продужава, готово без пада тензија, јер поседује и унутрашње и спољно учешће у кризи…

Ево, уосталом, какава је и како се стварала актуелна слика велике српске кризе, која, чини се, поседује баш све битне унутрашње и спољне токове које се уливају и спајају у једно, широко речно корито. Сви токови наравно, имају, сваки свој ток, а то знчи и своје изворе…

Готово четворомесечно развлачење, намерно или принудно, формирања нове, по саставу углавном старе Вучићеве владе, само по себи је, вероватно, допринело да се убрзају све важне активности, унутрашње и, још више, спољнополитичке природе.

На оба поља, динамизам је био врхунски, не да би се постигао неки суштаствен изостатак, већ да би се успоставила јединствена, вучићевска радна динамика – да, као и премијер, сви његови минбистри раде “од јутра до сутра”, без викенда или неког другог слободног дана, малтене часа…

У таквом радном и екстремно динамичном амбијенту, није неприродно што се заковитлају и неспоразуми и вербалне противуречности, чак и различите позиције посланика из једне те исте странке, или прејаке речи, чак неуљудног звука – али све се оконча јавним, хитним извињењем, како је урадила једна екстра-дама…

Најважније од свега, у динамизму српског премијера, свакако су конкретни, и то свеукупни резултати, за сада изразитији у области спољне политике. Притом, конкртност није, како је уобичајено, временски лоцирана у оно “једног дана” већ у “сад или никад”.

Један догадјај баш то потврђује – речена намера је већ потврдила конкретност, а да ли ће се баш доследно остварити и када, то ће се тек видети… Хајд’мо,ипак, редом, стићи ћемо брзо и до најважније теме која је, погађате, везана за – Косово и Метохију, наравно под покровитељством САД.

Прву радну седницу владе, после заклетви, положених у Скупштини Србије, ноћ раније, Вучић је заказао и одржао сутрадан у шест и по, у зору… Јер, морао је, одмах после радне седнице владе, да на време, истог дана, стигне у Беч, у званичну посету Аустрији.

Вратио се истог дана са потврдом познатог аустријског опредељења да инвестира у српску прувреду али новим договором да две земље сарађују у регулисању кретања исламиста, али и откривању и спречавању илегалних улазака и прелазака до Ауструије, а и дубље у Европу, пре свих у Немачку, до које се сада тешко стиже јер је Мађарска закатанчила границе…

Није честито ни предахнуо, стигао је Вучићу у госте премијер Шведске који је, још одређеније, уверио домаћине да ће наставити крупне инвестиције у Србију, каква је започета, у свему џиновска кућа ИКЕА. Стигли су и да прошетају делом Калемегдана, а нису заборавили да искажу и подрже шведски политички став о брзом учлањењу Србије у ЕУ али и изузетно вредну позицију Шведске која не подржава независност Косова…

Још је шведски лидер био у Бгд-у, а стигао је у кратку, једнопоподневну посету амерички лидер – потпредседник Бајден који је космеску ужарену тему распалио до великог огња…

Прескачући, маргинализујући или минимизирајући оно што не одговара њему и његовој Америци, мака док траје посета и дијалог с Вучићем – судећи по ономе што је јавно изрекао, а на сусрету с новинарима није било питања – Бајден је, ипак, успео да запали ватре дебате, које у Србији, природно, изазивају посебну, па и највећу пажњу.

Заложио се да се остварују закључци дијалога Београда и Приштине, онај наважнији о успостављању Заједнице српских општина – што је Београду одговарало, јер Приштина избегава реализацију тог, али и других, закључка. Још више је пријало што је свој став Бајден поновио у Приштини, чак и претећи изостанком америчке подршке – ако не буде како каже!

Изостали су, међутим, конкретни докази да ће тако бити, али и негације да неће, па је, ипак, подигнута погодна, мада фомална температура која је, макар за кратко, одговарала и Америма и Шиптарима. Уосталом, још док је био у Београду, све што је рекао или намерно прескочио, потврђивало је непромењивост америчке позиције према Космету, доследно њиховој улози стварања независне албанске државе, зна се како – војним и политичким насиљем над Србијом…

Свако Бајденово помињање Косова или Приштине, чак и кад их није помињао, а говорио је о њима тако да се подразумевају, јасно се односило, без обзира на контекст, на две државе, два партнера, суседе… Иако сви, пре свих они са Запада, такво и не само америчко изражавање све знају, код нас је већ створена навика да се то прећуткује. Чак и кад се теме прошире, ћутање српских званичника се сужава – до брисања, некима и у свести. Бајден је, желећи, ваљда да се допадне неким Србима, изговорио још једну громопуцатељну, дилетанску и увредљиву реченицу – да изражава саучешће породицама жртава у НАТО кампањи…

Без имало детаљисања и тумачења, чак најовлашнији поглед, открива увредљивост више детаља – саучешће после 17 година, замена крволочног САД-НАТО бмбардовања бледом кампањом која се употребљава за вербално-пропагандно изражавање, а жртве ко да их је тек неколико, не хиљада, па ни десетина… А, тек суштина – људске, економске И политичке последице насилничког чина отмице српскг Космета, штете од десетина милијарди, рушевине које и сада застрашују погледе по Србији, несамњено тровање људи уранијумским отровима из бомби које су Бајденовци посејали по Србији… А зна се, и јавно је више пута речено – баш је Бајден био заговорник бомбардовања и ангажовани промотер независности албанске државе на српској земљи – Бајдену, хвала, што се, ни пре, ни сада, не скрива ни од својих недела, ни од себе!

Теже су последице од домаћих скривалица и ћутолога, особито кад се укажу прилике, каква је Бајденова.

Више се изгуби кад се прећути истина, јер тада се од ње бежи, а од истине се побећи не може. Да му је Србија рекла само део што је доживела у “НАТО кампањи”, то не би наравно, била кампања – била би само мања или већа збирка о злочину над злочинима. Да то умеју и могу, показују наши званичници убедљивим подсећањем и супротстављњем повампирењу хрватског НДХ фашизма… Изговоре се и ређе, али често праве речи о агресивном исламизму у БиХ, али и делу јужне Србије, не само на Космету. Примећују се и бледи покушаји, као негде из даљине, углавном вербалних замки рехабилитације дела четништва.

И кад су домаћег, и кад су увозног порекла, сви изрази насиља морају да добију праве – истините речи. Америчко саучешће и српско ћутање, зато су испод линије разума!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: