Бацковић: Отели нам главу, а онда и срце кад су нам узели Косово
Горњогрбаљски парох и ветеран 63.падобранске бригаде Миајло Бацковић је у бесједи вјерницима подсјетио на осамнаесту годишњицу НАТО агресије на Србију и Црну Гору. Он је истакао да су нам свјетски моћници уз помоћ плахих домаћих властодржаца „одузели главу да њом не размишљамо а онда 1999. и срце отимајући нам Косово и Метохију па тако Србин данас хода и без душе и без главе и без срца“.
„Покушавају срце да нам уплаше, да плашљива срца ћутимо и не исповиједимо ко смо и шта смо и чији крст на себи носимо. Такав човјек је западни човјек, такав човје заборавља послије само 18 година да нас је НАТО убијао и убијао нашу дјецу. Такав човјек признаје некакву државолику творевину ка Косову, такав човјек признаће све што му потуре да потпише. То је човјек обезглављен, обездушен, уплашен срца. Како рече Ловћенски Тајновидац „Потурчи се плахи и лакоми, млијеко их српско разгубало“. До дан данас та његова клетва са Ловћена стоји и упире прстом према небу. Зато имамо овакву власт, овакву државу која укида језик, признаје највећу срамоту, одузимање срца из Црне Горе и Србије, власт која пушта мајке, жене да гладују на тротоару под полицијском присмотром и уопште не окреће главу нити води бригу а славе 8.март. Славе права жена и за 8.март пуне кафане. Нико не пости, сви једу печење, изводе своје жене по скупим клубовима, хотелима, туристичким дестинацијама. А истина је кад се погледа плочник испред Скупштине, то је тужна и тмурна истина. Тмурна је истина је дана и на Косову и Метохији, тмурна истина је понајвише у Црној Гори, а нажалост и у Србији. Тмурна и тамна истина, обезглављених, обездушених, без срца, уплашених, плахих владара којима закон лежи у топузу а трагови смрде нечовјештвом. Зато ми данас кад славимо Крстопоклону недјељу морамо да се молимо Господу да опрости прво нама што понекад осуђујемо а имамо зашта“, истакао је Бацковић.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Свакако, да се психолошки механизам тоталитарне власти заснива на замени оностраног са конкретним односима, али је религиозна страна тог односа пренешена на личност “вође”. Прекидом са оностраним, пресечено је и увиђање грешности и етичност поступка које је такође пренето на врхушку хијерархије. Тако је хуманизам спустио небо на земљу, а идеологија почела да врши најважнију функцију у људском понашању.
Отуда, православље се нашло у сличном положају као грађанска демократија, јер нетрпељивост према православљу и његовој идеологији произилази из коцепта човека. Оно што су “божији заступници” и њихови следбеници притајено мислили о руском православљу, показала је Бољшевичка револуција. Исто се поновило четврт века касније у Југославији, само је Ватикан непосредније био укључен у покоље православаца, технички обављених у оквиру идеологије хрватског нацизма. После Другог светског рата, комунистичка партија је само наставила прогон Срба, сарађујући отвореније са исламом а прикривеније са римокатолицима.
Одрицање од аутономије личности ствара осећање кривице, али је она пројектована на жртву што је уобичајено код параноидног синдрома. Да нема грађанске демократије и православља, свет би мирно живео у мртвилу тоталитаризма.
приредио С. Филиповић из књиге ПСИХОЛОШКЕ БЕЛЕШКЕ,
Treba da je više vas u crkvi koji jasno i glasno branite istinu,valjda vam je to i posao. Hvala tebi pope što vraćaš nadu u budućnost našeg sveštenstva.
Na žalost moj dobri oče upravu si,bez glave,srca,duše i bez hrabrosti da to sebi priznamo i borimo se za ono što je naše!
Достојан!!!