Антић: Јасеновац и геноцид над Србима не смију пасти у заборав

Пише Чедимир Антић:

Навршава се седамдесет година од ослобођења логора Јасеновац. Данас је Јасеновац једини концентрациони логор из Другог свјетског рата за који је дозвољено незамисливо надметање у умањивању његових жртава.

Да су само Срби који су чинили најмање 70 одсто његових жртава – убијени у Јасеновцу, увјерен сам да би тај логор био колективно заборављен у САД и ЕУ.

Међународни суд у Хагу ослободио је Србију одговорности за геноцид у Босни и Херцеговини. Па, ипак, од наших предсједника очекују да, сваки пут кад год процијене да је за то дошло вријеме, оду у Сребреницу и затраже опроштај. Од кога траже опроштај хрватски предсједници?

Уосталом, Сребреница је„српски злочин“. Јасеновац није „хрватски“ (већ је ,,усташки“), а Аушвиц није „њемачки“ (већ „нацистички“). Нико Јасеновац или Аушвиц не злоупотребљава да би укинуо Хрватску или Њемачку. Нико не плаћа невладине организације да по улицама Минхена на билбордима приказују фотографије убијених жртава оних чији су потомци деведесетих, управо у кварту у ком је политичку дјелатност започињао Адолф Хитлер, разбијали тегле с ајваром увјерени да је то јело криво заједно са Србима и њиховом културом.

Ових дана, прије седам деценија, ослобођен је један од носледњих логора „Хитлерове Европе“. Једној цркви требало је пет стотина година да без било каквих притисака, жртава и трошка рехабилитује јеврејски народ.

Замјерају нам што рехабилитујемо југословенског армијског генерала кога је током рата прогонио Хитлер, а они су тек недавно опростили Галилеју… Чекамо да њен поглавар обиђе логор у ком су његови нерашчињени свештеници у 20. вијеку убијали дјецу.

Улога Католичке цркве

Када су, прије неколико дана, једног овдашњег свештеника питали да ли би папа посјетио Јасеновац пошто је то услов Српске православне цркве за организовање његове посјете Београду, он је одговорио како на то може само да се насмије, па се бржебоље исправио додавши уобичајено: „уз дужни пијетет према жртвама…“

Живимо у дијелу свијета којим господаре они који вјерују да су се помирили тако што су српски народ искористили као крвни, морални и материјални кусур. Нисмо једини који су током историје доживјели такву судбину. Многи народи су дошли у такав положај, неки су успјели и да из њега изађу.

Шта је истина у вези са Јасеновцем? Био је највећи логор на Балкану током Другог свјетског рата. Тај логор су држали усташки фашисти, а не хрватски народ… Али докле год Хрватска не дозволи да у њему буде одана дужна почаст хиљадама српских жена и дјеце, тај ће логор бити и хрватски.

У Јасеновцу је убијено најмање 84.000 особа, великом већином Срба, цивила. Број убијених неће никада бити утврђен пошто су и кремирани и бацани у Саву. Вјероватно се ради о најмање стотину хиљада убијених. Број од 600-700.000 јасеновачких жртава нису одредиле обавјештајне службе или пи-ар агенције, већ управо социјалистичка Хрватска, она иста од које су данашње генерације Хрвата наслиједиле државу, Истру, Барању, Задар…

Геноцид над Србима у овом систему логора спроводили су темељно, током четири године, официри и чиновници ондашње хрватске државе. Убијали су и мучили на начине од којих се леди крв у жилама, није то био репертоар индустријског геоноцида Химлера и Хајдриха, већ паклени производи изопаченог ума средњовјековних вјерских прогона.

Хрватска држава, која је данас бар према великој већини својих становника демократска, постигла је свој циљ. Уз помоћ СР Њемачке ушла је у рат који је Фрањо Туђман, према његовим ријечима, „изабрао и својевољно га није избјегао“… Користећи се страхом српског народа и проблемима у којима се налазила Србија, успјели су да из Хрватске некажњено прогнају три четвртине тамошњих Срба.

Шта Србија да ради

Данас обиљежавају годишњице очајничког пробоја логораша које партизани Јосипа Броза (који, узгред, такође никада није посјетио Јасеновац) нису хтјели да ослободе до самог краја рата уз хрватску химну, заставе… Наравно, у Јасеновцу традиционално све пролази без предсједника или премијера Србије…

Шта Србија треба да ради? Прије свега, треба да држи до себе. Нашим државницима нико не брани да једног дана у години, редовно, макар и сами, посјете Јасеновац и поклоне се сјенима жртава. Нико не брани да систематски попишемо познате жртве, да нам у Музеју геноцида не ради троје људи и да се не додворавамо сусједима тако што његова занимања концентришемо на Крагујевац. Осим моралних питања, између нас и Хрвата ништа више не стоји…

Добили су српску земљу, на њу се наш народ више никада неће вратити… Нека им је алал. Остало им је и наслеђе, које само професионални „бранитељски“ функционер што се надимком брани од српског имена и презимена не види. О шездесетогодишњици пробоја логораша (2005) истраживања су говорила да 40 одсто грађана Хрватске вјерује да су Срби 1941. убијани тек након што су се побунили против државе и извршили злочине над Хрватима.

Када нема Срба, ова солидна већина бавиће се абортусима, хомосексуалцима, масонима, дарвиновским јеретицима, демокрагијом… Наш је интерес да не буду наш проблем. Више никада.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: