Насловна Поглед Анка Ђуровић, српска хероина у Великом рату

Анка Ђуровић, српска хероина у Великом рату

0

Први светски рат донео је Србима велика страдања. То је био сукоб између европских народа који је Србија најмање желела, посебно што јој је наметнут непосредно после два балканска рата у којима већ била довољно војно исцрпљена. Ипак, одбрана отаџбине била је изнад свега важна и том најсветијем циљу посветио се цео српски народ. Битка за опстанак вођена је на свим фронтовима, војним и цивилним, и у њој су са једнаком храброшћу учествовали и жене и мушкарци.

anka-djurovic1

Српске жене су током четврогодишњег беспоштедног рата показале да су подједнако способне да обављају најразличитије послове. Велики терет поднеле су жене са села јер су готово у потпуности остале без мушке радне снаге па су преузеле комплетну пољопривредну производњу и бригу о деци. Неке су пак своју храброст и пожртвованост демонстрирале на фронту несебично помажући рањенима. Једна од таквих хероина била је и Анка Ђуровић Црвенчанин, болничарка, коју је Први светски рат затекао као искусну у том послу. О храбрости и пожртвованости ове жене приповедао нам је њен праунук Градимир Ђуровић, београдски правник, који је поведен племенитим наслеђем, један део свог радног века провео у Међународном комитету Црвеног крста у Женеви.

анка дјуровиц1Анка Ђуровић Црвенчанин рођена је 1850. године, а послом болничарке почела је да се бави када је имала 26 година. То је било у време Првог српско-турског рата 1876. године, када је Анка радила у болници у Крушевцу. Многе битке и ратове за ослобођење од Турака водили су Срби од тог времена, тако да је болничарка Анка, на жалост, имала пуне руке после. Жене су тада биле од велике помоћи српским војницима- ратницима, којима су допремале храну и лечиле рањене. Анка је учествовала као болничарка и у Српско- бугарском рату 1895. године, а затим и за време Балканских ратова 1912. и 1913. године. Стизала је где год је била неопходна њена стручна помоћ рањеним и болесним војницима и била једна од ретких која је добила дозволу да на самом ратишту организује пренос рањеника и да их превија.

Када је започео Први светски рат Анка Ђуровић је већ била у поодмаклим годинама. Али времешност јој није сметала да се препусти ратном вихору, кренувши за тројицом својих синова који су били мобилисани за српску војску. То су сигурно били најтежи дани за Анку „српску мајку“, како су је прозвали још раније, јер је сада била суочена и са мајчинском бригом за своју децу, казао је њен праунук Градимир Ђуровић. Ишла је те 1914. година, од ратишта до ратишта да сазна да ли су јој синови живи, радећи успут и свој посао болничарке. Мајчинска љубав и осећај доводили су је до њене деце управо када им је била најпотребнија. Тако је једног сина пронашла када се тешко разболео од менингитиса и помогла му да оздрави, док је другог успела да излечи од задобијене тешке ране, иако су га лекари већ отписали.

Анка је била веома издржљива жена која се успела да преживи и када се разболела од колере. Занимљиво је да је одмах пошто је прездравила остала у павиљону болнице где су се лечили болесници од колере да помогне у њиховом лечењу, испричао је њен праунук.

Много је подвига којима се овенчала ова храбра жена, која је према речима Градимира Ђуровића, 50 година радила као болничарка. Успела је са српском војском да пређе преко Албаније, али је затим, на наговор најстаријег сина, отпловила у Француску заједно са српским цивилима и рањеницима. Иако је била у седмој деценији живота Анка Ђуровић ипак није одустајала. Рат је увелико трајао, па ни она није мировала. У Солуну се 1917. године поново ангажовала као добровољна болничарка у Првој болници Престолонаследника Александра.

Анка Ђуровић Црвенчанин посао који је обављала радила је, пре свега, мотивисана патриотизмом и жељом да помогне ближњима. Једном је неко о њој написао да је “она светли пример најлепшег споја српске патријархалне традиције у коју је уграђено много знања, а проткане са много љубави према људима”. За своје заслуге зато је овенчана орденом које носи име “ Флоренс Најтингејл”, највећег признања које додељује Међународни комитет Црвеног ксрта у Женеви. На свечаности у Женеви 5. октобра 1923. године, захваливши се на великом признању, Анка је рекла да јој ипак највећу награду за све што је урадила дао Бог, који јој је сачувао жива њена три сина.

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here