Археологија мијења историју: Српска држава и прије Немањића

Нова археолошка истраживања у западној Србији откривају нову, изненађујућу слику преднемањићке Србије, као добро организоване и густо насељене државе са утврђењима која штите саобраћајнице којима се транспортују товари драгоцених руда, кажу стручњаци Завода за заштиту споменика културе у Ваљеву.

– Откриће да је велика тврђава на брду Браниг изнад кањона реке Градац функционисала бар два века пре Немање као српска, уз проналазак мањих утврђења на античком правцу који је спајао подрињске рудне области са долином Колубаре, показује да је реч о организованој државној територији – каже археолог Радивоје Арсић из ваљевског завода. – Резултати истраживања указују да се преднемањићка српска држава простирала између Саве и Дрине. Од ископавања тек очекујемо изненађења, јер су на територији западне Србије и источне Босне откривени трагови утврђења и насеља раносредњовековне српске државе.

Остатке зидина и кула на стрмом брду у кањону реке Градац, у атару села Бранговић, на седам километара од Ваљева, народ је назвао Јеринин град. Друго име за рушевине је Бежане, јер су се међу високим зидинама, на неприступачним литицама, и у многобројним пећинама, скривали збегови од османског зулума.

Археолози кажу да још нису откривена писана сведочанства о овом великом и вешто сазиданом граду, али су на основу налаза утврдили да је утемељен још у преисторији, око 1.600 година пре Проклете Јерине, жене деспота Ђурђа Бранковића, која је у народној машти била градитељ тврђаве.

– На почетку истраживања 2004. мислили смо да је реч о византијској тврђави из 5. века, из времена Јустинијанове обнове – каже Арсић. – Доцнијим ископавањима смо утврдили да су је Римљани користили у војне сврхе још од 3. века, а да су касније само додати луксузнији цивилни део и епископска црква, верско седиште целог овог дела Србије, што сведочи о значају тајанственог града. Затим смо дошли до најстаријег слоја који сеже у преисторију, у гвоздено доба, кад се на овом месту налазило насеље утврђено каменим бедемима.

Убрзо су археолози схватили да на простору тврђаве и села Бранговић постоји јача традиција насељавања него што су могли и да замисле. Највеће изненађење сачекало их је у најмлађем археолошком слоју.

– Иако је највише оштећен ерозијом и ископавањима дивљих археолога, налази су недвосмислено указивали на то да су Срби овде живели у континуитету од времена насељавања од 7. до 10. века. Град је, изгледа, напуштен у време ратова кнеза Часлава са Угарима – каже Арсић.

Остаци вишеслојног утврђења су на површини од три хектара.

– У доњем делу града налазило се цивилно насеље, а горњи део, где је била велика донжон кула, имао је искључиво војну сврху – каже Арсић. – Геодетска снимања и ископавања указују да се цивилно насеље развило поред античког пута кроз кањон реке Градац, спајајући долину Колубаре са Ваљевским планинама и Подрињем, који су обиловали рудним лежиштима сребра, бакра, олова и злата.

Јеринин град је право градитељско чудо са својим високим и дебелим зидовима који се стрмо спуштају у дужини од око 200 метара изнад самог речног тока. Градитељи су, где год су могли, користили природне бедеме од стена и повезивали их зидовима који су из даљине тешко уочљиви. За потребе одбране су у стрме стене уклесане стазице и степенице чији се трагови и данас јасно виде.

Хришћанство из пећина

Кањон реке Градац поред тајанственог Јерининог града чува и сведочанства о ширењу хришћанства у Србији. Поред остатака ранохришћанских богомоља у ромејском насељу, у високим, сурим стенама око града налазе се многе пећине, келије, где су средњовековни монаси испосници тиховали гледајући с висине на крајолик клисуре и околних ваљевских планина као слику раја на земљи. Тим испосницама, сматрају научници, своје име дугује манастир Ћелије, који се налази у непосредној близини Јерининог града.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: