Аутобусом од Београда до Берлина и млади који беже у свет

Пише:Никола Н. Живковић,Берлин

Већ годинама, или да будем прецизнији, преко три деценије путујем на линији Берлин – Београд. За то време већином сам летео ЈАТ-овим машинама, а у последње време и „Air Serbia“.

Пре неколико дана изненада сам морао да отпутујем у главни град Немачке. Све авионске карте су за следећа три дана биле распродане, тако да ми је једино преостало да путујем аутобусом. Воз није дошао у обзир, јер, као што је свакоме добро познато, српске железнице не само да су најспорије у Европи, већ и најмање безбедне. Речено ми је да је најбоље да путујем преко Беча. Аутобуси из Београда возе свакодневно до аустријског главног града и то у осам ујутро, у четири после подне и у девет увече. Цене карте по особи износе око 35 евра.

Добро сам урадио да сам путовао аутобусом, јер је пут довољно дуг да човек предахне, да размишља о себи, о свету, али и да упозна људе који путује са њим. Лет авионом сувише кратко траје, свега деведесет минута и, вероватно, зато и нисам до сада написао ниједан текст који био говорио о лету између Берлин и Београда.

Наш аутобус кренуо је тачно како је било предвиђено – у девет увече. Сво време имали смо бежичну везу, а машина је била прилично нова и чиста. Возач ми рече да је у аутобусу било нешто мање од педесет путника. Око поноћи били смо на српско-мађарској граници. Добра вест: још никоме није пало на памет да гранични прелаз поред Суботице назове „војвођанско-мађарски“. Државна телевизија „РТС“, рецимо, – али и остали београдски медији, – непрестано говоре о временској прогнози „за Србију и Војводину“. Словом, држава се не одриче само Косова и Метохије, него, ево, постепено, за сада само преко временске прогнозе, такође Бачке, Баната и Срема.

Зачудио сам се да се нисмо дуго задржали на граници, јер, најзад, то није само међудржавна граница, већ она дели Европску унију од осталог света, коме у Европи, као што је познато, припада, – поред Србије, – Македонија, Албанија, Црна Гора и Босна.

Неких тридесетак километара после границе стали смо поред једног ресторана. Мађарска послуга говори одлично српски. Главне муштерије су им Срби, Турци, Грци и Бугари. Упознао сам неколико путника из нашег аутобуса. Двојица су из околине Крагујевца, а по један из Ниша и Београда. Најстарији има тридесет и осам година, а најмлађи двадесет и три. Ова двојица млађих су студенти. Један од њих, Јован, дипломираће за најкасније три месеца елктротехнички факултет. Одличан је студент. Па ипак, нема никаквих изгледа да у Србији добије посао. Зашто?

„Нисам члан владајуће странке. Веома сам брзо схватио да је то заправо једини услов да се запослиш. Знање у Србији, очевидно, никога и не интересује. Моји родитељи су дуго живели у илузији, да ће се нешто променити, да ће у земљи ускоро бити боље. После Слобе смењивали су се на власти разне политичке странке, но све је бивало горе. Мој отац, ето, предаје математику на једној средњој школи у Нишу. Плате просветних радника су просто понижавајуће бедне. Последњих три године присиљен је да једном недељно одлази на бувљу пијацу. Ту има тезгу и она нам помаже да преживимо.

Да ли је било лако донети одлуку да напусти свој родни град и земљу? Наравно да није. Чак и његови родитељи, који су до још пре неколик година били жестоко против одласка, сада су ми сами казали, да идем. Преко интернета сам пронашао да се траже програмери у Канади и Јужној Африци. Сада идем на разговор у њихове амбасаде. У џепу имам гаранције од две њихове фирме. Како сам дошао до адреса тих фирми? Једноставно, преко интернета. Човек само треба да зна енглески, да је упоран и да уме да се служи лаптопом.“,истиче Јован.

Његов млађи колега Александар, рођени Београђанин, студент треће године медицине, пратио је његово излагање са одобравањем и само је додао: „Прича мог колеге веома је слична мојој. Половина мојих другара са којима сам матурирао, после завршеног студија намерава да напусти Србију. Мој је утисак да земљу напуштају највреднији и најспособнији. Буде ли у Србији само мало боље, без размишљања вратићу се међу првима. Но, како сада ствари стоје, не верујем да ће до тога доћи тако брзо. Поготово, ако се овај режим и даље одржи на власти. Ја користим туристичку визу, да посетим две аустријске болнице, које траже младе лекаре и то интернисте. Постоји могућност да ће ми они платити специјализацију.

Мој београдски професор је веома задовољан са мном, но проблем је у политици. Нисам члан владајуће политичке странке и тиме немам никаквих изгледа да добијем стипендије неке здравствене установе. Мој професор је одличан лекар, али није члан ниједне политичке странке. Просто нема времена да седи на састанцима политичких странака, већ се сасвим посветио свом послу. Дакле, ни он нема никаквог политипчког утицаја и не може да ми помогне. Сем тога, довољно је да погледате биографију данашњег Министра здравља, па да вам постане јасно у којој држави живите.“

Милан и Драган седели су до нашег стола. Милан је старији, ради као електричар већ десет година у Аустрији и поседује уредно дозволу за рад. Његова деца иду у школу, и боље говоре немачки него српски, а и жена му је запослена. Задовољан је. Драган је његов брат од тетке, има тридесет и четири године, „зна све занате“, а код Милана долази годинама и остаје по три месеца, колико му дозвољава туристичка виза. Њихово село удаљено је неких десетак киломеара од Пожаревца.

Милан је на крају додао: „Наш председник тврди, да смо ми Срби лењ народ. Ми, Срби- гастарбајтери, најбољи мо пример да то није тачно. Истина, он је донекле у право. Заиста има лењих, но то су пре свега његови партијски другови, који једино што знају јесте следеће: да рекетирају вредне и способне Србе. Толико их глобе, да једини излаз многи виде да побегну од те лење и криминалне мафије. И мене су отерали из Србије. Исти људи, који су у мом крају жарили и палили у „јулу“, сада су главни код „напредњака“. Избора после 2000 године било је у Србији много, но ништа се није променило. На власти су увек исти људи.“

У Бечу сам стигао у шест ујутро. Аутобус до Берлина креће у осам и тридесет. Видео сам да се шофери нашег аутобуса сели поред киоска где може да се попије кафа. Сео сам се са њима за сто. Причају, да је тако сваки дан. Аутобуси су пуни нашег свега, половина су класични гастарбајтери, а остали долазе са туристичким визама и за тих три месеца покушавају да нађу посао „на црно“, а некима, малобројнима, полази за руком да нађу стални посао. И они примећују, а нарочито последњих три године, да земљу заувек напуштају млади, образовани људи. Често су сведоци, да преко половина путника су млађи од тридесет и пет година: „На жалост, Беч им је често само полазна станица. Пре неки дан, рецимо, њих десет из околине Краљева преко Беча отпутовали су на Нови Зеланд. Они се, вероватно, никада више неће да врате у Србију.

Тачно у пола девет ујутро немачки аутобус кренуо је из Беча. Стали смо само по петнаестак минута у Прагу и Дрездену. Шофер је непрестано понављао: „Правимо паузу петнаест минута. Ко продужи само минут више, тај више неће да ме нађе.“ Да немачки возач аутобуса озбиљно мисли, уверио сам се, када смо кренули са аутобуске станице из Прага. Један путник махао је жустро рукама, дајући очајнички знак да му аутобус стане. Шофер га је потпуно игнорисао и само промрљао: „Тај је добио лекцију за цео живот. Када кажем петнаест минута, онда то значи петнаест, а не шеснаест.“ По изгледу, чини ми, се да би могао да буде Румун. У Берлин смо стигли у шест увече.

Дуго сам размишљао о овом путу, а пре свега о нашој емиграцији. По немачким службеним подацима, само у тој земљи живи пола милиона Срба. Ако ме сећање не вара, у „Политици“ сам пре неколико месеци прочитао да је само прошле године пет стотине лекара отишли да ради у Немачку. Колико један лекар стоји државу да га школује? Сем тога, ако су ти лекари добри за Немачку, зашто они нису добри за Србију. Зашто се наша власт не труди да их задржи. Разговарао сам са некима од њих. Није једини, а често ни главни разлог да људи одлазе, јер желе више пара.

Да ли неко зна колико Срба живи ван Србије? Република Српска броји око један и по милион. У Црној Гори живи, према службеној статистици, преко две стотине хиљада Срба. Неки говоре да око четири милион нашег народа живи ван Србије. Ако су те бројке само приближно тачне, то значи да готово половина нашег народа живи ван Србије. Ко води рачуна о њима? Држава се сети свог народа само преко лета, када редовно, вештачки, подигне вредност курса динара, како би, са очевидном намером, од Срба из дијаспоре узела што више новаца.

Има толико успешних Срба који живе на свим континентима. Зашто држава не води о њима рачуна? Познајем лично младог човека из Швајцарске. Има четрдесет година и један је од водећих научника у свету на пољу проналаска лека против алцхајмера. Вољан је да помогне Србији. Нико из Министарства здравља Србије, са Београдског универзитета, или из САНУ, до сада није контактирао са њима. А таквих примера сигурно има десетак. А можда и стотињак?

Они би толико могли да помогну осиромашеној, апатичној, уништеној земљи. Зашто Србија и одговарајуће државне институције не показују нимало интереса да сарађују са тим успешним Србима? Боје се њиховог знања? Сем тога, опште је познато да свака емиграција, па и српска, у великој је већини патриотска. Данашњи режим у Србији, међутим, води рачуна о свима, само не о српским интересима.

И још један интересантан податак: на изборима српска емиграција убедљиво најмање иде да бира у својим дипломатским представништвима: мање од три одсто! Што нам то говори? Очевидно само ово: да наша дијаспора нема поверење у демократске институције земље, а ни у владајућу странку.

Зато режим и скрива те податке. У хрватској штампи сам прочитао да преко једне трећине Хрвата користе своје бирачко право. Сличан проценат је и код Словенаца, Грка и Италијана.

И на крају још једно сасвим оправдано питање: Зашто се толико мало пише о Србима из расејања?

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: