Антић: Нема веће авети од Ђукановића (ВИДЕО)

Пише: Чедомир Антић

Лако је Милу Ђукановићу да на годишњици Демократске партије социјалиста прозива авети. Он је лично авет, па о теми зна много и нема потребе да било шта призива, пошто је већ скоро три деценије присутан и опасан.

Мило Ђукановић се против тих „авети деведесетих година“ борио тако што је издао државу коју је активно стварао (не питајући много народе и грађане Црне Горе и Србије). Против Милошевића се тукао тако што је љета 1997. омогућио његов избор на мјесто предсједника СР Југославије, а три године касније бојкотовао изборе на којима је Демократској опозицији Србије био значајан сваки глас.

Да ли је рат био аветињски? Па Мило Ђукановић је био премијер земље која је водила рат. За разлику од Срба који су бранили права свог народа, људи као Ђукановић су били на страни за коју су цијенили да је јача: 1991. на једној, 1998. на другој, и коначно 2014. на трећој. Пракса је остала иста. Послушност и подобност моћнима не значи демократску власт, успјешну државу и наду у напредак.

Улазак Црне Горе у НАТО само је потврдио мишљење оних који су у Ђукановићевом режиму препознавали један ретроградни, ригидни, ауторитарни режим. Зашто је црногорском шовинистичком режиму данас, након што је у потпуности нелегитимно и недемократски увукао земљу у НАТО, потребна оваква динамика сукоба?

Опозиција је по први пут у потпуности јединствена. Наравно, то јединство после деценија ауторитарне владавине засновано је само на одбацивању режима, али зар није тако било и у Србији 2000. године? Како је могуће да је власт у Подгорици данас усамљенија него икада? Ову чињеницу доказују не само од цјелокупне опозиције бојкотовани избори у Никшићу, већ и исходи свих овогодишњих општинских избора. Ако је већ црногорски режим толико успјешан у спољној политици, како то да се у иностранству умножавају гласови протеста због прогона демократске опозиције?

Можда је ћушка коју је на састанку НАТО-а добио премијер Душко Марковић суштински довољан капитал међународне препознатљивости и афирмације црногорског режима? Напад на демократске посланике, систематски прогон политичких вођа српског народа, чињеница да у црногорским затворима труне неколико група политичких затвореника којима је заједничка национална припадност, говоре о правој природи подгоричких власти. Вијест да најкорумпиранији режим у савременој историји Европе прогони предсједника странке која никада није била на власти и то због корупције потврђује одавно познати парадокс сљепила које увијек снађе велике властољубиве. Зато Ђукановићев режим данас не завређује само међународне санкције, већ и сатиру у рангу Домановићеве. Сада више није у питању ,данга“ већ „ћушка“.

Ових дана много се говорило о могућности грађанског рата. Извјесно је да се послије уласка у НАТО Ђукановић понаша као да је у грађанском рату и побиједио. Упорност црногорског режима у обесправљивању и прогону српског народа, али и демократске опозиције, показује да су ЕУ и НАТО коначно направили круг. Њихов узлет започео је када су на развалинама Франкове и Салазарове диктатуре у Шпанији и Португалу помогли изградњу узорних демократија које су ступиле у НАТО и тадашњу ЕЕЗ. У Црној Гори су, међутим, једну асадовску аутократију, са елементима вишестраначког парламентаризма, почели да претварају у дезидеологизовану салазаровску диктатуру.

Само, да ли заиста намјеравају да бране болесне снове својих дукљанских штићеника и натурализованих илироидних дипломата? Мисли ли ико да ће српски народ стајати у резигнацији док му одузимају право на постојање? Да ће народ који је створио Црну Гору пустити да јединој канонској цркви којој припада отму Цетињски манастир, па да тамо устоличе некаквог шовинистичког и пандурског распопа? Да ћемо чекати одлуку Стразбура док група депеесовских криминалаца руши и надзиђује наше светиње? Да ли су увјерени да ћемо заувијек пустити да се у школама и јавним установама затиру српски језик и ћирилица? Мисле ли да ће затварајући српске политичаре и прогонећи мирне грађане изазвати контролисани револт после кога ће 200.000 грађана Црне Горе утоварити у аутобусе и камионе и послати за Србију?

Ово није 1995. година, и управо зато је Ђукановић једна обична авет. У Црној Гори се власт можда није промијенила од онда, али у Србији нема више Милошевића. Доћи ће час када насиље више неће бити могуће и када ће силници из Подгорице наићи на отпор већине народа Црне Горе. Ми у Србији већ четврт вијека живимо с траумом прогона нашег народа у Хрватској. Ако се таква траума, не дај Боже, понови, она тешко може остати само наша.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: