Насловна Издвојено Балкан

Балкан

2
ПОДИЈЕЛИ

Пише: Горан Комар

Ћирилицом се може, не само писати, већ и живјети. Ко смо, и какав интелектуални формат ми данас, да укидамо слово Писма које је преживјело дуже од миленијума сузбијања? Српски народ је једини међу свим баштиницима ћирилице на Балкану који је опредјелио ћириличко слово своме националном изразу у периоду већ сасвим отвореног затирања тог слова, али, што је још пуно важније, ово слово практиковао и у временима његовог спонтаног изражавања. Када није имао избор другог слова? У временима у којима такав одабир није представљао израз националне еманципације. Темељни балкански народ је створио стотине сачуваних и хиљаде изгубљених повеља и писама које одређују српско име и српске народносно-црквене ознаке између 12. и 16. вијека. 1189: „На Усјековање Главе Светог Јована Крститеља“. Апсолутно том свом српском народу не приписујем првенство у одабиру и пракси. Ево зашто. Начинио сам упоредне анализе облика слова (само неколико) у сачуваним споменицима ћириличког простора, од најранијих сачуваних споменика (еванђелистара, епитафа и повеља). Нашао сам потпуну заступљеност у простору (јако широким просторима) свих облика који су ми се чинили доминантим. Укључујући, дакако, простор старе бугарске државе. Када бисмо посматрали само ту чињеницу потпуне просторне дисперзије свих главних облика, па да и не посматрамо детаљно питање еманципованости писма, било би јасно да је корпус најстаријих сачуваних споменика само врх огромног словенског бријега потопљеног ратовима, уништавањима, затирањима сваке врсте. Када говорим о тим најстаријим, ограничавам се на писане споменике до 1250. године. Тај број сачуваних споменика је незнатан у односу на број реално исписаних. За то је довољно осмотрити облик словних знакова најстаријих сачуваних повеља и писама, па и натписа. Сасвим је очигледно да је у питању веома издашно разлисатала племенита лоза. У некима је видљиво да је писар своје дјело могао начинити много, много боље-уредније. Лично, изненађен сам немарношћу писара одређених хумских и рашких писама, али пажљиви поглед увијек ме увјери да је понеко иницијално слово, или слово исписано унутар датације, стварала рука које би била кадра исцртати неке од иницијала најзнаменитијех Еванђелистара. Ови писари су, једноставно, писали врло много. Да нема трагова печаћења, ја бих о бројним старим писмима мислио да су концепти. Ипак, „добро перо баново“ (Десоје) није писао само ове сачуване исправе, него ко зна колико њих да би се прозвао добрим пером бановим? Тако и остали. Погледајте само писма, веома стара писма, појединаца и општинских канцеларија? Погледајте писмо Поповске општине, или писмо кнеза Чрномира? Све је то послато у Дубровник и оба ова писма могу лежати у граничној зони око 1250. године. Нећу овдје указивати на остале које сам све лично прегледао. Натписи тога времена су такође веома убједљиви.

Када сам спремио издање свог зборника ћириличких натписа Старе Херцеговине (III, 2017), отворио сам га фрагментом слова са једне крхотине недавно ископане у Боки. То зато, што вјерујем да је тај фрагмент старији од натписа жупана Грда. Земља ће тек отворити закопано ћириличко благо, а бројни значајни налази леже у депоима наших музеја.

Дакле, поглед у прошлост казује древност Писма. Овим Писмом је гост Радин казао да није јеретик и тим Писмом је три пута поменувши име Господње херцег Стефан у натпису у Сопотници казао да није јеретик. Они тиме казују да су Срби. Узмите затим и погледајте поуздан превод писма цариградског патријарха Генадија упућеног светом братству манастира Свете Катарине у Синајском горју и прочитајте прву реченицу писма ученог патријарха: „Он (Стефан) је православни, јер је Србин“.

herceg novi 2 409x272 Балкан

Мора се Писмо дотаћи да би се о њему говорило. И погледом и прстима. Данас се не мора на коњима и пјешице као проф. Вид Вулетић-Вукасовић. Узмете ауто, па мало аутом, мало пјешице, дакако са косјером. Сада већ одавно нема коза и наша гробља су зарасла у коров. Југословенска археологија је видјела одређен значајан дио натписа. Али нипошто није видјела све. Од када сам 2004. почео са обилажењем старих гробаља Херцеговине, па затим, источне и централне Босне, сви новооткривени натписи, сем једног, чувају чиста народна имена балканских Срба. Увјеравам уважене читаоце да Петко крстјанин помиње Вишњи Јерусалим. Он нема никакве везе са јеретичким групацијама у Босни и Херцеговини свога господара Стефана. Али, има везе са црквом источног обреда у земљи Босни на коју, очекивати је, ни Цариград ни Рим не гледају благонаклоно. С тим у вези рекао бих да у Србији, у високим установама науке, постоји и постојала је тенденција србијанизовања српске Босне. Дио научника у престоном Београду настојао је на србијанизовању тог културно-историјског простора и при том инсталисао туђинске натруне или чак народносне обрасце, супротстављајући се упливима туђих историографија. Радио је исто што и екстремни, национални елементи у Хрвата. Они су Босну похрваћивали, као што је Јозо Црница у освит 20. вијека похрваћивао, а не покатоличавао Конавле. У том тренутку тамо није било православних, али јесте Срба и то јако много. Бројни научници у Срба нису увидјели чисто лице темељног балканског народа који је кроз своје спонтано изречено име и спонтано назначено црквено опредјељење уздржао свој историјски корак до наших дана. Какав је тек подвиг тај народ учинио у периоду када је то име и то опредјељење изговарао након Берлинског конгреса? Тај народ је на хиљадама надгробних Крстова исписивао: „Овдје леже српске кости…“, или: „Овдје лежи православна Српкиња“. Писмо се чита, дотиче, умива, кади. Писмом се живи. Писмом се вјерује. Писмом се научно отвара поље историјског хода темељног балканског народа чијим именом је најприје обиљежен Балкан. Не може краљ Твртко у Тристивници, мало послије крунисања, казати што је казао само зато што политички претендује на рашко наслијеђе. Он је, као и они прије и послије њега, краљ Србима, а све друго су ознаке земаља. Па зар у периоду банова и краљева Босне Србија стоји без краља?

Ријечју, када су балкански народи стигли до времена у којима је требало истаћи своје народно име и одабрати своје народно писмо, што се догодило? Ја сам прегледао хиљаде надгробних споменика. И једних и других и трећих. Негдје послије 1860. године видим у данас хрватским селима готово искључиво латиничне натписе. Тако исто у муслиманским. Тај дио балканског становништва опредјелио се за латиницу. Говорим, дакле, о периоду турске управе Босном и нешто касније аустроугарске. Или је, напросто, са римокатолицизмом узео писмо? Желио бих дозанти: да ли је негдје након проглашавања ћириличног писма хрватском баштином негдје неко дао да му се на надгробном споменику испише име ћирилицом? На примјер, у селима око Кочерина гдје посматрам споменик ћириличком слову?

Ћирилица је, као систем писма, крајње модерна. Увијек сам помишљао на једну ситуацију која би се, реално, могла догодити. Када сам ја био мали, сјећам се да је било размјена дјеце основношколског узраста, чак и са земљама попут Енглеске. И Америке. Када би мали Американац стигао у Требиње, код свог вршњака који већ интензивно, сходно узрасту, учи енглески језик да њих двојица могу разговарати, па видио слова у његовој теци, што би се могло догодити? Могао би питати о тим словима. Вјероватно би му пажњу привукло врло габаритно слово Ж? Могао би добити одговор од вршњака или његових родитеља и дознато да је Писмо старо више од хиљаду година и да га његов народ практикује до дана данашњег. Ја вјерујем да би то дијете пожељело да завири у тако древни систем. Али казивање о древности и континуитету тог система сигурно не би тога малог госта нарочито импресионирало. Што би се догодило ако би домаћини донијели одлуку да америчком дјетету покажу копију Еванђелисатара писану тим Писмом (постоји у том граду)?

667862 miroslavljevo jevandjelje foto a stankovic f 409x234 Балкан

Српско народно културно и црквено благо се мора изнијети у свијет и свијету се мора казати, колико се може докучити, о величини жртве српског народа. Жртве за хришћанску цивилизацију. Ћириличко слово је један од печата жртвеног приноса Христосу српског народа. Ја нисам у читавом корпусу древних листина видио друге етнониме у вези са историјским, реалполитичким контекстом старе Босне. Нити у дијелу приватно-правних докумената, нити државних. И ни случајно не умањујем улогу и присуство других народа у њој. Веома истичем и желим учити. Мало је прилике, нажалост, за сарадњу и дубоко вјерујем да ће бити могућа у будућности. Али, не пристајем и протествујем због линије историогарфског стварања која наставља дјело Крунослава Драгановића у лику појединих високих ауторитета Фрањевачког реда у наше дане. О црногорској науци не бих ни говорио.

2 КОМЕНТАРИ

  1. 2
    0

    Тако је брате, ово је прича

    …“За рат није потребно двоје, само неко ко се оружја није унапред одрекао…“

    …можебит прецизније… за сваку врсту односа потребно је двоје,… то за мир није довољан један који се унапред одрекао оружја…

    https://stanjestvari.com/2017/07/31/ko-porice-realnost/

    …“Нема никакве тајне. Сећам се, учио сам у јереванској средњој школи бр. 19 која је била најбоља и најелитнија јерменска школа у престоници. Имали смо предивну учитељицу Историје средњег века. Једном је ушла у учионицу и рекла да ће причати о Косовском боју из 1389. године. Било је то 1965. године. Ми, средњошколци, наравно ништа нисмо знали о Косовском боју, нити где се Косово налази. Међутим, наша драга учитељица, које више нема, с таквим усхићењем је причала о Кнезу Лазару и његовим храбрим витезовима, да ме је по завршетку часа пут водио до Националне библиотеке Јерменије за потрагом текстова о Кнезу Лазару и косовским јунацима. И када сам сазнао ко су то Срби, схватио сам да српска историја има много додирних тачака са нашом крвавом прошлошћу. Нисам ни слутио да ће моје одушевљење и усхићење касније постати „звезда водиља“ и пратити ме на стваралачком путу….“

    http://iskra.co/reporteri/ekskluzivno-za-iskru-goran-lazovic-i-babken-simonjan-samo-srbi-mogu-da-razumeju-jermene/

    погледај све, па се врати
    на 1.39., Вук… „Ја сам Јован, а Јован је Марков, Марко је Ђуров, а Ђуро је Стефанов, а Стефан је отац Вука Караџића…“

    Матија и Куста
    https://www.youtube.com/watch?v=qAcMflP8_uU

    +Рајко Петров Ного, књижевно вече, Гацко, 2011.

  2. 1
    0

    Hvala Bogu što imamo još uvijek ovakvih ljudi kao što je gos.Komar.
    Istrajnost u radu i briga prema srpskom nasleđu svrstava ga u red onih Srba dostojnih da nose to ime.
    Istražujući stare spomenike,on je sebi već odavno podigao isti, s’obzirom da će mnogi njegovi radovi ostati budućim generacijama Srba,da ne zaborave ko su i šta su im bili preci!
    A o današnjim Montenegrinima i njihovoj nauci zaista netreba trošiti riječi.

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here