Антић: Ђукановић не може да сакрије мржњу према Србима

Пише: Чедомир Антић

А било је тако добро… Канцеларије у сред Кнез Михаилове, улаз мало увучен, непримјетан, а тамо на латинској црногорчици и на енглеском стоји да је ријеч о амбасади Црне Горе.

Над главама српских подљуди, високо на врху зграде, стоји велебни стег којим су мудри оци домовине Секула, Мило, Душко, Филип… успјели да побјегну од српске тробојке, бијелог орла Немањића и вратили се замишљеној Дукљи која је стварна колико и земља Дембелија.

Та дворска и ратна застава, у музеју од лошег чувања пожутјелог орла, само је корак на путу ка барјаку који треба да се вије и на Романији, кога је прославио један други Црвени Хрват Вијекослав Макс Л., а у Србију га (мада само у пјесми) пренијели витезови клања дјеце и жена Рафаел Бобан и Јуре Францетић. Застава која је тробојка, али нешто другачија и на којој грб има прво бијело поље. Промјена идентитетског пола је спора, али немојте се заваравати, завршава се ту.

Лако је било црногорчити се по Београду. Ширити се по „Мадери“. Оговарати по пријемима. Грдити Србе из Црне Горе пред „Београђанима“, Србију пред страним амабасадорима, а Београд пред свим Србима који су у њега однегдје дошли. Позивати се на братство када има вајде, а у слободно вријеме бити већа Колинда од Грабарке.

Дошло је вријеме да се наплате рачуни. Не можете представљати један криминални, ауторитарни, злочиначки и мрзитељски режим, а бити угледан и прихваћен гост у престоници народа који тај режим гази и затире. Док сам са бине протестног збора испред амбасаде Ђукановићеве Црне Горе гледао у особу за коју ми је речено да тамо обавља дужност секретара и да је службено присутна, одлучио сам да, ако се прогон српског народа, затварање држављана Србије и прогон православне цркве у Црној Гори радикализује, а извјесно је да ће са деменцијом и смртном агонијом ђукановићевизма бити све горе и теже, фотографишем дипломатску и агентурну групацију режимских саучесника, па да обавијестимо комшије, госте и власнике ресторана, продавце и пролазнике ко им долази, кога служе и услужују, с киме другују… Наћи ће се који перпер и за билборд са фотографијама да стоје испред „Мадере“. Натовске дипломате можда није брига, али непорециво је да под заштитом НАТО-а дјелује режим по много чему подобан Јужноафричкој Унији из времена Питера Боте.

Покушај Ђукановићевог режима да затре српски народ у Црној Гори не може бити успјешан и у својој суштини је неинтелигентан. Шта је ђукановићевска Црна Гора без њега на власти? Већ је свео историју Црне Горе на себе, Броза, неколико побуњених династијаша и пар краљева који су живјели у вријеме када није постојао ни назив Црна Гора. Без њега, неће остати ништа.

У суботу је на почетку најпознатије београдске улице било хиљаду грађана. Ако ухапси предводника српске Црне Горе Андрију Мандића, биће их десет хиљада. Ако га осуди, доћи ће стотину хиљада. Онда ће устати сва Србија, а одатле до Жуте Греде само је једна окука.

Штета је што Ђукановић није у прилици да, осим особа са колоритним надимцима, упита за савјет свог старог ментора Слободана Милошевића. Овај би му, да је жив, можда рекао шта се дешава када жене и дјеца почну да протестују. Није најгоре на свијету изневјерити руску подршку на референдуму и финансијске магнате који су инвестирали у Црну Гору. Доживотна петица из историје за јунака од 13 година опаснија је него америчка подморница „Сплендид“ у територијалним водама. Папирни авиони наших гимназиста који памте и оно што се догодило прије њиховог рођења, опаснији су за најугледнијег међу америчким локаторима од Црноморске и Балтичке флоте заједно.

Када смо формирали Одбор за одбрану Андрије Мандића и Славена Радуновића нисмо знали да ћемо бранити и Милана Кнежевића. Како је почело ускоро бисмо могли да бранимо двеста хиљада грађана Црне Горе. Од кога их бранимо? Од човјека који је 1990. рекао да је „Косово бедем српског и црногорског народа који не смије пасти док је нас и покољења наших потомака“? Који је 1992. рекао да је „Слободан Милошевић најбоље што се могло десити Југославији у овом тренутку“? Који је поред усташа и четника мрзио и „стопостотне Црногорце“? А још је средином 1998. говорио о братству, крви заједнички проливеној и будућности јединствене државе…Требало је да прође рат и да Србија престане да буде европска мета и парија да би почео да профитира на отвореној мржњи према њој и, што је још горе, према Србима из Црне Горе.

Тек од тада, а посебно кад су из САД и ЕУ почели да спонзоришу сукоб двије Србије и демонизацију Коштунице, чули смо правог Ђукановића: дјед му је, према његовим ријечима, са српском војском прешао преко Албаније када је један Петровић-Његош побјегао на Запад, а он је Принципа назвао терористом, Србију окупатором, позвао на гушење православне цркве, санкционисао Русију…

Прошло је скоро тридесет година, нема гдје даље да иде и не може више да изневјери сопствена увјерења која нема и мишљење које зависи само од личне користи.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: