Насловна Друштво Басташић: Нова хрватска држава предано ради на брисању трагова страдања Срба у...

Басташић: Нова хрватска држава предано ради на брисању трагова страдања Срба у НДХ

3
ПОДИЈЕЛИ

Предсједник Удружења „Јадовно 1941.“ Душан Басташић оцијенио је да нова хрватска држава темељно и предано ради на реинтерпретацији историје Срба и Хрвата у 20. вијеку, са фокусом на период постојања Независне Државе Хрватске (НДХ), а настављено је и брисање трагова страдања Срба у Хрватској, преноси агенција Срна.

„Овај хрватски државни пројекат предводе историчари Института друштвених наука ‘Иво Пилар’ из Загреба, Хрватско жртвословно друштво, Хрватски меморијално-документациони центар домовинског рата и Хрватско културно вијеће, уз подршку врха Католичке цркве,“ напоменуо је Басташић поводом обиљежавања Свеевропског дана сјећања на жртве свих тоталитарних и ауторитарних режима и 75 година од ослобађања Дјечијег дома за ратну сирочад у Јастребарском.

„Након што су хрватски бојовниџи у протеклом рату уништили више од 3.000 споменика жртвама рата од 1941. до 1945. и спалили више од 2,7 милиона ‘неподобни’ књига, настављено је брисање трагова страдања Срба у Хрватској, а посебно ревизија њихове улоге у дизању устанка у Хрватској и БиХ и народноослободилачкој борби уопште,“ истиче Басташић.

Он је навео да је тако Јасеновац постао „радни логор“ у коме готово да није било мучења и ликвидације Срба, Рома и Јевреја и у коме је „највише било хрватских жртава након завршетка рата“.

„Покољ Срба у глинској цркви представљен је као великосрпска лаж и еклатантан примјер уливања колективне кривице и геноцидности хрватском народу о чему је у неколико наставака писано у фељтону хрватског ‘Гласа Концила’. Покољ Срба и Јевреја на Јадовну представљен је као резултат митоманије покојног историчара Ђуре Затезала, а кажу и да у Шарановој јами на Велебиту нема ниједне кости, него само смеће,“ наводи Басташић.

Он указује да се у крашке јаме у Лици и на Велебиту спуштају екипе организоване од хрватске владине агенције, „чисте“ их од костију које онда возе у Осијек и похрањују у такозваној привременој гробници.

„Логори за жене и дјецу или само за дјецу, које је Независна Држава Хрватска формирала у Метајни на острву Пагу, Сиску, Јастребарском, Горњој Реци, Лобор Граду, Крушчици и на још неколико мјеста посебан су трн у оку и мрља на хрватском образу, па се ова мучилишта и губилишта проглашавају ‘прихватилиштима’, ‘дјечијим домовима за ратну сирочад’ и слично,“ каже Басташић.

Он је рекао да се о стравичној истини о формирању логора за свештенике Српске православне цркве и њихове породице у Цапрагу код Сиска не говори ништа.

„У ове дане, када се сјећамо српских жртава крвавог августа 1941. године, обиљежава се и 75. година од ослобођења преживјеле српске сирочади из концентрационог логора за дјецу у Јастребарском“. Кроз тај логор НДХ, за нешто више од сто дана његовог постојања, прошло је 3.336 деце од једне до 14 година, највише српске, од тога више од 2.000 са Козаре и Поткозарја.

ndh ustase 409x264 Басташић: Нова хрватска држава предано ради на брисању трагова страдања Срба у НДХ

Дјеца, која су у јуну и јулу 1942. у Јастребарско допремљена из Старе Градишке и Јасеновца, насилно су одвајана од својих мајки. Сва су боловала од тифуса, дизентерије, оспица, дифтерије или отеклих ногу од глади,“ подсјећа Басташић.

Он је навео да су часне сестре из реда Светог Винка из Загреба, које су имале управу у својим рукама, нечовјечно поступале са дјецом, изјављујући отворено да су то „партизанска дјеца, да су то српска дјеца и да помагати ту дјецу значи одгајати оне који ће касније њих клати“.

„Старију и здраву дјецу, и то дјевојчице, тукле су и силиле да пјевају усташке пјесме, те да дворе усташе, који су били дневни гости часних сестара. За непуних мјесец и по дана у овом логору живот је изгубило 768 дјеце,“ напоменуо је Басташић.

Око 500 гробова безимене дјеце иза ограде гробља у Јастребарском свједочи о усташком поступку према тој дјеци, али и такође и о поступку часних сестара.

Преживјелу дјецу из овог концентрационог логора ослободила је 26. августа 1942. Четврта кордунашка бригада Народноослободилачке војске Југославије.

Хрватско жртвословно друштво, Хрватско културно вијеће и локална жупа организују данас комеморацију са „пригодним“ програмом, поводом обиљежавања Свеевропског дана сјећања на жртве свих тоталитарних и ауторитарних режима и 75 година од „партизанског напада“ на Дјечји дом за ратну сирочад у Јастребарском, преноси Срна.

Након мисе у жупној цркви у Јастребарском, биће положени вијенци на мјесном гробљу. Услиједиће и излагање о поријеклу дјеце у Дјечијем дому за ратну сирочад у Јастребарском, са посебним освртом на дјецу са Козаре и улогу кардинала Алојзија Степинца, свештеника, часних сестара „милосрдница“ и других добротворних удружења и појединаца у збрињавању ратне сирочади у Јастребарском, наводи агенција.

3 КОМЕНТАРИ

  1. 1
    0

    +Слава Теби Христе Боже, надо наша!

    овде вреди као и за наркоманију, болест која се не добија, узима се, пристајањем

    https://stanjestvari.com/2017/07/28/mistovic-ko-je-priznao-kosovo/#more-40145

    …“Узроци српске пропасти су дубоко у нама. Претварамо се у „оно“ како нас представљају и виде наши непријатељи. Сами смо одабрали лаж. Умјесто Богу, ми смо своје повјерење дали паломе човјеку и лажном идолу. Жичку бесједу Светога Саве смо грубо одбацили сматрајући је беспотребном и превазиђеном. Извор воде живе смо замијенили кока-колом да бисмо били „in“ и у тренду, зато нам губитак Космета неће тешко пасти јер ћемо се ослободити „терета“ идеала, вјере, части, поштења, истине. У овом модерном вијеку то је тако беспотребно и passe…“

    …“вера није знање, в(В)ера је осећање…“

    …“За разлику од Цркве, која је призвана да буде небо на земљи (иако, наравно, на њиви Божјој, поред жита, има и кукоља), и да људе приводи Христу, Богу љубави, баш љубављу, а не инквизиторским насиљем, задатак државе није у томе да створи рај на земљи. Морални смисао постојања државе јесте употреба земаљских средстава, од права до силе, ради ограничавања зла и подржавања добра (Рим. 13,3–4). Како је говорио Владимир Соловјов:она не треба да покушава да створи земни рај него да спречи да на земљи не завлада пакао…“

    http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/misticki-smisao-februarske-revolucije/

    …“ ДЕЛО Саве Немањића јесте дело по коме се народ препознаје у својој држави, у својој вери, у својим уверењима, у свом језику, у својим законима и у својој правди. И пре њега били смо Срби. Од њега знамо да смо Срби. Савино дело је крштеница српског народа, сведочанство о његовом историјском пунолетству, јемство како се подиже дедовина, тапија на српску земљу, тестамент којим се наслеђује отаџбина и доказ историје да је овај народ заувек изборио своје место на карти Европе и завет да му га нико не сме и не може одузети…“, Милован Витезовић

    …“Од споразума папе Војтиле и председника САД Регана 1984. године створена је нова Света алијанса. Римокатоличка црква је признала масонске организације, постала је инструментум империи за освајање света.
    Није у питању да ли пут из Рима за Београд води преко Јасеновца, него да се могући црквени раскол код Срба не претвори у тихо разбојиште над којим ћемо плакати. Можда су код мене посреди неки страхови које под старе дане обнављам о ономе што се десило 1941. Дечак од тринаест година из првог суседства хвалио се мом брату од девет година да „смо ти тату убили“ и смејао му се. Људи су звери ако их црква не води правим путем…“, говорио је блаженопочивши Милорад Екмечић

    +
    …“Хармонија је могућа у Личности човека, али, да ли је могућа хармонија између духовне заједнице и друштва као комплекса установа световности, између Цркве и државе?

    То је немогуће, хармонија је могућа само у Личности. Према томе ако људи говоре у хармонији између Цркве и државе она је могућа само у личности државника који су побожни а не у држави као таквој. Такође и у личности патријарха који треба да води рачуна о личности, а не о томе да ли се неко уписао у православље. Та хармонија ставља Личност у први план Литургије и свега, па ови психијатри који заступају западно, научно гледање, много збуњују православне.

    Филип Вишњић јасно каже: „Небом свеци сташе војевати, али се Срби дигнут не смедоше“. Ти свеци бране Цркву, а не српску државу. А државу ће да брани народ, који гласа као православни, иде у војску као православни и брани државу као своју кућу. Не може Црква да одбрани државу, Црква уноси морал у тај народ, да тај народ постане моралан, да не лаже, да се држи задате речи, да чува војничку заклетву. Црква је духовна заједница, васпитач народа. Када Алија и Кучук-алија кажу: „Али ми смо њима веру погазили коју је њима Мурат дао на Косову“, тада заправо Вишњић износи тезу да је Први српски устанак био у одбрану Завета, Цркве, а не државе. Јер ће државу да изгради Црква а не обрнуто! Вишњић је имао потпуно савршен Косовски Завет, као што ће га и Његош имати.

    Ми Срби смо имали не само могућност, већ и неизбежну мудрост, поготово Срби западно од Дрине, па и у Срему, да доживимо српску историју као историју напада на Небеску Србију, на Небеско, а то значи на Цркву. Глобалисти сада воде велику борбу против православља, јер знају да православље гради нацију као моралну заједницу а не као политичку. Они прате парохије и много им одговара што литургијско-парохијска заједница данас више није најважнија у Цркви, већ је то епископ. То њима личи на католицизам, и то им је прихватљиво, јер ту онда могу да спроводе своју политику. Они који стављају епископа изнад литургијске заједнице су папистички расположени. Не воде нас у православље. Сада су православни у Црној Гори потпуно напуштени. До сада нисам чуо, сем од Јоаникија Мићовића Никшићког, да они тамо имају парохијске заједнице, али шта је од тога остало? Где је Митрополит? Стално је у Београду.

    Иво Пилар је под псеудонимом L. v. Sudland 1918. године објавио књигу Јужнославенско питање у којој је тврдио да је Црква за време Немањића изградила заједницу која је постала кичма српске нације, и то каква се ретко може наћи у историји. Колико су Вам његови увиди помогли да схватите значај обнове Пећке патријаршије?

    Пилар је упозоравао Аустроугарску на опасност која Аустроугарској и римокатолицизму прети од православља. Њега је занимало у чему је снага православља и он је открио да је Пећка патријаршија имала моћи да окупи српски народ чак и у Турској, када није била у сарадњи ни са каквом државом. Пилар је ту моћ схватио, али нажалост ту моћ Српске православне цркве данас не схватају наши теолошки образовани свештеници јер су пали под Болоњу и метафизику, европеизовали су се, прихватили папски клерикализам. Знате ту сујету свештеника који замишља да он вас прави верником и да је он вама духовни отац. Духовни отац је само Бог.

    Говорим о томе зашто је Литургија највећи ауторитет, изнад свих, изнад патријарха, синода, епископа, митрополита, изнад црквеног сабора! Црквени сабор не може ни да почне без Литургије, а не би могао ни да се заврши! Значи, Литургија је изнад. А није ауторитет онај који служи Литургију, па таман и да је патријарх. Литургија је ауторитет, јер се у њој јавља Дух свети и Бог, чије ми само име знамо. Он делује када се појави Личност. Кад год се човек појави као Личност. Личност није биће! Личност је догађај у људском бићу. У међувремену је радни дан, што се каже. Није ти сваки дан Празник, ниси сваки дан Личност, али кад ти се то догоди ти то памтиш. Онда иде радни дан, ти поново чекаш Празник. Између та два празника, два момента кад си Личност, ти си обичан човек, а ако си Личност, немој да се уобразиш, то није твоја творевина. Зато је потребно да се схвати Седам васељенских сабора. Личност је основна тема саваког од тих Сабора, и док ми то не схватимо ми нећемо бити у стању да вршимо мисију, црквеност, нити ћемо смети да се назовемо Црквом. Дошло је крајње време, и то је највећи изазов, ми то морамо да схватимо. Јер, шта је то тајна Личности није у стању да схвати ниједна верска заједница, ни протестантска, ни ватиканска, ни муслиманска. Међутим, лакше могу о томе да разговарам, да водим дијалог, са муслиманима него са папским клерикалцима. О томе могу да разговарам и са римокатолицима који нису паписти.

    Код нас се појам Логоса погрешно тумачи и преводи, то није реч?

    То је коначно исправљено у новим преводима Новог Завета и скинуто са дневног реда, али је до пре 20 година писало: „У почетку бјеше Реч“, а треба „У почетку бјеше Логос“, а Логос не значи реч. Онај који је то превео није водио рачуна да је Логос највећа тајна Божија. Логос значи „сабраност“ а шта ће логос значити у нашем језику зависи од тога шта значи „сабран“. Ако су сабрана слова б-о-г-д-а-н онда логос значи Богдан, значи реч, значи слово. Али ако су сабране речи, али хармонички, не тек тако да их набрајаш, него са неком хармонијом, тада Логос значи исказ, реченица. Када реченица има смисла, онда Логос значи реченица, исказ. Али ако човек лепо састави реченице, смислено, онда Логос значи беседа или чак књига. Али ако се састану беседници као у Васељенском сабору, сабраност тих беседа је Логос. Јер, они се нису састали да се свађају, него да воде дијалог, да се сложе. Онда Логос значи Сабор. Света Тројица су Један. Један. И Логос значи Један Света Тројица, а не реч. На Теолошком факултету у Београду се на предмету филозофија још враћају на Сократову филозофију по Хајдегеровом упутству – они још не примају Логос у овом значењу, него филозофски гледају на то. Теолошки факултет би требало да се зове Литургијски факултет, зато што је Црква литургизам. То је битно! Бог је Бог непознати, рекао је апостол Павле. И на крају Литургије се каже: „Буди Имја Господње благословено од миња и до века“. Нека је Име Господње благословено. Јер, шта ми знамо? Ми знамо само Име, али шта је та сила коју ми тако називамо? То је појам за нешто што за нас остаје непознато, а што је апсолутно изнад нас, по свакој моћи. Зато ми тако завршавамо Литургију, а не кажемо Бог је то и то. Нека о томе прича метафизика, Августинова и Томе Аквинског, нека причају они ако знају шта је Бог. А ми не знамо ни шта је субјект „ја“. Рецимо, ја мислим… али ја не могу да мислим ни о својој мајци, могу само да мислим о искуству које сам стекао о њој, о сећању. То је једини могући предмет мишљења, а тај предмет мишљења је моје искуство. Значи, ја сам предмет свог мишљења. Чак и када мислим о свету, заправо мислим о искуству о свету. Чим сам ја предмет свог мишљења, ја и мислим и одлучујем о себи. Тако да је разум и моћ слободе. Али, шта је субјект „ја“? Пробај да претвориш њега у предмет мишљења!? Чим га претвориш у предмет мишљења, он више није субјект, над њим је субјект и он стално бежи, не можеш да га дефинишеш. Тако да је човек као субјект „ја“ тајна. Појма немамо шта је то, а морамо да будемо то што не знамо шта је. Према томе, све што ми на основу искуства о земљи на којој живимо можемо рећи о човеку је превара, јер не зна се шта је човек. Човек је Личност и по тој Личности се њему дешава да буде Христолик а да се у међувремену сећа тих момената Христоликости и жели да се они опет појави. А та појава је литургијска – нема ту теологије. О Богу је наука немогућа! Физиологија је могућа, антропологија је могућа, али само о људском телу, али не о томе шта је човек. Познати антрополог је пре неког времена говорио о тајнама човека: „Све што могу да знам о човеку чини ме толико моћним да могу и да га употребим“. А човек је неупотребљив, јер он је тај који одлучује да ли ће да буде употребљив или не. Рецимо ако човека батинају да призна, нису њега натерали усташе или Немци да призна, него он одлучује да ли ће да попусти и призна. Него, он је ту слаб, каже: „Боже, дај ми снаге да издржим.“ Али он је тај који је одлучио и да призна, и да изда, и да убије. Није могуће ниједно дело човека без његовог пристанка и то је та слобода човека о којој говори Достојевски у „Великом инквизитору“, и то Исус говори великом клерикалцу који мисли да је вера да се покори вишем чину. Могу да одлучим о томе да се покорим, али ја не могу да одлучим о вери. Она није плод моје воље. Шта је она? Е то је тајна!…“, Жарко Видовић

    https://stanjestvari.com/2015/04/11/%D0%B6%D0%B0%D1%80%D0%BA%D0%BE-%D0%B2%D0%B8%D0%B4%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B1%D0%BE%D0%B4%D0%B0-%D1%98%D0%B5-%D0%B4%D0%B8%D1%80%D0%B5%D0%BA%D1%82%D0%BD%D0%B8-%D0%BF%D1%83%D1%82/

    +Свети Ава Јустин Поповић (Цео филм), речима Грка у филму…“κάθε μέρα…“

  2. 0
    0

    ајде да чујемо шта нам Свети каже, па Љубав у срце а памет у главу

    Жичка беседа Светога Саве о правој вери

    у преводу владике Атанасија (Јевтића)

    (1) Браћо и пријатељи и оци и чеда богозванога, приклоните богољубива срца ваша да чујете божанске догмате. И чувши ове свете речи ставите их, браћо, у срца ваша и у савести душа [ваших] и пред очи ума [вашег], и разумите их.

    (2) Премилосрдни и човекољубиви Бог, имајући неизмерну милост према роду људском, приклони небеса и сиђе на земљу, и Својим божанским домостројем и добровољним подношењем многоврсних страдања божанског тела [Свог], просвети род наш; и посла у сав свет Свете Апостоле, рекавши им: „Идите и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа“. Али пошто они сами до нас не дођоше, то оци наши, чувши у истини речи њихове, повероваше им. И преблаги Бог, Који има бескрајну милост и не жели да погине ниједан од нас, по истој тој првој заповести и истим начином по науци и проповеди Светих Апостола уздиже мене на ово светитељство хотећи да преко мене „испуни недостатке“ отаца наших; и Духом Својим Светим заповеди ми да вам објавим ову реч своју о вашем спасењу, коју вичувши са љубављу је сачувајте, да бисмо и ми били заједничари реда светих.

    (3) Стога вас, браћо и чеда, ово прво молим да, положивши сву наду своју на Бога, држимо се пре свега праве вере његове. Јер, као што рече Апостол, „темеље другога нико не може поставити осим онога којега постави“ Дух Свети преко Светих Апостола и богоносних Отаца, а то је — права вера која је на светих седам васељенских сабора потврђена и проповедана. И зато на овом темељу свете вере треба нам зидати злато и сребро и драго камење, то јест добра дела. Јер нити користи исправност живота без праве и просвећене вере у Бога, нити нас право исповедање [вере] без добрих дела може извести пред Господа, него треба имати обоје, да „савршен буде човек Божји“, а не да због недостатка [једнога] храмље живот наш. Јер, као што рече Апостол: „Спасава вера, која кроз љубав дела“.

    (4) Верујемо, дакле, у Оца и Сина и Светога Духа, певајући Тројицу Божанску, Узрок и Саздатеља свега проузрокованога, видљивога и невидљивога. [Тројицу] Која је једне суштине, то јест природе, и у три Лица, то јест говоримо Ипостаси и Личности, чиме нећемо да подразумевамо обличјем или разликом три Бога или три природе или суштине, него исповедамо једнога Бога и једну просту и бестелесну природу и суштину, а разликом Лица различитост Ипостаси означавамо; клањајући се [на тај начин] Тројици у Јединици и Јединици у Тројици, Јединици Триипостасној и Тројици Једносуштној и једномоћној и сабеспочетној. Њу једину познајемо вечнопостојећу, беспочетну, нестворену, бесмртну, непропадљиву, нестрадалну, свезадтељну и [све]држећу и [све]промислитељну.

    (5) И једнога од Тројице, не Оца ни Светога Духа, но од Бога Оца рођенога Сина и Бога, Логоса, надвремено и од Њега Родитеља нераздељиво рођенога, а не створенога, једносуштног Родитељу и увекпостојећег са Њим; Који је [Логос] добротом [Својом] све привео из небића у биће, и Који је у последње дане ради нашега спасења сишао са небеса и уселио се у утробу Дјеве и сјединио Се с телом одушевљеним, и душу разумну и умну суштински примио од те исте Пречисте Дјеве Марије (Богородице). Он, од Бога Оца једносуштни Њему Бог Логос, због премногог човекољубља [Свог] изволео је, вољом Оца и Духа [Светог], да спасе Своје створење; сишавши из Очевог наручја, одакле се није одвојио, (и ушавши у утробу Пречисте Дјеве) и узевши на себе не раније зачето тело одушевљено душом разумном и умом, произиђе [из Дјеве] Бог оваплоћен, родивши се неизрециво и са и сачувавши неповређеним девство Оне која је родила; не претрпевши ни сливање нити промену, него остаде оно што беше а постаде оно што не беше; узевши на Себе обличје слуге, истински а не привиђењем уподоби се нама у свему осим греха.

    (6) Њега знамо као савршенога Бога и савршенога Човека, не другога и другога, него једнога и истога пре оваплоћења и по оваплоћењу, једну сложену Ипостас; Њега једног истог у двема савршеним природама и својствима, и у двема природним вољама и дејствима, обома сједињеним по Ипостаси неизменљиво. Исповедамо Њега једног истог вољом хотећег и делајућег божанска [дела] као Бог, и Њега једног истог вољом хотећег и делајућег човечанска [дела] као човек. Јер Он не беше подложан природним нуждама, него се по вољи [Својој] родио, по вољи гладнео, по вољи жеднео, по вољи био уморан, по вољи се бојао, по вољи умро, истински, а не привидно, претрпео сва природна и беспрекорна страдања човечанска. И Он, Безгрешни, би распет и смрт окуси, и трећи дан васкрсе телом не видећи трулежност, и људску суштину неповређену и неосмрћену васкрсе, и узвевши је на небеса седе с десне стране Оца; и опет ће доћи да суди живима и мртвима; као што се узнесе телом Својим тако ће доћи и дати свакоме по делу његовом. Јер вели: „Васкрснуће мртви и устаће који су у гробовима, и они који чинили добро“ са правом вером „отићи ће у живот вечни, а који су чинили зло — у васкрсење суда.“

    (7) Уз то, ми се клањамо и поштујемо и целивамо свечесну икону човечанског оваплоћења Бога Логоса помазаног Божанством и оставшег непромењено, тако да онај који је помазан вером сматра да види самога Бога Који се јавио у телу и с људима поживео. Клањамо се и дрвету Часнога крста и светим часним сасудима и божанским црквама и светим местима . Клањамо се и част одајемо икони Пресвете Богородице и иконама свечесних Божјих угодника, уздижући очи душе (наше) ка првообразном лику и ум узносећи на оно што је несхватљиво.

    (8) Ово је богољубиви (моји), догмат православних Отачких предања. Следујући њима, и ми тако верујемо и тако исповедамо, а све јеретике и сваку јерес њихову проклињемо.

    (9) Примамо свих седам Васељенских сабора: први, који је био у Никеји, 318 Светих Отаца; други, у Константиновом граду, 150 Светих Отаца; трећи, ранији, у Ефесу, 200 Светих Отаца; четврти у Халкидону, 630 Светих Отаца; пети, опет у Константиновом граду, 164 Светих Отаца; шести, опет у Константиновом граду граду, 170 Светих Отаца. И још онај, мало касније бивши у Никејској митрополији, седми Сабор 350 Светих Отаца, против оних који се одричу часних икона и не изображавају их и не поклањају им се, безбожно клеветајући хришћане. А примамо и све Свете саборе који су се Божјом благодаћу у разна времен а и места сабирали ради утврђивања православног јеванђеоског учења, које прима Саборна Црква. А оних којих се одрекоше ови Свети Оци, одричемо се и ми; и које проклеше они, проклињемо и ми.

    (10) Јер многу јерес у разна времена и раздобља ђаво измисли, и многи кукољ зловерја кроз слуге његове јересеначелнике посеја у васељени ради кварења и смућивања праве вере, које ми проклињемо, и с њима оне који измислише зле догмате, и гнушамо се сваке нечастиве јереси.

    (11) Ми пак стремимо се већма ка свакој побожности којој нас уче богомудре слуге Божје: Пророци, Апостоли и Светитељи, као што и сам Господ Исус Христос Син Божији рече, када од Оца дође на земљу оваплотивши се и роди се по други пут, од пречисте присно дјеве, и догмате домостроја Очевог и Свог изврши дивно, и заиста неизрециво разапе се на крсту, и трећи дан васкрсе, и по васкрсењу Своме остаде овде на земљи четрдесет дана; и када хтеде узићи на небо ка Оцу [Своме], заповеди ученицима Својим Апостолима говорећи: “ Идите и научите све крајеве крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да све држе што сам вам заповедио“. И опет: „Проповедајте Јеванђеље сваком створењу; ко поверује и крсти се, спашће се; а ко не верује, осудиће се“. Ово је дакле права вера: крстити се у име Оца и Сина и Светога Духа.

  3. 0
    0

    (12) И тако, ми који смо хришћани обећали смо: молити се Богу своме свагда, (држећи заповести Његове и увек творећи вољу Његову). Јер је „вера без дела мртва“, по речи Јаковљевој. Но, браћо и чеда моја љубљена, као што и напред рекох, обоје [треба] да са страхом и трепетом држимо [и чувамо]. Држите (стога) реч Божју и свету веру Христову, и призивајте чистим срцем пресвето Име Његово, и не ленећи се у светим молитвама припадајте к Њему исповедајући грехе своје, плачући са сузама пред Њим и Њему певајући и припевајући у срцима вашим свагда му певајући и припевајући у срцима вашим свагда дан и ноћ непрестано. Јер Бог, када Га људи исповедају и моле Му се, сам уверава људе и духовно улази вером у срца оних који добро слушају науку Његову. Јер духовна наука није игра, нити речи безумља мисли људских, него је то проповедана света вера Божја на којој су основани свети чинови у Христу Исусу Господу нашем, о Коме Пророци Светим Духом Божјим прорекоше, и Апостоли научише, и Мученици исповедише, и сви Свети сачуваше, и Преподобни оци беспрекорно одржаше као на недељивом крајеугаоном Камену црквеном Христу Који је Премудрост и Сила Очева [и то сачуваше] светодуховски и силно и крепко и чврсто и поуздано у вери –, Који [Христос] и до сада многе уверава и утврђује и свима потврђује Своју веру божанску. Он, Преблаги Човекољубац, и до нас достиже Својом богатом милошћу, исправљајући наше недостатке, хотећи као Пастир истинити да нас, заблуделе овце, сакупи у небески тор (Свој). Досежући до тога тора мисаоним и душевним очима (нашим), ми Му се свагда молимо припадајући Му у сваки час, и исповедајући Му се, како Он сам дарује исказати то или помислити и неизречено сачувати. И ми, сатворивши вољу Његову, добићемо од Њега спасење у овом веку и у будућем, ако верно сачувамо заповести Његове које нам је сам Господ заповедио да држимо и обећао нам за то небеску награду, рекавши: „Заиста вам кажем: Ко одржи реч Моју неће видјети смрти вавијек“.

    (13) Да, чеда моја љубљена, шта је поузданије и праведније од ове речи коју Христос сам посведочава и потврђује истином? Шта је боље од овога: не окусити смрти довека? Јер само то неокушање смрти већ је далеко од греха, јер је окушањем греха укус смрти ушао у сав род људски до Христа. Ради тога окуси смрт Он, Који је безгрешан и бесмртан по [Свом] првом рођењу од Оца, но окуси је ради нас, и пострада, да и ми вером у Њега окусимо бесмртност, као што рече Пророк: „Окусите и видите како је добар Господ“. Веома је дакле добар [Господ] и праведна и веран и свима речима Својим, и сва су дела Његова у вери. Зато чеда моја богољубљена, ми који Га љубимо треба да чинимо дела вере у Христу Исусу Господу нашем, ми који смо примили од Њега бесмртну веру, толики дар — да не умремо никада!

    (14) Зато, ако ово сачувате, бићете блажени (од Бога у векове, и блажена биће срца ваша, и блажене биће душе ваше, и бићете блажени) ви који сте примили веру Божју и сачували је у чистоти. Гледајући на бесмртни дар Христов, творите свагда бесмртна дела у Христу: веру чисту и молитву честу, имајући према Њему љубав и наду, и савест чисту пред Богом и људима, пост и бдење, на земљи лежање, истину у свему, чистоту телесну и душевно уздржање, чувајући разум светог крштења — просвећења Божјег, којим се одрекосмо Сатане и свих дела његових. И свагда љубити покајање и исповедање грехова својих и плакање над њима; умиљење, смирење, праведност, поучење, исправљање живота свога, мржњу на грех; не опијање, не блудничење, него, напротив, чист живот какав је Божјим очима угодно гледати.

    (15) Јер Бог је један од почетка и у бесконачне векове. И ово је прва заповест речена онима који Га љубе: да сваки од вас „љубите Господа Бога свога свим срцем својим, свим умом својим, и свом душом својом, и свом снагом својом“. И нека буду речи ове, које вам ја данас заповедам, написане на срцима вашим и у душама вашим, да се бојите Господа Бога Сведржитеља, и у Њему јединоме да служите са страхом и трепетом, и Њему јединоме да служите са страхом и трепетом, и Њему јединоме узносите част и славу, и Њему јединоме приљубљујте се, и Именом Његовим не куните се, него нека је ваша реч по Апостолу: да да, и не не. И уопште, нека се никако не спомиње међу вама други Бог, осим Онога Који је створио небо и земљу; ничему „од онога што је на небу горе и што је на земљи доле и што је у води под земљом, да се не поклоните нити му послужите“, осим Господу Богу вашем, у Кога се крстисте и поверовасте, и одрекосте се тајнога срама, и постадосте заједничари добре вере Његове и саучесници бесмртности Његове. Њега јединога неодступно се држите, јер је „пред очима Његовим све откривено“, као Што рече Апостол“, и „јер је Бог наш огањ који спаљује“; и „узвраћа за грехе очева на деци до трећега и четвртога колена, онима који Га не љубе и не творе вољу Његову, а чини милост на хиљаде и десетине хиљада онима који Га љубе и држе заповести Његове“. Јер је он „Бог над боговима и Господар над господарима, Бог Велики и Силини и Страшни“. Да „држите заповести Његове, и да извршујете пре очима Његовим све речи које вам заповедих“, „да буде добро вама и синовима вашим после вас, и живи будете довека, ако чините добро и угодно пред Господом Богом вашим“, Коме (нека је) слава и беспочетност у бесконачне векове, амин.

    …“После мале истраге ушло се у траг овој необичној и помпезној крилатици, а исход је изложио академик Сима Ћирковић у саопштењу на научном скупу „Свети Сава у српској историји и традицији“, одржаном у пролеће 1995. поводом четири стотине година од спаљивања моштију првог српског архиепископа. Уз драгоцену помоћ професорке Радмиле Маринковић, академик Ћирковић је поменути текст нашао у књизи Милана Д. Милетића „Бројанице Светог Саве“ која је објављена у Крњеву 1980. године. Реч је о збирци приповедака за које аутор каже да су „засноване на историјским материјалима који потичу из његовог (Савиног) и нешто каснијег времена и свака прича обрађује догађаје који су у тим списима забележени или пак слободно описује оне црте Светог Саве које су несумњиво постојале“. Спорни цитат налази се у причи под насловом „Сâд“. Иста прича – са истим цитатом, наравно! – поновљена је и у другом издању ове књиге које се под унеколико измењеним насловом „Бројанице Светог Саве – Повест о љубави“ појавило у Новом Саду 1997. године…“

    http://www.politika.rs/scc/clanak/184410/Sveti-Sava-to-nije-rekao

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here