Баук државног власништва

Таблоидизација јавног простора у Србији домаћу политику претвара у каљугу. Насловне стране се пуне индицијама и спекулацијама о томе како полиција и тужилаштво наводно воде истраге, а на тапету су углавном опозициони лидери и неподобни пословни људи (тајкуни). Власт заиста креира атмосферу у којој се гласачи мотивишу манипулацијама, емоцијама и мржњом према онима који не подржавају њене потезе.

Политика би међутим требало да буде сукоб политичких програма при чему би гласачи требало да се опредељују између различитих концепција о уређењу државе, а дужност медија би требало да буде да нам рационално и објективно представи све те програме и њихове носиоце. Ето на пример изјашњавање о питању геј параде, третмана хомосексуализма и одређења породице морало би да постане тема сваке предизборна кампање па да онда сваки од учесника јасно изнесе свој став о тим питањима. Током кампање међутим сви то избегавају, а онда под притиском странаца намеће се концепција за коју би гласао веома мали број људи.

Још једно веома важно и на неки начин суштинско политичко питање о коме не постоји ни довољан број информација ни јасна расправа јесте питање државног власништва. Повод за чланак јесте нови талас бесловесне апстрактне пропаганде који треба домаћем јавном мњењу да огади свако државно и јавно власништво као нешто што је по дефиницији лоше, што служи само за пљачку и што политичари користе за сопствено богаћење и финансирање својих партија. Медијска пропаганда нам намеће такав став припремајући нас тиме за распродају свих преосталих ресурса који опстоје у овој држави. Након бомбастичних хапшења и „уверљивих” доказа о злоупотреби државног власништва, као и података о дугу који ова предузећа праве, сваки површно обавештени човек требало би да завапи: аман, продајте то више, дајте неким Арапима или Немцима који ће то да преузму, само да више немамо ту муку!

Све ово личи на идентичан талас пропаганде који смо имали пре неуспелог покушаја продаје „Телекома”, пре неколико година. Иако се покренуо велики талас протеста стручњака и јавности против те намере, ниједан електронски или писани медиј са значајним утицајем није смео да пусти информацију о томе, а камоли да професорки Александри Смиљанић допусти да изнесе све релевантне аргументе против предаје „Телекома” као важног пословног, едукативног и безбедносног ресурса ове државе. Скандалозно је, на пример, што се од грађана крије чињеница да су и „Дојче телеком”, који се нудио као најозбиљнији купац, и „Теленор” (који је купио овде мрежу 063) државне фирме, а њихове аквизиције у Србији називају приватизацијама!? Управо те фирме показују да државно власништво не мора да буде лоше. Штавише, ради се о лидерима у својим областима у Европи.

Да се разумемо, питање пожељне структуре власништва није овде апстрактно питање начелног опредељивања између приватног и државног, већ изразито контекстуално питање. На апстрактном нивоу та прича је мање-више разрешена крајем деветнаестог и почетком двадесетог века. Мизес је чувеним списом о социјалистичкој контроверзи побројао разлоге због којих је у начелу за већи део привреде приватно власништво ефикасније од државног или друштвеног. Међутим, још класици попут Мила дефинисали су низ изузетака у којима нпр. држава мора да задржи монопол, или приватници немају интерес, или држава мора да да начелни подстицај итд. Осим тога, структура приватног власништва се такође изменила, па власник више није менаџер − сведоци смо како је низ приватних компанија пропало због лошег менаџмента или због тога што се нису прилагодили кретању тржишта. Код нас смо се нагледали и низа пропалих приватизација јер су нови приватни власници често долазили да идејом да очерупају и распродају велике системе које су добијали испод цена (фамозни аутсорсинг), а да остало отерају у стечај. Треба знати и да понекад недовољно ефикасни велики државни систем омогућава функционисање великог броја мањих приватних субјеката и да његовом ликвидацијом сви они пропадају.

Државна интервенција је свој велики повратак доживела у најразвијенијим капиталистичким земљама са почетком кризе, па је потпуно супротно глобалним токовима то што наши политичари настављају да се понашају као пре кризе и настоје све да распродају – Орбан нпр. покушава да за мађарске субјекте поврати што већи део банкарског и трговинског сектора у својој земљи.

Држава код нас мора да се укључи у структуру власништва у низу пропалих региона и због демографских и безбедносних разлога. Исток и југ Србије нису успели да привуку капитал који би омогућио опстанак људи и без државне интервенције и стварања неке врсте запослења ти крајеви ће опустети. Ову причу прошле године покренуле су Двери, а врло је занимљиво да нови економски програм Демократске странке, као највеће опозиционе партије, доноси читав низ новина у којима се отвара простор за повратка државне интервенције у крајевима у којима је приватна иницијатива пропала.

Дакле, уместо масовног ваљања у блату нама би било преко потребно да медији отворе простор за аргументовану расправу и сучељавање ставова власти и опозиције о кључним питањима као што је и питање статуса државног власништва и државне иницијативе.

Миша Ђурковић-Виши научни сарадник, Институт за европске студије

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: