Антитрамповска хистерија и НАТО

Пише: Пол Џ. Сондерс

Арогантни став естаблишмента више је него било шта друго катапултирао Трампа према Белој кући.

Изгледа да је Трампова формална номинација за председничког кандидата Републиканске партије покренула масовну хистерију међу неоконзервативним републиканцима и њиховим либерално-интервенционистичким савезницима из Демократске партије. Неки, попут Роберта Кејгана и Макса Бута отворено су најавили да ће гласати за Хилари Клинтон ако ГОП (скраћеница за Гранд Олд Партy, што се односи Републиканску партију; прим. прев.) изабере Трампа – што је сада и учињено.

Други, попут Џејмија Кирчика, позвали су на војни пуч ако амерички народ изабере Трампа за председника. Недавно је Џефри Голдберг (на слици испод) Трампа назвао „де фацто агентом“ руског председника Владимира Путина. Као што је то често случај, Голдбергово писање више говореи о њему самом него о мети његових напада.

Заиста, посвећени читаоци вероватно већ знају довољно о Голдбергу: 2009. године Глен Гринвалд детаљно је описао његово „рангирање кривице техником асоцијације“, пошто је у намери да осуди Гринвалдов чланак у магазину The American Conservative Голдберг написао да су „бјукененовци (збирни назив за изолационистички настројене конзервативце; прим. прев.) чак регрутовали и Јевреје да уместо њих одрађују војне акције у Израелу“.

Голдберг примењује исту тактику на Трампу, аргументујући да „Трампово разумевање америчке улоге у свету иде на руку руским геостратешким интересима“ и да би отуд Трампова победа некако допринела остварењу Путинових циљева. Ово је патетично и увредљиво.

Бесмисао Голбергових аргумената

Патетично због тога што Голдбергови аргументи немају смисла. Трамп заговара јачање америчке војске и већа издвајање на одбрану НАТО чланица које не следе правило Алијансе о неопходности издвајања два одсто БДП у војне сврхе. Комбинација ове две ствари била би лошија за Русију, не боља. НАТО би могао ефектније да обуздава Москву. Поред тога, откад је то Вашингтон почео да води међународну политику контрапотеза, што подразумева да званичници САД кључне политичке одлуке доносе у складу са оним што је у супротности са претпостављеним руским интересима?

Треба ли да избегавамо нападе на ИСИС и Ал Каидину филијалу у Сирији Џехбат ал Нусру, јер би то могло да помогне Москви? Или би можда требало да се повучемо из свих билатералних америчко-руских уговора јер од њих користи има и Русија? Можда би Голдберг волео да спусти цене нафте на 10 или 15 долара по барелу – Кремљу се то сигурно не би свидело – и тиме упропасти активне америчке неконвенционалне произвођаче нафте? Голдеберг је невероватно неповезан за некога ко покушава да створи слику да је Трамп непромишљен по питању спољне политике.

Голдебергови ставови су и увредљиви, због тога што његове лажне клевете далеко надмашују макартизам (МцЦартхyисм). На крају крајева, кад је сенатор Џон Макарти покренуо свој антикомунистички лов на вештице у 50-тим, било је барем неколико стварних комуниста који су покушавали да подрију поредак у САД. Да ли Голдберг заиста мисли да су руски агенти Трамп или његов шеф кампање Пол Манаферт – раније запослен код председника Украјине који је покушао да потпише уговор о придруживању са ЕУ, што свакако није урадио за Путина или руску владу? Голдбергова слатка употреба синтагме „де фацто” може да држи адвокате на одстојању, али не би требало да га заштити од осуде јавности који заслужује.

Штавише, Макартијев екстремизам уклопљен је у контекст стварне хладноратовске претње од Совјетског Савеза, који је окупирао велики део Европе и покушавао да подрије остатак кроз –Москви лојалне – социјалистичке и комунистичке партије. Комунизам је такође био у налету и у Азији, где је нова комунистичка Кина подржавала Северну Кореју у рату против САД и савезника. Данашња наклоност Москве према неким десничарским националистима у Европи тешко може да се пореди са тим периодом – они су лојални свом народу, а не неком другом.

То је, на крају крајева, суштина национализма. Ако Голдберг мисли да данашња Русија представља претњу макар приближно упоредиву са оном коју је у Макартијевој ери престављао СССР, потребне су му историјске, а вероватно и економске лекције будући да је америчка економија данас осам пута већа од руске. Економија Европске уније такође је осам пута већа од руске, а чак и постбрегзитовска економија ЕУ ће бити много већа од руске. Кад смо већ код тога, и сама британска економија већа је од руске.

Трамп према савезницима

Суштина Голдбергове примедбе – да Трамп „отворено доводи у питање да ли ће се САД, под његовим лидерством, држати својих обавеза према НАТО – такође је ноторна лаж. Проучавањем транскрипта Трампових често цитираних али очигледно слабо читаних коментара јасно се види да он то није рекао. Ово је цео одломак:

„Сангер: Моја поента је следећа: Могу ли НАТО чланице, укључујући и оне са Балтика, рачунати на војну помоћ САД ако их Русија нападне? Могу ли рачунати да ћемо испунити наше обавезе?

Трамп: Јесу ли они испунили своје обавезе према нама? Ако испуне своје обавезе, одговор је да.

Хабермен: А ако не испуне?

Трамп: Па не говорим шта би било кад би било. Само кажем да тренутно има много земаља које нису испуниле своје обавезе према нама.“

Из овога се јасно види да је Трамп експлицитно одбио да каже како не би подржао чланице Алијансе које би се суочиле са хипотетичким руским нападом. Он је јасно нагласио да очекује да НАТО савезници испуњавају своје обавезе према САД. Трампови претходни коментари о овом питању (и одговори неких НАТО влада) сугеришу да он мисли на правила о војној потрошњи унутар Алијансе – која само неколико чланица испуњава – и тиме врши притисак на америчке савезнике да издвоје више новца на сопствену одбрану.

Да ли Голдберг одбацује овај циљ око којег постоји двопартијски консензус много узастопних администрација? Да ли Трампа његов одлучни приступ овом проблему, који подразумева коришћење америчке моћи уместо неделотворних јавних жалби, на неки начин чини неподобним за место председника? Тешко. Неки би рекли да овај приступ има више шанси за успех.

Голдберг такође делује као да је заборавио да је можда и најважнија промена у америчкој одбрамбеној политици у последњој деценији – конфискација – последица тога што се велики број републиканаца из Конгреса одлучио да подржи произвољне и штетне уштеде на одбрамбеном буџету због необузданог раста федералне потрошње. Далеко од тога да је Трамп једини републикански политичар који би волео да види америчке савезнике како троше више.

Коначно, Голдберг изгледа мисли да је његово мишљење о Трампу далеко супериорније од мишљења републиканских гласача који су га изабрали за њиховог кандидата. Да ли је Трамп заиста успео све да их превари једном годином напорне кампање? Оно што Голдберг не разуме је огорчење јавности тим „ништа ме не може зауставити“ арогантним ставом естаблишмента, који је више него било шта друго катапултирао Трампа на републиканску конвенцију, са потенцијалом да га уведе и у Белу кућу.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: