Антић: Учинак Вучићеве владе – политика празних обећања

Прије годину дана, први пут послије двадесет и двије године, једна политичка странка добила је подршку апсолутне већине грађана Србије. Српска напредна странка има парламентарну већину довољну да сама промијени Устав.

Оснивач СНС-а данас је предсједник Републике Србије. СНС држи све полуге моћи и власти, изузев администрације АП Војводине и неколико министарстава која су предали својим коалиционим партнерима из СПС-а.

За разлику од првог сазива парламента Друге републике (1990.-1992.) када су социјалисти добили мањи проценат гласова него данас напредњаци, али су захваљујући изборном закону имали више посланика, СНС сада нема значајније оптерећење прошлости…

Побиједили су на демократским изборима, немају снажну опозицију, дефинисану политичку алтернативу и уживају пуну подршку САД и ЕУ.

Српска влада је још специфична и по томе што нема значајнијих медијских критичара и од самог доласка СНС-а на власт не губи на популарности. Иако популистички, СНС на власти заговара радикалне реформе, истовремено критикујући све претходне реформске владе (чак и оне у којима су били или су их подржавали социјалисти) за разлику од антиреформског режима Слободана Милошевића према коме се ни не одређује. После више од 1.000 дана постојања напредњачке власти и годину дана од плебисцитарне подршке коју је добила на изборима, вријеме је за њен први политички биланс.

Економски колапс

Упркос наводним економским успјесима, чудотворним минстрима и евјетски популарним савјетницима, просјечна бруго зарада у Србији је маја 2012. износила 56.206 динара (496 евра). Просјечна бруто зарада у јануару 2015. била је 54.208 динара (448 евра). Пад просјечне зараде дјелимично је био подстакнут невјештим и лоше вођеним мјерама штедње које су спровођене тако да влада очува популарност.

Незапосленост је у Србији наводно у раздобљу 2013./ 14. године пала за петину! Истинаје даје промијењен начин статистичке анализе запослености, број незапослених је у ствари за око 5.000 већи. Број незапослених био је 2001. године-769.000, а 2014. 741.000. Дакле, током 13 година и седам влада број незапослених је смањен, али за свега 3,64 одсто.

Ипак, мјере штедње нису довеле до реформисања пензионог фонда, смањења буџетског суфицита, укидања агенција (како је обећано у кампањи 2012.), смањења бирократије… Мјере штедње нису довеле ни до умањења државног дуга. Напротив: крајем јуна 2012. дуг Србије износио је 15,2 милијарде (15.219.600.000) евра у односу на 2008. ова сума је безмало удвостручена. До почетка 2015. дуг је порастао на 22, 7 милијарди (22.760.000.000) – дакле, за непуне три године за 7,5 милијарди (7.540.400.000) за око 2,5 милијарде годишње увећавши се у укупној суми за 49,54 одсто. Упркос мјерама штедње које су погодиле већину оних који примају зараде и пензије из државног буџета, ритам задуживања није умањен. Држава се задужује око 300.000 евра по сату!

Буџетски дефицит је 2012. износио 191 милијарду динара (у то вријеме ријеч је била о 1.872.549.000 евра). У односу на 2011. тај дефицит је повећан за чак 44.8 одсто. У 2014. дефицит је износио 176,4 милијарде динара (1.470.000.000 евра). Буџетски дефицит за 2015. планиран је на 158,6 милијарди динара.

Страна улагања у Србији су 2011. износила око 1,8 милијарди евра. У 2014. су достигла 1,2 милијарде евра. Један од најважнијих циљева владе – раст извоза није остварен у значајнијој мјери.

Неиспуњена обећања

СНС углавном није испунила циљеве и предлоге које је дефинисала у Белој књизи” из 2011. године. Изостали су смањење трошкова државе, престанак задуживања, реформа пензионог и здравственог система… Изузетак представља раст извоза који у највећем успону 2013. није имао много везе са недавно успостављеном владом СПС-СНС, као и они циљеви који нису високо међу приоритетима „Беле књиге“ већа улагања у културу и монетарна стабилност… Већина економских успјеха влада СНС-а били су последица трендова који се односе на регион, а не великих реформских захвата у Србији…

Иако су од грађана добили мандат да поправе животни стандард, повећају запосленост и искорене корупцију, од СНС-а је из Брисела и Вашингтона очекивано прије свега да затворе косовско питање и прихвате све услове везане за будући, објективно неизвјесни пријем Србије у ЕУ. Тако су најважнији политички послови влада СНС-а били везани за државну и националну политику. У „Белој књизи” из 2011.

СНС је објавио да ће започети преговоре о статусу Косова, постићи консензус око државне политике и прихватити споразум „уз болне уступке“ обје стране. Обавезао се да ће сваки важан договор у вези с тим прихватити тек пошто га народ одобри на референдуму. Преговори о статусу нису отворени, консензус није постигнут, референдум није одржан. Бриселски споразум својим словом различит је од платформе коју је изнио предсједник републике и прихватила Народна скупштина…

Обећано приближавање Србије ЕУ и нова регионална политика донијели су само понижења.

Упркос напретку у борби против корупције, ништа трајно и системски није учињено. Владу потресају афере, а тенденције ка ограничавању демократских слобода највеће су после 2003. и времена ванредног стања.

Дебата о успјесима владе никада није озбиљно покренута у јавности и то је прије свега последица политичке доминације СНС-а која угрожава демократију у земљи.

Аутор текста је Чедомир Антић, историчар и доцент на Филозофском факултету у Београду

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: