Аница Добра: Сада више ценим свој српски језик

У новом комаду Душка Ковачевића „Хипноза једне љубави“, која је синоћ премијерно била на репертоару Звездара театра, учитељицу Соју игра Аница Добра. Радња се одвија у кући на врху планине, у којој живе шумар и његова жена, учитељица. Њихов син већ је отишао у Канаду, на пут у Америку спрема се и ћерка. Зато је ово прича о нестајању једног народа: из године у годину рађа се мање деце, нација је све старија, а они који би требало да буду њена будућност – кад стасају напуштају Србију у потрази за бољим животом. Али, како каже писац, ово је и прича о једном великом хипнотизеру, јер човек када је заљубљен у некога или нешто, заправо је зачаран…

Аница Добра „зачарана“ је глумом већ годинама. Готово три деценије (од 1987) члан је Атељеа 212 и на његовој сцени остварила је многе запажене улоге. Била је и Лиза, Лепа Ката, Хани Шнајдер, Софија Јегоровна, Баруница Кастели. На матичној сцени тренутно игра Леди Данкан у „Макбету“, гледамо је и даље у култним филмовима („Црни бомбардер“, „Већ виђено“, „Балкан експрес“, „Тито и ја“), а остварене улоге донеле су јој дуги низ најпрестижнијих признања. Један део живота провела је у Немачкој, па јој је Ковачевићева тема ближа него другима.

* За разлику од осталих актера на сцени, имате лично искуство живота „на страни“. Шта вам је живот у Немачкој донео, а шта ускратио?

– Била сам као дете у Немачкој када је за мене свако искуство било добитак, јер је детињство углавном склоп неких добрих успомена. Или нам се то тако чини после извесне временске дистанце. Тако да је то што ви називате „личним искуством“ заправо непостојеће. Приступила сам студирању ове улоге са истих стартних позиција као и сви остали глумци. Сви смо под утиском пред новим комадом Душка Ковачевића који изражава бригу за опстанак. Ових који остају. Да причају сами са собом. Јер, сви одоше. А они који оду, њих више нема. Нису ту. Соја, лик који тумачим, учитељица је у пустом селу са само пет ученика и перспективом да догодине нема више ниједног ђака. Има залуђеног мужа са телескопом и ћерку која је по свој прилици „полудела“. Да ли је?! То је отприлике оквир ове вишеслојне и крајње инспиративне улоге.

* После готово две и по деценије поново сте на сцени Звездара театра. У чему видите највеће промене?

– Никада не можемо загазити у исту реку, што рече антички филозоф, па је тако сада све исто и све потпуно другачије. Сам живот је непрекидна промена. Што је само по себи позитивно, јер је витално. Другачија је друштвена стварност, другачија је економска ситуација, другачији су обичаји и мода, другачије људи комуницирају… И баш ти, ипак тешко променљиви људи, чине највећу промену. Јер увек имају избор да одлуче којим ће путем. Моја стварност је таква да верујем да после свих изазова и упркос свим искушењима које нам је ново доба донело, ми имамо шансу да постанемо обзирнији, пажљивији једни према другима. И склони да сачувамо све оно што видимо да је драгоцено око нас и у нама.

* Ово је ваш трећи сусрет с писцем Душаном Ковачевићем. Шта је у његовом драмском рукопису (уз, наравно, теме и специфични хумор) најинспиративније за глумачку игру?

– Дар Душка Ковачевића је у његовој невероватној способности да цео карактер састави у једној реплици. Прва реплика лика одмах га оживи. Глумац онда лако може да види свој лик, да га осети и да се с њим поистовети. Савлађујући комад од сцене до сцене, од једног до другог сукоба и заплета, гужвајући и прилагођавајући реплике, лик само добија у слојевитости и дубини. И оно што је најлепше јесте да су ликови код Душка увек смешни зато што су истинити. Упркос томе, али и баш зато, што су трагични. Публика то препознаје и на то реагује. А остварена реакција је најбоља комуникација.

* Снимили сте више од 80 филмова у земљи и иностранству, добијали награде и овде и у Немачкој. Осим услова рада, по чему се највише разликују та два искуства?

– Цитираћу вам реплику из овог комада. Душко у драми каже: „Цео свет је, стварно, постао велико село.“ Али одмах следи и ова реченица: „Није. У селима се зна неки ред: ко је из које куће и фамилије, ко су му родитељи, какви су људи“. Оно што је у мом искуству несумњиво различито јесте језик. Немачки је делимично језик мог детињства, научен кроз велики труд и жељу, тако да ми није представљао препреку за рад. Али глума на свом матерњем језику захвата много дубље и омогућује да се цело биће прецизније изрази. Можда ми је двојезичност омогућила да још више ценим свој, српски језик, јер увиђам колико сам у добитку кад глумим и мислим на матерњем језику. И чини ми се да је баш та могућност поређења учинила да сматрам како треба сви да се потрудимо да негујемо и очувамо свој језик. Иначе га ускоро, или некада у будућности, више неће бити. А онда нема ни нас.

* Недавно се појавила вест да сте постали члан УДУС-а. Зашто тек сада? Мислите ли да би ваш еснаф могао да се више ангажује на остварењу неких глумачких и уметничких права?

– То што нисам одувек била члан УДУС-а само је технички пропуст. Ја сам сматрала да јесам члан од самог завршетка академије. Да УДУС нема тако ангажованог председника као што је Воја Брајовић, не бих ни знала за ту формалност. Присуствовала сам многим важним догађајима у Удружењу свих ових година и око њега, јер се оно одувек ангажовало око наших драмских интереса и трудило колико су му законски оквири дозвољавали. Сада кад је култура на тако танким гранама сви морамо да радимо све што можемо. Не могу чак ни да проценим колико је лоша ситуација, али оно што сам досад у животу научила је да увек треба веровати, да увек постоји начин. Можда не могу да променим много тога, али могу сваког дана да се потрудим да мало променим себе. Неко мора и да сања и верује да су снови оствариви.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: