Бећир Вуковић: Катнић је кич

Неосноване оптужбе и непостојеће кривице одавно су именоване „кафкијанске“. Кафка је био пророк будућих тоталитарних система (фашизма и комунизма), бизарних диктатура, гротескних администрација, танкоћутних грађана без језика и ријечи, нијемих говорника, пророк полицијских система који ломе све оквире и преливају се из свих цивилизацијских токова, система који убијају (као псе!), све што таквим смртоносним администрацијама стане на пут.

„Кафкијански“ јесте израз који се одавно почео употребљавати и у свакодневном говору. То је израз (појам!) беспомоћности, страха, присиле, наметања кривице, истовремено појам одсуства излаза из било које ситуације наметнуте од такве администрације, упркос недостатку икаквих доказа о кривици.

У наше дане, такав „кафкијански“ процес траје у Црној Гори, с тим, што администрација не гони неког анонимног чиновника који је наумио да „сруши“ администрацију, који је заумио да изврши тзв. државни удар (као у Кафкиним процесима), него гони и лажно оптужује народне посланике, народне прваке, чак и лидере једног народа, Андрију Мандића и Милана Кнежевића! Кад је ововремена несрећница Црна Гора у питању, зна се, једини прогоњени јесте српски народ. И не од јуче.

У банана-државицама, приватним, каква је ова Сатрапија, у којој не постоји право, бирократија је јача од свега људског. Бирократија која запосједне институције (судове, тужилаштва, полицију, заводе, бирое, медије, парламенте, кабинете, академије, ректорате, и тако даље), са злочинима свих врста о врату (још корумпирана од врха пирамиде до затворских подрума), сваког грађанина своди на формулар. И било ко, и било када, у било којој ситуацији да дигне глас против такве бирократије (бирократије која нпр. тридесет година краде изборе), проглашава се и издајником, и кривцем. У наше дане, на дјелу је најмрачнија мафијашка бирократија у историји бешчашћа Црне Горе.

Какав се мрак зајазио у Црној Гори најбоље оцртава лик државног тужиоца Катнића, једносмјерног линијаша, бившег „војног грла“, некаквог бившег припадника Коса, некаквог бившег цокулаша, солдата са Дубровника, Конавала, Ћилипа, Цавтата… Али, одмах подвуците: било како било, Катнић је нека врста пакленог кича. И то кича који води поријекло баш из пропилеја пакла. Опис: црвена кошуља, црна кравата, између вири зимска бијела подкошуља… Прича: Катнић препричава да још из дјетињства носи једну слику. Слика: извечери, у завичају, у мртву јесен, док пљушти кишурина, мокри пас, у њиви, зобље урметин (кукуруз). Зар то није слика пакла. Зар то није слика пакла Хијеронимуса Боша. Биће са оваквим сликама пакла треба упутити на психијатријско посматрање! Цијелог живота фокусиран сам на слике пакла. Али, има и других који кажу да тужилац Катнић одсликава биће пакла. Имаде још ћелавих и косооких, и ћосих, имаде просуканих и просутих судија Мушика и тужних тужилаца Чађеновића, муцавих трбухозбораца Синђи, вашарских „четничкких војвода“ тј. Удбиних шпијуна Паја, кич полицијског и шпијунског отпада избаченог из штављивих бетоњерки, пијачних јајара, футошког кича, али гдје се баш овдје стекоше, гдје се сви поклопише у профиле диктаторових гонича. Катнић, државни тужилац у раљама мафије, нема овосветског узора, а његови процеси и гоњења слободних и невиних, ријечју неистомишљеника, без иједног доказа, заиста постају више него и „малопартеовски“ и „кафкијански“.

Такав Катнић (такав паклени кич може изњедрити само мрачни црногорски посткомунистички инжењеринг), прибавља свједоке за режирани судски процес: купи некакве пазаришне псине, кусе свједоке, крезубе бизе, балаве битанге које се истовремено могу затећи на различита мјеста, клошаре, лопине, полицијске пасмине, вегаре без мегаре са брадама и сунчарицама и веригама од најобичније бижутерије, купи Катнић свједоке скотине превезане и повезане и увезане шпијунажама, том једином природом, окупља под крпетину – заставу тзв. државног удара – накот и пород рупара и јамара…

П. С.
Поштовани публикуме, све што сте икада убрали са дрвета магичног реализма, слободно заборавите, заувијек заборавите плодове тих слика. Овдје, у бесудној земљи, имате кречана и крчевина ирационалног надреализма. У какав контекст се могу смјестити мајке, покрадене и опљачкане од саме државе, замотане у ћебад испред прве установе администрације. Свратите испред парламента, и потражите своју мајку. Посједите са њом, та није то библијска долина губаваца. Не стидите се мајке.

Мајке опколиле парламент – опозиција се иселила из парламента! Па, гдје је ту држава.

Потражите своју мајку на тротоару и плочнику. Попут емигранта, замотана у ћебад и сунђере, на камену и бетону, помодрела од студени, гладна, жедна, можда неће дочекати зору. То је ваша мајка.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: