Аустријски историчар: Србија у Великом рату поднела највеће жртве

Цео век од избијања Првог светског рата духови старих непријатељстава још као да нису умирени. Поново се води расправа о узроцима и поводима који су свет увели у Велики рат, а у Србији се страхује да ће ултиматумом овог пута бити наметнута нова „истина“ о томе. Стављајући акценат на тројицу некадашњих држављана Аустроугарске – Тита, Хитлера и борца за независност Чехословачке Едварда Бенеша, аустријски историчар и потпредседник Аустријске академије наука Арнолд Зупан покушава да нађе корене међусобне нетрпељивости и неповерења између германских и словенских народа.

У разговору за „Новости“ Зупан објашњава како, посматрано из Беча, данас изгледа Сарајевски атентат, али говори и о улози Драже Михаиловића у Другом светском рату, чему је посветио значајан део своје књиге „Хитлер – Бенеш – Тито“. На почетку, он ипак избегава да да јасан одговор на питање да ли Србија има разлога да стрепи од наводних покушаја да се накнадно прогласи за кривца за избијање Првог светског рата.

„Ова ноћна мора могла је да се заустави“, каже Зупан.

„Цар Франц Јозеф и његови министри и генерали у Вечу и Будимпешти није требало претерано да реагују, као што јесу, на атентат на Франца Фердинанда. Српска влада требало је да заустави иредентистичке акције Драгутина Димитријевића Аписа и његових помагача. Руски цар и његова влада и генерали није требало да одговоре општом мобилизацијом против Немачке и Аустроугарске. Немачки цар није требало да објави рат Русији и Француској. Француски председник и влада није требало да подстичу Русију да уђе у рат. Британска влада није требало да подстиче Француску и Русију да уђу у рат. Резултат су била стравична страдања у Србији, која је имала највише жртава, и пропаст Аустроугарског царства, за које се после рата није могло наћи боље решење.“

Да ли то значи да је рат могао да буде избегнут или одложен да Гаврило Принцип није пуцао на надвојводу Фердинанда?

Антанта и централне силе биле су оштро супротстављене 1914. године. У свим државама политичким и војним животом доминирале су партије које су се залагале за рат. Само је неки изазов ван Европе можда могао да ублажи ситуацију на Старом континенту.

Где је, заправо, кривица за избијање Првог светског рата?

Права кривица лежи у дубоким сумњама и неповерењу између влада Аустроугарске и Немачке, са једне, и Велике Британије, Русије, Француске и Србије са друге стране. Све то додатно је подгрејавала и булеварска штампа.

Ако српски историчари не могу да дају јединствен одговор о улози Драже Михаиловића у Другом светском рату, можете ли ви, као неко ко то посматра са стране?

Дража Михаиловић није био борац за слободу попут Тита, али није био ни нацистички колаборатор као Недић, а да не говоримо о Павелићу. Михаиловић је покушавао да балансира након што су немачки окупатори само 1941. године убили више од 10.000 људи (углавном цивилних заробљеника). Док је Тито побегао у Босну, Дража је покушавао да преживи у Србији. То није било могуће без икакве сарадње са Немцима. Али ми често заборављамо да су савезници подржавали Михаиловића све до конференције у Техерану. Тек 1944. Дража је изгубио кредит који је имао код савезничких сила. Али он свакако није био Квислинг или Петен.

Да ли сте успели да пронађете одговор на питање које постављате у књизи „Хитлер – Бенеш – Тито“, како је дошло до непријатељства између германских и словенских народа?

Такозвани конфликт између германских и словенских народа створили су пропагандисти, неки политичари (попут Вилхелма Другог) и генерали (попут Конрада). Али не смемо да заборавимо једну ствар – неповерење између Немачке и Француске и између Немачке и Британије било је много веће него разилажење између Немачке и словенских земаља. На западном фронту страдало је више Немаца, Француза и Британаца него Немаца и Руса на источном фронту.

Сматрате да је Михаиловић изведен пред суд са квислиншким министрима да би се накнадно створила слика о савезништву кога заправо није било?

Хитлер није прихватио сарадњу са Дражом Михаиловићем чак ни 1944. године, иако су неки немачки генерали то предлагали. Са немачке тачке гледишта Дража није био издајник свог народа. Тито га је осудио јер се бојао политичке конкуренције после рата.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: