Насловна Друштво Митрополит Амфилохије: Покајање и помирење долази са обновом цркве на Ловћену

Митрополит Амфилохије: Покајање и помирење долази са обновом цркве на Ловћену

72
ПОДИЈЕЛИ

Савјест нашега народа много је загађена братоубилаштвом. Све што се данас гради у Црној Гори, гради се управо на братоубилаштву, на проливеној братској крви, казао је митрополит црногорско- приморски Амфилохије.

amfilohije Митрополит Амфилохије: Покајање и помирење долази са обновом цркве на Ловћену

Он је јуче на празник Светих мученика и бесребреника Козме и Дамјана, освештао новосаграђену цркву у селу Станисељићима у Љешанској нахији и у њој служио литургију.

Амфилохије је казао да је савјест нашега народа много загађена братоубилаштвом.

„Нажалост, све што се данас гради у Црној Гори, гради се управо на братоубилаштву, на проливеној братској крви“, истакао је митрополит црногорско-приморски.

Он је рекао да је „мали вијенац“, који је недавно у Камничкој Бистрици у Словенији на масовну гробницу побијених припадника великог народног збјега из Црне Горе у мају 1945. године положио црногорски амбасадор Миомир Мугоша, први знак братског помирења нашег народа затрованог братоубилаштвом Другог свјетског рата.

„Без тога нема будућности Црне Горе. То је почетак очишћења духовног и покајања заједничког, нашег покајања. То покајање и помирење ће морати проћи преко обнове цркве Светог Петра Цетињског на Ловћену. Њено рушење није ништа друго до наставак тог крвомутништва и братоубилачке пошасти из 1941. па надаље“, поручио је митрополит Амфилохије.

 

72 КОМЕНТАРИ

  1. 1
    0

    Evo ga dokaz da ne treba puštit muvu na nos jer će ona odmah i u nos! Mugoša položi vijenac na groblje četnika u Sloveniji a mitropolitu se odmah javi apetit da ruši mauzolej na Lovćenu!?

    • 1
      0

      Не ,,секу -истино,, но ћемо положити вијенце у Блајбург пошто сте њихово ,,цвијеће,, или на шехидска мезарја.Бирај.

  2. 1
    1

    vidmo kao ste taj mir zamislili,u stvari kaoko ga postujete,ono sto su vi ocevi poubijali i pokrali to ste vi u sistemu privatizacije na vas preveli,DEMOKRATSKI“jos samo hvali da narod to potvrdi ovako kao ti .
    A sto se mauzoleja tice treba da stoji kao dokaz bezumnosti jednog naroda i svjesti tadasnje i danasnje i novoga imena ,bez kojega nebi bilo ni ovg samara na Lovcen koji vama Novocrnogorcima stoji bolje nego ikome drugom ,to st ste grob svome vladaru razrusil za vas je ponos,a istovreneo pjevate pjesmu „Lovcen nam je oltar sveti“na koji oltar ste mislil bilo bi dobro da nam objasnite.

    • 1
      1

      Boli koliko si nepismen. Jednom sam, ti već napisao da „hvali“ znači o nečemu lijepo pričati a „FALI“ znači nedostajati. Ali koga briga za pravopis. Važno je da Srbuješ. Ne smeta ti što jue Kralj „A“ srušio Njegoševu kapelu i postavio novu koju je posvetio sinu. Lovćen je simbol slobode i normalno je da je u pjesmi. Vas sloboda nikad nije interesovala, pa je jasno da ti je to ne razumiješ.

        • 1
          0

          Nije ti blentavo što ti je drug nepismen. Jednom sam mu objasnio razliklu. A ni ti nijesi mnogo pametniji. Šljega si na more pa misliš da si pokupio mudrost koju Latini imaju. A i ekavicu si nabačio. Ili ti ostala od Babušnice.

          • 0
            1

            Lijepo te pitam jesi li ili nisi?Ovaj tvoj odgovor vec lici na nekog blentavog polu muskarca.Ekavicu koristim da nerviram blentavce.Ko bi se normalan lozio na to?

          • 1
            0

            Počeo si da razmišljaš, pa ti je to prekomplikovano. Ekavicu koristiš jer ne možeš uvijek da se iskontrolišeš. Kao što si jednom napisao „prodava“ umjesto prodaje. Koliko god se ukrivaš oda te neka sitnica. Zar misliš da svojom glupošcu i mržnjom prema Crnoj Gori možeš nekoga da naložiš.

      • 1
        1

        Ne smeta ti što jue Kralj „A“ srušio Njegoševu kapelu i postavio novu koju je posvetio sinu. Lovćen j

        Bilo bi dobro da objasnis kada si vec toliko upucen ,kada je to Aleksandar srusio kapelu,ipak je to novi istoriski dokaz koji bi trebalo uvesti u istoriju,to nikome sem vama bezmozgovicima nije do sada poznato.Ali koga briga stvara se novi covjek,a to je ipak nesto.
        A sto se slobode tice o tome mozete razgovarti sa ovim prelo Prokletija,nesto se im dobro slicni, tu je Cosa donekle u pravu.
        Sjutra je parastos Drzi ,samo da vas obavijestim ako nijesi kupio Dan,ili vam ga sluzba donosi ,sto vjerujem da je najblize sitini.
        Samo radite od vaseg rada zavisi nacija “ Crnogorac“ .

        • 1
          0

          Imaš fotografije oštećene Njegoševe kapele koja je mogla da se sanira. Ne znam je li Aco udara krampom ili neko drugi, ali je ona srušena i na njeno mjesto podignuta slična (malo veća) koju on posveti svom sinu. I za sve ovo imaš fotografije stare skoro sto godina (pod uslovom da te istina uopšte ne interesuje). Znam da te je strah od istine jer bi ti prva reakcija bila od srca, ka za onog Tajnovidca. Novine ne čitam 4 – 5 godina i počinuo sam.

          • 1
            1

            stvarno,pa sto ste cekali od 1916 ,moj mozgicu vidm da si za sve naredan,nego radi li vam klima,znam da je o trosku drzave,a zatim i SPC ve je okupirala,i sto cuda,ima toga pisu ljudi,eto tako i Siptari ruse po Kosovu i Metohiji,narvno tudje ruse ,tako ste i vi tudje rusili,a ne svoje isto kao Austrija.Kosovo i Metohija je oduvjek bilo Siptarsko isto kao Prestonica tvoja prcija i vas nekoliko,privatna crkva i vjerovatno da Bog oprosti nekog vaseg privatnog anatemnika hocete za Boga pravoga.
            Nego reci mi koliki je priliv turista u odnosu na proslu godinu,kazu 9%,pa kada se tome doda prihod na onaj od prosle godine i poveca za 9% eto novih para u budzet ,a niko ne zna odakle.U tome je problem ne bilo sto drugo,zato si tu da smrdis ,i baljezgas………………… velicino ljudska !!!!!!!!!!

          • 1
            1

            Nemislis valjda da cu trositi vrijeme na tebe, samo te trolam sto bi rekli mladi.Imas vokabular sitnicave,zle zene,pakosan si tipicno na zenski nacin.Ja cu slusati epske pjesme a ti se drzi Miljenka Hrgovica,avangardo moja.

  3. 1
    0

    Nema srece i mira u Crnu Goru dok je na tronu sv.Petra Cetinjskog Amfilohije Radović !

    A vidi onog guslara Raja , starog četničića kako se šlihta Vladici , pi .

    A da smo najgori jedni za druge jesmo , no što se ne sjeti Vladika zločina iz ’90-tih , Štrbaca na primjer , ili to za vas nije zločin ?

    • 1
      1

      Могу ти рећи, кад сам гледао бувљи пазар у Поточарима прије неки дан, размишљао сам и о Штрбцима, интензивно…А кад сам видио ону блесу твог распопа, сјетио сам се ње ))))))

    • 0
      1

      ЗА ОВОГА ШТО СЕ ЛАЖНО ПОТПИСУЈЕ КАО ДРАЖА

      „Пасје гробље“
      На Бадњи дан 1942. године партизани су у колашинском лугу на десној обали Таре, над телима 240 унакажених грађана, разапели лешину пса на даскама у облику крста. Затим су написали: „Ово је пасје гробље“. Као командант окупираног Колашина, мајор Јоксимовић је неколико месеци касније присустовао ископавању жртава „пасјег гробља“. Он је све жртве оквалификовао као невине:
      Пред тим језивим призором немо стојимо сви, нарочито родбина. Она не може да препозна лешеве својих милих и драгих, јер су страшно унакажени и без појединих делова тела. Руке и ноге су им поломљене; зуби повађени грубим клештима још док су били живи; лобање су им размрскане дрвеним маљевима, чије су ударце чули становници најближих кућа оне свете ноћи уочи Божића. Све у свему, прави пакао на земљи, у који су дотерани и у коме су страдали праведници, Срби правослане вере и национално опредељени. То су били људи из свих друштвених редова, од судије до обичног радника. Њихова је једина „грешка“ била што нису прихватли безбожнички комунизам…[1]
      На основу Брозових наређења, партизански преки судови слали су људе у смрт по кратком поступку и без права жалбе. „Ова пресуда је извршена и против исте нема мјеста жалбе“, писао је Сава Ковачевић, председник Преког војног суда Никшићког партизанског одреда. Од 19 оптужених на овом процесу, осморо је осуђено на смрт, уз конфискацију имовине. Од свих осморо, петоро су били рођаци Саве Ковачевића: Новица С. Ковачевић, Блажо С. Ковачевић, Марко К. Ковачевић, Марко Ј. Ковачевић и Петар Б. Ковачевић. Првооптужени Новица је пре рата био судија, док је његов рођак и убица, Сава, био кријумчар дувана

  4. 2
    0

    I mitropolit da podrzi proteste opozicije u CG. Bio je aktivan na protestima u Srbiji protiv Milosevica pa bi bilo logično da podrzi pad poslednje diktature komunisticke u Evropi.

  5. 0
    1

    Kako se javljaju bezmudovići i podsmerkovići,treba da Milo vlada još jedan vijek,da ve šibikaje i samari,jer bolje nijeste zaslužili,a Mitropolita se sjetite kada prigladinte ,kako se čini biće toga još više i češće.

  6. 0
    1

    Uh, stvarno je strašno kad nas ljubitelji „čirgilice“ podučavaju pismenosti i gramatičkim pravilima, to je kao da pripadnice „najstarijeg zanata“ drže predavanja iz etike!

        • 1
          0

          Crnogorac sam od rođenja. A i ti si bio ako imaš više od 30 godina. I svuđe đe si po Jugi bio zna si lupit šakom o sto i reć mi CRNOGORCI, i svi bi se ušutali. No ne znam što ti bi u zadnje vrijeme. Došla ti iz Beograda nova pamet.

          • 1
            1

            Типичан поцрногорчени арбанас…Јесте неко се усрао од страха када те је видио. А када си лупио шаком од сто, све је мртво падало около…Типична црногорска параноја величине…Ћути к….., бићеш паметнији.

  7. 0
    1

    Dražo sjeti se ti Sarajevskih kazana ,svata na baščaršiji ,Tuzlanske kolone,Dobrovoljačke…I ja i ti smo muslimani i treba da se stidimo naših zločina!!

        • 0
          1

          САМО УЖИВАЈ У СВОЈОЈ ГЛУПОСТИ
          КАКО СЕ НА ВАШ ТАМО ВАШ ЈЕЗИК ПИШЕ ДОЊА МОРАЧА

          Zlatni Srbi sa Jadrana
          Žitelji gradića na obali “neveste Jadrana” slave svoje šampione – Stanišu Mandića, Andriju Prlainovića i sestre Dabović

          ŽITELjI gradića na obali „neveste Jadrana“ – Herceg Novog slave ovih dana šampione, svoje „delfine“, „orliće“, zlatne zvezdice: Stanišu Mandića, Anu i Milicu Dabović i Andriju Prlainovića, koji su podarili radost reprezentaciji Srbije ali i svim iskonskim prijateljima sporta u Crnoj Gori. Oduvali su oni pod srpskim grbom i trobojkom sve sportske sile Evrope i sveta i sada sa vrha Orjena gledaju put dalekog Brazila gde će se naredne godine održati Olimpijske igre. Usijali su se dlanovi armije fanova, uz gromoglasno navijanje koje je probijalo zidine Kanli kule.

          Radost je otvorio Staniša Mandić golom u finalu protiv Brazila kada je ceo Novi digao na noge ali i pola Crne Gore i od tada čestitke stižu sa brojnih adresa ljudima koji su ispisali blistavu stranicu srpskog sporta.
          Trijumf ovih sportista otvorio je pitanje gde bi danas oni bili da su kojim slučajem ostali u Crnoj Gori, u kojoj su napravili prve zamahe u vaterpolu, pikanje lopte na čuvenim „Solilima“ ili igrom pod obručima? Jer, nisu samo ove zvezde zaslužne za uspeh srpskog sporta nego i drugi pre njih, koji su od majskog referenduma 2006. i razlaza Podgorice i Beograda, ostali verni Srbiji: Nikčević (rukometaš), braća Nikić, Miloš i Slobodan (odbojkaš i vaterpolista), Škuletić (fudbaler)…
          Neki su imali grdnih muka zbog odluke da karijeru nastave u Srbiji, poput Andrije Prlainovića, koji je prelomio da igra za „delfine“, što mu crnogorski suverenisti nikada nisu oprostili.
          SPEC. V.N.
          MNOGI među srpske reprezentativce iz Herceg Novog ubrajaju i sjajnog mladog vaterpolistu Dušana Mandića, ali on je Kotoranin, rođen u Tivtu.

        • 1
          0

          Prilično glupo. Ovo nije bila Srbija. Nije mi ni matična država, pa Srbin ne mogu bit nikako. Možda ne možeš bit ni ti sem ako nijesi doša u Crnu Goru. Ostavi Alaha muslimanima a ti se drži Kosovskih rvača i ovog što dijeli Tajnovidce.

          • 0
            1

            Dobro ,de nije bila Srbija a jeste Raška.Efendijo iz donjemorače.Da te zovem Raško ili Rašid svejedno je.Samo u morači brđani ne osijecaju kad zbore to toliko bi trebao znati. Nema ,,doša,, , ,,poša,, itd.Loše se prikrivaš efendijo.Alah nam je potreban jer smo muslimani obojica.

          • 0
            1

            ПАЗИ ОВО ПИШЕ МУСЛИМАН ДОНЈА МОЈАЦО

            Salih Selimović: Stara Raška u Turskim administrativno-upravnim podjelama

            Aktuelna zbivanja u Raškoj oblasti, odnosno djelovanje muslimanskih ekstremista i separatista, nameću urgentnu i permanentnu potrebu za razjašnjavanjem pojmova – imena Raška, Stara Raška, sandžak, Raška oblast, kao dijelova Stare Srbije. Zapravo, treba objasniti njihovo leksičko, geografsko i istorijsko značenje. Nikakav politički, ustavno-pravni, etnički ili bilo koji drugi poseban položaj nije imao bivši Novopazarski sandžak koji se često, potpuno neosnovano, identifikuje sa teritorijom nekadašnje srpske srednjevjekovne države Raške. Od Berlinskog kongresa 1878. godine, a posebno od kraja XIX vijeka, sve više je na Zapadu i kod domaćih separatista u upotrebi samo ime “Sandžak”. To ime se posebno aktuelizuje sa izmišljenim problemom ljudskih prava u vrijeme kriznih i ratnih situacija na Balkanu, a i šire.

            Od svog osnivanja 1990. godine Stranka demokratske akcije (SDA) stalno insistira na autonomiji ili nekom posebnom (specijalnom) statusu “Sandžaka”, odnosno Raške o&pasti. Nikada neće da kažu da je ovaj prostor Stara Raška (i u nekim zapadnim izvorima je nazivana Allte Rascien – Stara Raška) ili savremenim imenom Raška oblast. To ne čine zbog toga što bi u tom slučaju priznali, u nauci i narodnom pamćenju nesporan, kontinuitet srpskog istorijskog i etničkog prostora koji je poznat i na Istoku i na Zapadu kao Stara Raška, koja je zajedno sa Kosovom i Metohijom i sjevernom Makedonijom uvijek sačinjavala Staru Srbiju.

            Stranka demokratske akcije je 1991. godine formirala ilegalno i paradržavno Muslimansko Nacionalno Veće Sandžaka (MNVS), koje se od prošle godine naziva Bošnjačko Nacionalno Veće Sandžaka (BNVS). To ilegalno MNVS je 1993. godine uputilo Memorandum o specijalnom statusu “Sandžaka” vladama Savezne Republike Jugoslavije, Republike Srbije i Crne Gore sa zahtjevom da se taj memorandum prihvati. Isti tekst Memoranduma je upućen i nekim velikim silama sa zahtjevom za međunarodnu podršku, u stvari za intervenciju EZ-NU i UN, odnosno SAD i Njemačke. To vaskrsnuće tzv. “Sandžačkog pitanja” ima samo za cilj dalje penetriranje zapadnih sila u unutrašnjost Balkana i razbijanje srpskog etničkog i državnbg prostora. Ranije je Austro-Ugarska “Sandžačkim pitanjem” sprečavala ujedinjenje srpskih etničkih i istorijskih zemalja.1 Ovaj prostor je ostavljen na Berlinskom kongresu kao neka tampon zona između srpskih zemalja i istovremeno kao koridor za dalju infiltraciju Habzburške Monarhije i Njemačke posle okupacije Bosne i Hercegovine 1878. i vojnog zaposijedanja zapadnog dijela Raške oblasti (Pljevlja, Prijepolje i Priboj) 1879. godine. Iz istog razloga je bivša Austro-Ugarska podržavala ekspanzionizam Albanaca na Kosovu i Metohiji i u bivšem Novopazarskom sandžaku, jer bi buduća albanska država (još kasnije tzv. Velika Albanija) bila pod protektoratom te Monarhije.2Naravno, to se radilo, a i danas radi, na štetu Srbije i srpskog naroda. Otvoreno je sa Zapada podržavano albaniziranje raških muslimana i muslimanskih izbjeglica iz Bosne i Hercegovine, posle njene okupacije 1878. i aneksije 1908. godine, kako u Staroj Raškoj tako i na Kosovu i Metohiji.3

            Zbog svog geopolitičkog, odnosno geostrateškog položaja ova oblast je uvijek bila predmet političko-diplomatskih manipulacija, još od rešavanja tzv. Istočnog pitanja (nasleđa turskih teritorija na Balkanu), a u tom okviru i rješavanje vješto iskonstruisanog “Sandžačkog pitanja”. Tvorac tog “Sandžačkog pitanja” je bila Austro-Ugarska, koju je podržavala Njemačka posle svog ujedinjenja 1871. godine. sa njihovim političkim i ekonomskim, odnosno imperijalnim planovima podudarali su se i interesi Vatikana, odnosno, može se reći, katoličkog Zapada.

            Aktuelna balkanska politika Zapada pokazuje da su i dalje prisutni recidivi “Sandžačkog pitanja”, ali umjesto Austro-Ugarske tu su Evropska uncja (EU) i NATO, zapravo SAD i Njemačka, posle svog ponovnog ujedinjenja 1990. godine. Postojale su, a i dalje postoje razne varijante ili opcije rešavanja tzv. “Sandžačkog pitanja”, kao što su: bosanska (bošnjačka), arbanaška, ustaška (za vrijeme zloglasne NDH), neka nedefinisana autonomija, specijalni status i ko zna koja još. Za sve te varijante iskonstruisani su “dokazi” o nekom individualitetu i kontinuitetu davno bivšeg Novopazarskog sandžaka, sada i u domaćoj i u stranoj propagandi samo “Sandžaka”. Zaboravlja se da je u Osmanskoj Imperiji taj sandžak bio samo jedno od mnogobrojnih vojnih lena i administrativno-upravnih jedinica u rangu današnjih okruga.

            Sve te konstrukcije i varijante potenciraju se u političkoj i “naučnoj” propagandi, preko raznih medija i publicistike, kako bi se pred međunarodnom javnošću opravdale težnje za “separiranjem” i amputacijom ove, oduvijek srpske istorijske i etničke, oblasti. Bolje rečeno, ovaj prostor je “kopča” srpskih etničkih i istorijskih zemalja (Raške, Duklje-3ete, Bosne, Kosova, Metohije, skopskog i tetovskog područja). Problem ljudskih prava je nepostojeći, ali se koristi kao izgovor za razne pretnje i pritiske prema SRJ, Srbiji i Crnoj Gori. Zapadne sile nastoje da ostvare svoj dalji prodor na jugoistok Evrope i u istočno Sredozemlje dok se Rusija nije oporavila od svojih teških unutrašnjih ekonomskih i političkih problema i trenutne inferiornosti u međunarodnim odnosima posle raspada SSSR i Varšavskog ugovora.

            Radi razumijevanja aktuelnih zbivanja i raznih političko-diplomatskih špekulacija sa Starom Srbijom, pa tako i sa Starom Raškom, potrebno je iznijeti neke relevantne činjenice i eksplikativne podatke o Staroj Raškoj, Raškoj oblasti iz njene srednjovjekovne prošlosti i administrativno-upravnog organizovanja za vrijeme viševjekovne Osmanlijske dominacije.

            II

            Na prostoru između rijeka Ibra i Drine, Zapadne Morave i Tare nastala je srpska srednjovjekovna država Raška. Prema jednom kotorskom dokumentu iz 1186. godine tj. još iz Nemanjina vremena, ova središnja srpska zemlja je nazivana Raškom (Rassa).4 U zapadnim izvorima (Venecija, Italija, Vatikan, Dubrovnik, Kotor, Njemačka, Ugarska) prihvaćeno je ime Rasciae (Raška), Regnum Rasciae (Kraljevina Raška). Tako će se ovaj prostor nazivati u zapadnim (latinskim) izvorima i kada se srpska srednjovjekovna država bude veoma proširila na ostale srpske, kao i neke susjedne zemlje, za vrijeme kralja Milutina i cara Dušana, u XIV vijeku. I kasnije, sve do kraja XLX, Raška je bilo ime za ovu oblast, pa i širi prostor, što je bio sinonim za Srbiju, a Rašani za Srbe.5

            Ime srpske srednjovjekovne države Raške potiče od imena grada Rasa, rimskog Arsa. Ostaci tog drevnog grada postoje i danas u predgrađu Novog Pazara. Grad Ras je dugo bio i “stolno mjesto” srpskih vladara iz svetorodne dinastije Nemanjića. Ovaj epicentralni srpski istorijski i etnički prostor je u istočnim izvorima (vizantija, Romeji-Grci) nazivan Srbija. Kasnije će se nazivati Stara Srbija za razliku od one koju će stvoriti vožd Karađorđe i knez Miloš početkom XIX vijeka južno od Save i Dunava. Ta stara, adekvatna i jedino izvorna imena ne mogu se nikako zamjenjivati sa imenom sancak koje je dao osvajač i viševjekovni okupator svim takvim administrativno-upravnim jedinicama u rangu okruga u svom Carstvu. Taj naziv za ovu staru srpsku oblast samo podstiče neki iskonstruisani individualitet i pothranjuje separatizam “raznih boja, ali asocira i na našu tragičnu prošlost. Ime sandžak za nekadašnje administrativno-upravne jedinice u Osmanskoj Imperiji treba ostaviti istoriji, koju treba znati, ali joj ne treba robovati i ne treba je zloupotrebljavati.6

            Sandžak je ime za osnovnu administrativnu-upravnu jedinicu u Osmanskom Carstvu još od vremena kada je to bila samo pogranična kneževina u Anadoliji. Na čelu sandžaka su bili vojni namjesnici sa titulom sandžak-beg, koji su imali i neke upravne nadležnosti.7 Sama riječ sandžak na turskom znači zastava. Na arapskom takva administrativna jedinica se nazivala liva, što takođe znači zastava. Sandžak-beg je bio vojno-upravni starješina i feudalni gospodar, pa je sandžak bio i vojno leno do reformi 1839. i 1852. godine. Sandžaci su se dijelili na subašiluke i kadiluke,a ovi na nahije. Veće administrativno-teritorijalne jedinice od sandžaka bile su beglerbegluci ili ejaleti. Za vrijeme viševjekovne turske vlasti na našim prostorima bilo je 25 takvih Sandžaka, u evropskom dijelu Turske Imperije 77, a početkom XIX vijeka 290 u cijelom Osmanlijskom Carstvu.8 Od tolikog broja sandžaka nijedan nije ni nominapno kao ovaj zadržao to tursko ime. Taj naziv se acministrativno-upravne jedinice u rangu okruga i u samoj Turskoj je ukinut, već davne, 1921. godine.

            III

            Posle pad Skoplja pod tursku vlast, 1392. godine, i formiranja Skopskog krajišta, koje je bilo baza za dalja osvajanja, turske granične i pljačkaške jedinice (akindžije) su još češće i nemilosrdnije harale prostorom Stare Srbije, pa tako i Stare Raške kojima je još nominalno vladao Vuk Branković (zapadnim dijelovima Stare Raške vladao je tada bosanski kralj). Već 1396. godine turske vojne posade bile su stacionirane u srpskim srednjovjekovnim gradovima Zvečanu i Jeleču i važnom rudniku Gluhavici gdje je sjedio i turski kadija (sudija koji je imao i neka upravna ovlašćenja). U gornjem Polimlju i Potariju Turci Osmanlije su bili 1398, dok su Brskovo na Tari zaposeli 1399. godine. Tako će sve do konačnog pada Stare Raške 1455. godine postojati svojevrsno dvovlašće na prostoru današnje Raške oblasti. Posle definitivnog pada Raške pod tursku vlast jedan dio ovog prostora ušao je u sastav Skopskog krajišta, mada su Limski Nikšići bili popisani u jednom turskom popisu već 1453. godine.9 Ranije srednjovjekovne župe Zvečan, Jeleč, Ras i Sjenica postale su vilajeti (vojno-administrativne oblasti u sastavu Skopskog krajišta.10 Osim ovih vilajeta Skopskom krajištu su priključeni i vilajeti Moravica i Limski Nikšići.11 Kada su Turci osvojili Bosnu 1463. godine ukinuli su Skopsko krajište i formirali Bosanski sandžak kojem su pripojili vilajete Zvečan, Jelež, Ras, Sjenicu, Moravicu i jedno kratko vrijeme Nikšić. Do turskog popisa 1468/69. godine kadiluku Jeleču, koji je u međuvremenu bio formiran, pripadape su Moravica, nahije Barče (Nova Varoš), Vrače, Gluhavica i Limski Nikšići. Kasnije je sjedište kadije premješteno u Novi Pazar, kada je postao važan trgovačko-zanatski centar.12 Novi Pazar kao vilajet i kadiluk (sudsko-administrativna oblast) pominje se 1485. godine, a nešto kasnije i kadiluk Stari Vlah kojeg su činile nahije Sjenica, Nova Varoš i Priboj. Ovi kadiluci i nahije (opštine) ostaće u sastavu Bosanskog beglerbegluka (ejaleta, vilajeta) do 1877. godine, osim Moravice i dijelova Nove Varoši koji će 1830- 1833. godine ući u sastav Kneževine Srbije.

            Drugi dijelovi Stare Raške na koje će se širiti ime “sandžak” zbog čestih administrativno-upravnih promjena nalazili su se u

            nekoliko sancaka. Kada su Turci Osmanlije osvojili najveći dio Hercegovine organizovali su vilajet Herceg 1469. godine sa sjedištem U Foči (Srbinje). Ovom vilajetu bio je priključen vilajet i kadiluk Mileševo koji je bio formiran 1477. godine i sjedište mu je bilo u tvrđavi Mileševac (kasnije Hisardžik). Turci će ubrzo, tj. već 1470. godine, formirati Hercegovački sandžak i obuhvataće, osim vilajeta Herceg, i prošireni vilajet Mileševo na gornje Polimlje, zapravo i na nahiju Budimlju (Berane). Vilajet i kadiluk Mileševo se od 1482. godine počinje nazivati Prijepolje, jer je sjedište prenijeto u tada sve razvijeniji trg i palanku Prijepolje. Prijepoljskom kadiluku pripadale su sledeće nahije: Mileševa, Kukanj (Breznica, Pljevlja), Poblaće (od današnjeg Priboja prema Pljevljima), Kričak, Ljuboviđa i Budimlje. Tako je kadiluk Mileševo (Prijepolje) jedno vrijeme obuhvatao oblasti srednjeg i gornjeg Polimlja i Potarja.13

            Posle 1482. godine nahije Budimlje i Komaran (bjelopoljski, beranski i brodarevski kraj), a prije 1485. godine, bile su u sastavu kaze Bihor, zajedno sa nahijama Zla Rijeka (Andrijevica) i Plav. Kaza Bihor je tada pripadala Skadarskom sandžaku. Iste nahije iz gornjeg Polimlja bile su jedno kratko vrijeme posle 1455. godine u sastavu Prizrenskog sandžaka. U popisnom defteru Prizrenskog sandžaka 1489. godine ponovo su popisane kao njegovi vilajeti Bihor i Plav.14

            Početkom XVI vijeka mileševski, odnosno prijepoljski kadiluk je i dalje u sklopu Hercegovačkog sandžaka čije je sjedište bilo u Foči. Sredinom XVI vijeka u oviru Hercegovačkog sandžaka formiran je kadiluk Taslidža (Pljevlja) kojem su pripadale neke teritorije prijepoljskog kadiluka.15 Sve do druge polovine XIX vijeka, odnosno do 1864/65. godine nahije Taslidža (Kamenica, Pljevlja), Kukanj, Kričak, Vraneš, Mataruge, Ljuboviđa, Komaran, Poblaće i Prijepolje ostali su u sastavu Hercegovačkog sandžaka, čije je sjedište bilo u Pljevljima od 1572. do 1833. godine.16 Tada će biti ponovo formiran Novopazarski sandžak i sve pomenute nahije ući će u njegov sastav.

            Kaze (srezovi) Trgovište (Rožaje) i Bihor, iz oblasti Stare raške, i do devete decenije XVI vijeka pripadale su Prizrenskom sandžaku. Međutim, u popisu Skadarskog sandžaka 1582/83. godine nalazile su se nahije Budimlje (Berane), Zla Rijeka (Andrijevica) i Komaran (Brodarevo). Već početkom XVII vijeka jedan mletački popis nahija Skadarskog sandžaka svjedoči da pomenute nahije (opštine) nisu više bile u njegovom sastavu i očigledno je teško pratiti sve te upravne promjene.17

            Između 1578. i 1584. godine, najvjerovatnije 1580. godine, formiran je Bosanski pašaluk (Beglerbegluk, ejalet). U njegov sastav, osim nahija i kadiluka koji su i ranije bili dcjelovi Bosanskog sandžaka, ušli su i kadiluci Pljevlja i Prcjepolje, iz Hercegovačkog sandžaka. Izgleda da nije bilo više ovako čestih administrativno- teritorijalnih promjena sve do kraja XVIII vijeka u ovom dijelu Stare Srbije, odnosno Stare Raške. Što se tiče jugoistočnog dijela Stare Raške, promjena je bilo i dalje. Tako je turski geograf Hadži-Kalfa zabilježio da su sredinom XVII vijeka Prizrenskom sancaku pripadale kaze Bihor, Has (Donji Vasojevići, Berane) i Trgovište (Rožaje). Hadži-Kalfa je, takođe, zapisao da su Dukađinskom (Pećkom) sandžaku pripadali kadiluci Plav i Podmila (kraj između Sućeske i Murine u gornjem Polimlju koji se i danas naziva Podmila ili Polimlje). Krajem XVII vijeka kadiluk Bihor je i dal»e u Prizrenskom sandžaku, a Trgovište (Rožaje) se nalazilo u okviru novopazarskog kadiluka, kao jedna od njegovih nahija. Nahija Budimlja je od 1685. godine ponovo činila jedan kadiluk sa Prijepol»em i opet se našla u Hercegovačkom sandžaku.18 Dakle, može se zaključiti da se teritorijalno-upravni položaj Stare Raške do kraja XVII vijeka stalno mijenjao i da su se pojedine nahije, kaze i kadiluci “vezivali za više centara – Skadar, Prizren, Dukađin (Peć), dok su drugi kadiluci stalno bili u sastavu Bosanskog i Hercegovačkog sandžaka”.19

            Od početka XVIII vijeka kaza Bihor sa nahijama Budimlja, Zla Rijeka (Gornji Vasojevići) i Plav su sastavni dijelovi Skadarskog sandžaka, odnosno Skadarskog pašaluka od 1757. godine, pa do 1833. godine. Tim pašalukom su skoro samostalno i nasl»edno upravljali veziri i paše iz albanske porodice Bušatlija, čestih odmetnika od sultana i velikih neprijatelja Crnogoraca i Srba. Tada je formirana Gusinjska nahija (kasnije mudirluk – srez), od tri bivše nahije: Budimlje, Zle Rijeke i Plava.

            IV

            Novopazarski sandžak je kao administrativno-upravna jedinica prvi put formiran negdje oko 1790. godine. Centralni dio oblasti Stare Raške je činio ovaj sandžak, koji je bio izdvojen iz Bosanskog pašaluka, kao jedan od njegovih sandžaka. Tada su Bosanski pašaluk činili sledeći sandžaci: Sarajevski, Travnički, Zvornički (sjedište U Tuzli), Banjalučki, Bihaćki, Hercegovački (do 1833. sjedište u Pljevljima, a posle te godine u Mostaru) i Novopazarski (nešto kasnije sjedište u Sjenici, pa se ponekad nazivao i Sjenički).20 U tek osnovani Novopazarski sandžak ušli su kadiluci: Novi Pazar, Sjenica, Nova Varoš, Mitrovica (Kosovska) i Trgovište (Rožaje).21 Ovaj Novopazarski sandžak je egzistirao do 1817. godine, kada je sultanovom naredbom ukinut. Kadiluci iz njegovog sastava su ponovo pripojeni Bosanskom (Sarajevskom) sandžaku. Za skoro tri decenije postojanja ovog sandžaka nije ostao nikakav trag o nekoj posebnosti, odnosno nekom individualitetu ovog prostora.

            Veliki uspjesi koje su postigli srpski ustanici, pod komandom Karađorđa Petrovića, 1809. godine u Novopazarskom sandžaku doveli su do promjena u ovoj administrativno-upravnoj jedinici. Oslobođeni su kadiluk Brvenik i dio kadiluka Stari Vlah (dijelovi tadašnjih područja Nove Varoši i Sjenice). Te teritorije su konačno priključene Kneževini Srbiji sultanovim hatišerifom 1833. godine. Hatišerifom od Gjulhane, 1839. godine, ukidaju se kapetanije u Bosanskom pašapuku i uvode se nove administrativno- upravne jedinice muselimsluci (rang sreza), na čijem čelu se nalazio muselim, kao upravno-policijski funkcioner. Ukidaju se kadiluci kao sudsko-upravne oblasti. Kadijama (sudijama) ostala je samo sudska vlast. Begovi i kapetani su se uporno suprotstavl>ali sultanovim reformama, a pogotovu ovim koje su proklamovane Hatišerifom 1839. godine (tanzimati hajrije – spasonosne uredbe), jer je najprije trebalo razvlastiti konzervativno vojno plemstvo i ajane (prvake) i tako onemogućiti dalji otpor reformama.

            Posle konačnog slamanja bosanskog begovata (ajani i kapetani), Omer-paša Latas je uspio da sprovede novu upravnu reformu u Bosni i Hercegovini 1851-52. godine. Ukinuo je sandžake i definitivno kadiluke, a uveo kajmakamluke (okruge) i mudirluke (srezove).23 Prema ovoj novoj podjeli Bosanskog pašapuka ustanovljeno je šest kajmakamluka i to: Sarajevski, Travnički, Banjalučki, Bihaćki, Zvornički (sjedište u Tuzli) i Novopazarski (sjedište u Sjenici). Novopazarski kajmakamluk je obuhvatao stare kadiluke Novopazarskog sandžaka prije 1817. godine, ali bez Brvenika i dijelova Starog Vlaha. U Hercegovačkom pašaluku (ejaletu) formirana su tri kajmakamluka. Jedan od njih je bi Pljevaljski u kojem su bili zapadni dijelovi oblasti Stare Raške. Pljevaljski kajmakamluk su sačinjavali mudirluci Pljevlja, Prijepolje i Kolašin.24 Ostala dva kajmakamlukaHercegovačkog pašaluka bila su Mostarski i Trebinjski.25

            Bosanski pisac Ivan Frano Jukić, prolazeći kroz Novi Pazar 1852. godine, zapisao je da su Novopazarskom kajmakamluku (orugu) pripadali kadiluci, odnosno mudirluci: Sjenički, Novopazarski, Mitrovački, Višegradski, zapravo prostor između rijeka Drine, Sitnice i Ibra.26 Isti pisac je ostavio zapisano i to da su se do 1850. godine u Skadarskom pašaluku nalazili Limski Vasojevići, odnosno osim Gusinjske nahije i “gorski predeli” Bihor, Rožaje i Pešter, ali sad, tj. 1852. godine, “tobože radi lakšeg upravljanja spadaju u nahiju Novopazarsku”.27 Omer-paša Latas je sigurno 1852. godine izdvojio Bihor, Rožaje, Bijelo Polje (Akovo) i gornju Pešter iz Skadarskog i pripojio ih Novopazarskom kajmakamluku, odnosno Bosanskom pašaluku. Tako je ostalo do 1865. godine

            Novom administrativno-upravnom reorganizacijom, koju je sproveo bosanski valija (guverner, namjesnik provincije) Topal- Osman-paša 1865. i 1866. godine, izvršeno je preuređenje Bosanskog ejaleta. Sultan je donio dekret 1865. godine po kojem se ukidaju pašaluci, a formiraju vilajeti (pokrajine, provincije) koje su bile zavisnije od Porte (turska vlada). Ukinut je Hercegovački pašaluk 1866. godine, pa su Bosna i Hercegovina činile jedno upravno područje – Bosanski vilajet, čije je sjedište bilo u Sarajevu (još je Omer-paša Latas prenio vezirsku stolicu iz Travnika u Sarajevo). Ponovo su uvedeni sandžaci (okruzi) koji su se dijelili na kaze (srezove), nahije (opštine) i džemate (sela).28 Vilajstima je upravljao valija (guverner, pokrajinski namjesnik), sandžacima kajmakami, odnosno mutesarifi od 1867. godine (okružni načeliici), kazama kajmakami ili mudiri (u rangu sreskih načelnika), nahijama beledi reisi (predsednici opština) i selima muktari (starešina sela).290vakva administrativno – upravna reforma urađena je po ugledu na unutrašnje uređenje Trećeg Francuskog Carstva. Osmansko Carstvo je tada bilo pod snažnim uticajem Francuske. Turska je želela da svoje davno započete reforme sprovede do kraja kako bi “bolesnik na Bosforu” preživio. Sigurno je sprovođenje administrativnih i teritorijalnih reformi, ukidanjem janjičarskog reda, razvlašćivanjem vojnog plemstva, preuređenjem svojinskih odnosa na selu i sl., doprinijelo održavanju sve inferiornije Turske Imperije. Trebalo je još mnogo vremena da se sruši ta nekada moćna Imperija, jer su njenom dugovečnom održavanju pogodovali suprotni interesi evropskih hrišćanskih država. Za neke evropske sile bolje je bilo da na Balkanu i na Moreuzima vegetira slaba Turska, nego da se tu pojavi neka jaka i superiorna sila (na primer Rusija).

            Ovom velikom upravnom i teritorijalnom reformom čitavo gornje Polimlje je definitivno izdvojeno iz Skadarskog i pripojeno Bosanskom Vilajetu. Izgleda da su se Berane, kao sjedište novoformirane kaze, našle u sastavu Bosanskog pašaluka odmah posle osnivanja grada Berane 1862. godine.30 Ova kaza je obuhvatila Donje Vasojeviće i dio Bihora.

            U toku nove reorganizacije Bosanskog vilajeta, kako je već rečeno, po drugi put je formiran Novopazarski sandžak. Po nekim dokumentima to je bilo 1865. godine, a po drugim 1867. godine. Čak ima mišljenja daje formiran 1864. godine. Ustavni zakon (“Turski ustav”) o administrativnim promjenama donešen je 1865. godine a carska Uredba o reorganizaciji vilajeta stupila je na snagu 1867. godine.31 Po toj reorganizaciji teritoriju Novopazarskog sandžaka činile su kaze: Sjenica (i dalje sjedište sandžaka), Novi Pazar, Mitrovica (Kosovska), Nova Varoš, Trgovište (Rožaje), Bijelo Polje (Akovo) sa Bihorom, Gusinje, Pljevlja (Taslidža), Kolašin i Prijepolje.32

            Gusinjska kaza (Gusinjsko-plavska kotlina) i dio tada još neoslobođenih Gornjih Vasojevića, već su bili izdvojeni iz Novopazarskog sandžaka i Bosanskog vilajeta 1868. godine i priključeni Prizrenskom vilajetu koji je bio formiran iste godine. Gusinjska kaza sa pomenutim predelima ostaće sastavni dio Prizrenskog vilajeta do 1877. godine. Tada je osnovan vilajet Kosovo u koji je ušla i kaza Gusinje.33

            Prema navodima Hazima Šabanovića, Novopazarski sandžak je bio izdvojen iz Bosanskog vilajeta 1872. godine. Tada mu je priključen Niški sandžak, pa je od ta dva sandžaka osnovan Novopazarski vilajet sa sjedištem u Novom Pazaru, koji je postojao samo dvije godine. Novopazarski sandžak je ubrzo vraćen u Bosanski vilajet iz kojeg će definitivno biti izdvojen 2. februara 1877. godine i biće pripojen Kosovskom vilajetu, koji je bio osnovan iste godine sa sjedištem u Skoplju.34 Kosovski vilajet je u svom sastavu imao sedam sandžaka: Skoplje, Priština, Prizren, Novi Pazar, Niš, Pirot i Debar. Novopazarski sandžak se tada sastojao od sledećih kaza: Sjenica (opet sjedište sandžaka i metesarifa-okružnog načelnika), Novi Pazar, Mitrovica, Nova Vsroš, Berane (Vasojevići), Bijelo Polje sa Bihorom, Rožaje, Pl»evlja, Kolašin i Prijepolje.5

            Sa svim ovim kazama Novopazarski sandžak će postojati samo 12-13 godina, и to je taj “sandžak” na koji se muslimanski fundamentalisti i separatisti stalno pozivaju kao da je on imao neku izrazitu islamsko-orijentalnu posebnost. Sve do 1878. godine, zapravo do kraja osme decenije XIX veka, broj hrišćana je uvijek bio veći od broja muslimana i pored smišljenog naseljavanja muslimanskih izbjeglica iz Bosne i Hercegovine.36 Tada, a ni prije ni kasnije, ovaj sandžak nije imao nikakav poseban ni politički ni pravni položaj u Osmaniskoj Imperiji, odnosno nikakav corpus separatum, kako se pokušava predstaviti.

            Ubrzo posle pripajanja Novopazarskog sandžaka Kosovskom vilajetu kaza Mitrovica biće priključena Prištinskom, a kaza Rožaje Pećkom sandžaku. Austro-Ugarske trupe su zaposjele, po Novopazarskoj konvenciji potpisanoj u Sarajevu 1879. godine, zapadni dio Stare Raške tj. kaze Pljevlja i Prijepolje i mudirluk Priboj. Porta je taj zaposjednuti dio izdvojila iz Novopazarskog sandžaka i od njega formirala novi, Pljevaljski sandžak sa sjedištem u Pljevljima 1880. godine. U ovom sandžaku je postojalo dvovlašće i pored sultanovog suvereniteta sve do 1908. godine, kada je Austro-Ugarska izvršila nelegitimnu aneksiju Bosne i Hercegovine. Tada je povukla svoje garnizone iz Pljevaljskog sandžaka. Novopazarski sandžak, koji se često nazivao i Sjenički zbog sjedišta mutesarifa, bio je sveden na kaze: Sjenica, Novi Pazar, Nova Varoš, Kolašin i šest nahija (Vraneš, Mojkovac, Brzava, Bistrica, Ravna Rijeka i Kamdat.36

            Novopazarski sandžak koji je bio sveden na tako mali prostor postojaće do 1902. godine. Tada se odvaja i kaza Novi Pazar i pripaja Prištinskom sandžaku. Od preostalih kaza biće i zvanično formiran i sjenički sandžak 1903. godine (po nekim izvorima 1902.), ali će se po staroj navici i dalje nazivati Novopazarski, iako taj sandžak više nije postojao. U Sjeničkom sandžaku su bile kaze Sjenica, Nova Varoš, Bijelo Polje, Donji Kolašin i onih šest nahija: Mojkovac, Bistrica, Brzava, Vraneš, Ravna Rijeka i Kamdat.37 Posle aneksije Bosne i Hercegovine 1908. godine. iz Sjeničkog sandžaka je izdvojena kaza Donji Kolašin i priključena Pljevaljskom sandžaku. Tako je Sjenički sandžak, koji se i dalje nazivao Novopazarski, bio sveden na samo tri preostale kaze: Sjenica, Nova Varoš i Bijelo Polje kao i onih ranijih šest nahija. Sa takvom administrativno-teritorijalnom rascjepkanošću oblast Stare Raške je dočekala konačno oslobođenje od Turaka 1912. godine.

            V

            Prostor između reka Ibra i Drine, Zapadne Morave i Tare bio je embrion srpske srednjovekovne države, njene kulture i duhovnog života. Stara Raška, Raška oblast, je nesporan srpski etnički i istorijski prostor, ali sa nekim kulturnim posebnostima koje su nastale samo iz vjersko-konfesionalne različitosti (islam i pravoslavlje). U oblastima Stare Raške islamizacija i sve ono što je ona donijela, nije nikada bila toliko radikalna i masovna sve do početka XVIII veka. Tek od tada počinje se značajnije mijenjati demografska slika i etnički mozaik stanovništva. Na taj proces, kao i na veoma izražena migraciona kretanja, presudno su uticali Austro- Turski ratovi krajem XVII i u XVIII vieku. Ovi ratovi su izazvali velika stradanja (egzodus) i premeštanja domaćeg stanovništva i doseljavanje albanskih katoličkih Malisora (Brđana). To je bila smišljena i dalekovida politika osmanskih vlasti, jer su katoličke Malisore (Klimente, Hote, Škrijelje, Šalje, Gege, albanske Kuče) postepeno, i milom i silom, islamizirali tokom XVIII i do polovine XIX vijeka. Turske vlasti su podsticale veoma brzo širenje njihove populacije u gornjem Polimlju, Bihoru, Kolašinu, Štavici (današnje područje opštine Tutin), Pešteri. Taj proces je trajao sve do kraja turske vlasti. Podršku albanskoj ekspanziji pružala je i Austro-Ugarska da bi se tako prigušio ionako ugroženo srpsko stanovništvo i sprečilo ujedinjenje srpskih etničkih i istorijskih zemalja.

            Iz crnogorskih Brda i Hercegovine doseljavalo se novo srpsko stanovništvo na mesto starog koje je masovno, zbog raznih zuluma i pritisaka, odlazilo u unutrašnjost Srbije. Međutim, i oni Srbi koji su se islamizirali nikada nisu potpuno izgubili svoja etnička obilježja (jezik, mentalitet, neke zajedničke pravoslavne i narodne tradicije kao Božić, Petrovdan, Uskrs, Đurđevdan i sl.). I bosanske izbjeglice, od kojih se jedan broj zadržao u Raškoj oblasti, bile su uglavnom srpskog porijekla i pravoslavne provenijencije. Pa i bosanski bogumili su bili u velikom broju srpskog porijekla, kako oni koji su prebjegli iz Nemanjine Raške, tako i oni koji su Bosni prihvatili tu jeres.

            Prema svemu tome nikada se nije toliko izmijenila etnička struktura stanovništva Stare Raške, Raške oblasti, da bi izgubila svoj srpski etnički karakter.

          • 0
            1

            Земљаче, није ни Кипранима Грчка матична држава, па су Грци,,,,,и не пада им на памет да се одрекну грчког имена и језика…. него ми смо нека чудна сорта……

    • 0
      1

      Što bi dobro bilo da si ti „muslimane“ dopao šaka Batku Vlahoviću pošto si bio u Sarajevu! Garantujem ti nebi imao čega da se stidiš jer nebi ni postojao!

  8. 0
    1

    Vidimo koliko ste pismeni, bolje po Vas da ne otvaramo tu temu! Za Vas je svako ko ne govori i piše ovim ruglom od jezika četnik, to govori o Vašem lingvističkom „potencijalu“!

    • 1
      0

      Ne nego je izdajnik svako ko je protiv svoje države. Četnik je onaj ko podržava četničke zločine, Svetog Macu Vukojičića, Pavla, Baja i najvažnije ideologiju istrebljenja Crnogoraca, Muslimana… Pišem ka što sam vazda pisao no ste vi počeli olovke iz Beograda da nabavljate, pa ne pišu ka naše.

      • 0
        1

        Како те нађох ефендија из доње мораче.Ко би река ,јадан ? Ти ли си секу? Кад се претури у доњоморачанина јадо мој ?Ода те мржња према Србима и Београду.А и панталоне си поткратио, три фртаља као они из Сирије.

          • 0
            1

            Блесо, схвати да ово није наша држава. Од првог дана смо против ње и она против нас…А сви су изгледи да ње неће бити, или не у овим границама, и то ускоро.

  9. 1
    0

    „покајање и помирење ће морати проћи преко обнове цркве Светог Петра Цетињског на Ловћену“ ?

    E zamislite da poslušamo Amfilohija , da srušimo mauzolej i obnovimo crkvu sv.Petra Cetinjskog na vrh Lovćena , a Vladika nam poturi onu srpsku zastavu sa 4c na vrh crkve i Lovćena ?

    Pa ko bi to normalan dozvolio !

      • 1
        0

        Cijeli život sam u Podgorici pa je normalno da ovako pričam. Možda si ti Turčin jer su Turci bili u Srbiji 450 godina. I nije vam smetalo jer ni jednom ne pokušaste da se oslobodite no ste čekali da sami odu. I zato tu svoju sramotu zadrži za sebe. A mi neki sačuvasmo identitet iako smo bili pod Raškom.

        • 0
          1

          Јесте, сачуваo си ти идентитет…
          1. Морача је под Турцима била дуже него Шумадија.
          2. Већина вас је арбанашког поријекла.
          3. А имате и црногорски манастир „Морача“ који је подигао Бодин…

          Него аветињаче, иди у хлад или под климу, почео си да булазниш на овој врућини.

          • 1
            0

            A koji si ti časti ti? Iz Srbije nijesi. Normalno je da posrbica piše ovakve gluposti. Bile su Grčka i Bugarska pod Turcima više no Morača pa tamo nijesu Turci. No ti tvoju sramotu što Srbi nikad nijesu ratovali oćeš nekako da prebačiš na Crnu Goru ali ti ne ide.

          • 0
            1

            Кретенчићу, ја сам Србин и то доказани. Јебеш га. Постоји једна институција гдје ти нећеш никада стиснути петљу да одеш, да се ослободиш твојих заблуда. Оно се назива центар за генетику)))) Куш, блесо неписмена.

          • 0
            1

            Совереигне…..ми Морачани нијесмо арбанашког поријекла….ми смо Срби, а ето, као што видиш,и међу нама, на жалост, има оних који се одричу свога рода и коријена….

          • 0
            1

            Нисам имао намјеру да генерализујем. Морачана као и свих осталих у НДЦГ има разних, тако да нису ни моји (старо) Херцеговци изузетак ..За све који имају дилеме шта су, правац центар за ДНК анализу. Истина то задовољство кошта око 100 Евра али помаже …а и самопоуздање подиже)))))

          • 1
            0

            Tvoj kapacitet nije moga smislit ništa bolje. No mislim da si i ovo prepisa jer se prije pojavljivalo. Istorija je rekla ko je imao obavezu da ženu povede kod Turaka prve bračne noći. Je li ko prije iša ili danas ide dobrovoljno nešto je drugo. Ali da za 450 godina vama Srbima ne zasmeta što vam drugi pravi đecu jes malo čudno. Možda i odatle ta tvoja mržnja prema svemu što je crnogorsko.

          • 1
            0

            Malo manje si glup kad ne pokušavaš da se šališ. Mora da je i tvoj predak vodio ženu prvu noć Turcima da mu odrade posa, pa sad glupim šalama pokušavaš to da prikriješ. Svako ko je kao ti bez matične države, bez svijetle istorije i bez jasnog identiteta mora da pljuje na državu u kojoj živi i na svoje pretke.

    • 0
      1

      НЕСРЕРТНОМ ДРАЖИ КОЈИ МРЗИ САМОГ СЕБЕ

      КОЈЕ РУШИО КАПЕЛУ НА ЛОВЋЕНУ БУДАЛО НЕПИСМЕНА

      Његошева Капела

      „Не бојим се од вражјега кота, нека га је ка на гори листа, но се бојим од зла домаћега“ – Његош

      Снимак Његошеве црквице, завјетне Капеле, објављен 1893.
      Петар II Петровић Његош је 1845. године (или 1846.) на Ловћену, на Језерском врху, подигао црквицу и посветио је своме стрицу светом Петру Цетињском. Приликом подизања, а и непосредно пред смрт, Његош је изразио жељу да у овој цркви буде и сахрањен, „на оној висини, која је највиша у Црној Гори и од куд се виде понајвише само србске земље и сиње море,“ како нам прича Милорад Медаковић, Његошев ађутант и пријатељ, касније и државни секретар црногорског књаза Данила Петровића Његоша. Медаковић је забиљежио и Његошеве ријечи којима обавезује Црногорце да га сахране на Ловћену: „То је моја потоња жеља, коју у вас иштем да је испуните, и ако ми не задате Божју вјеру да ћете тако учињет, како и ја хоћу, онда ћу ве оставити пред проклетством, а мој посљедњи час биће ми најжалостнији и ту моју жалост стављам вами на душу.“ Његош је умро 19. (31) октобра 1851, у 10 сати ујутру. Из бојазни да би се Турци могли ноћу прикрасти на Ловћен и почившем владици одрубити главу, сахрањен је Његош у Цетињском манастиру, да би 27. августа 1855. његове кости биле пренешене на Ловћен.

      Рушевине цркве на Ловћену, фотографисане 19. 7. 1924.
      (фото: Светозар Тошић)

      Завјетна Његошева Капела и Ловћен, били су симболи снаге Српства Црне Горе. Црногорски краљ Никола Петровић Његош, рекао је дописнику француског Temps-а, 1913. године: „Ловћен је Олимп српски, споменик подигнут Божјом руком слободи и њезиним бранитељима, колико је то наше славне династије, подножије је то маузолија пепела Петра Петровића Његоша“. Знајући за важност и симболику Његошеве Капеле и Ловћена, Аустријанци су, током Првог свјетског рата, из Бококоторског залива бомбардовали ове светиње, а након капитулације Црне Горе, окупаторски гувернер Вебер, по наредби Врховне команде, наредио је ексхумацију Његошевих костију, како би се његова Завјетна Капела срушила и на том мјесту изградио споменик у знак аустријског освојења Ловћена. Митрополит црногорски, Митрофан Бан, покушао је да у име грађана Цетиња умоли окупатора да одустане од ове намјере рекавши Веберу да је „Његош био не само господар Црне Горе, већ и пјесник Српства, и да ће тај чин тужно одјекнути у свим српским срединама“. Митрополит није успио. Ексхумација је извршена 12. августа 1916. Његошеви остаци су након обављеног парастоса пренешени у Цетињски манастир. Његошева црквица је разрушена и расписан конкурс за изградњу споменика који је са одушевљењем пропраћен међу хрватским националистима у њиховом дубровачком гласилу „Права црвена Хрватска“. Али, ова идеја није остварена. Аустрија је изгубила рат, а побједничке србијанске трупе ушле су у Црну Гору. Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, под династијом Карађорђевић, створена је 1. децембра 1918.

      Учесници у поворци на рукама носе Његошев ковчег током успона ка Језерском врху

      Поворка након извршеног покопа у обновљеној Капели

      21. септембар 1925.

      Одлуком Светог архијерејског сабора и Светог синода Српске православне Цркве, по предлогу митрополита црногорско-приморског Гаврила Дожића из 14. новембра 1920. године, Његошева Капела имала се обновити. Пет година доцније, Његошев завјет је по други пут испуњен, а извршио га је краљ Александар Карађорђевић, унук црногорског краља Николе Петровића Његоша. Његошева капела је обновљена 10. септембра 1925, а освећена 12. септембра. Освећење је извршио митрополит црногорско-приморски Гаврило Дожић уз асистенцију четворице свештеника. Као дан свечане прославе, означен је 21. септембар 1925. Овим поводом пристигао је на Цетиње и српски патријарх Димитрије Павловић, који је лично одслужио Службу у помен Његошу. До Иванових Корита могло се аутомобилом, а одатле су сви ишли пјешице. Тачно у подне, 21. септембра, на Ловћен је стигао ковчег са Његошевим костима. Ковчег су у обновљену Капелу унијели краљ Александар Карађорђевић, чланови Владе и митрополит Гаврило са епископима битољским, тимочким и чехословачким. По спуштању ковчега у саркофаг, одслужен је свечани помен. У саркофаг су спуштени комадић свилене Његошеве одјеће нађен при откопавању старе капеле и албанска споменица коју је краљ Александар скинуо са својих груди. Митрополит Гаврило је потом ковчег закључао и запечатио га печатом Митрополије Црногорско-приморске, док је печат Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца ставио маршал Двора, ђенерал Дамјановић. Кључ је митрополит Гаврило предао краљу Александру. За вријеме спуштања поклопца на саркофаг, краљ Александар је отпасао своју сабљу, предао је краљици Марији, те положио на спуштени поклопац велику сребрну палмову грану да би након тога од краљице узео сабљу, извадио је из кора и положио на саргофаг да ту преноћи. Око гроба је постављена војничка стража.

      Унутрашњост Његошеве Капеле

      Обновљена Капела је израђена од тесаног ловћенског камена донешеног из рудника „Златице“. Темељ Капеле је подигнут на солидној основи, у могућности да се одупре зубу времена. Све што је остало од старе Капеле узидано је у обновљену. Величина и облик старе и нове Капеле били су исти, а простор око нове Капеле је нешто проширен. Око Капеле је подигнута ограда са степеницама од тесаног камена. На врх Капеле је постављен крст од мермера са Венчаца. Унутрашњост је израђена потпуно према старој Капели. Капела и олтар су покривени плочама. Под унутрашње Капеле постављен је од камена са Брача. Унутрашњост Капеле је сачињена од мермерних плоча које имају иницијале Петар Петровић Његош. У мраморној плочи урезано је златним словима: „Ми Александар I, Краљ Срба, Хрвата и Словенаца, праунук Карађорђа Петровића, вође и почетника ослобођења Србије, унук Кнеза Александра Карађорђевића, и син Петра I великога ослободиоца и ујединитеља нашега народа, и Књегиње Зорке Петровић Његош, обновисмо овај свети храм, који је на Ловћену близу Цетиња подигао и за вечну кућу изабрао славни наш предак Петар Петровић Његош, Владика и господар Црне Горе, велики родољуб, песник слободе Црне Горе, поклоник, Хероју Тополскоме Карађорђу бесмртноме и апостол и песник јединства нашега народа, а који би 1916. године разорен у рату за ослобођење и уједињење. Нека је мир његовом пепелу. Његов свети благослов, нека се излије на наш дом и народ, кроз све векове. Амин. На Ловћену, 21. 9. 1925. године“. При улазу у Капелу је икона светог Ђорђа. У олтару је намјештен жртвеник из старе Капеле. У унутрашњости, насликане на мраморним плочама, налазе се иконе светога Петра Цетињског, светога Василија Острошког, светога Стефана Пиперског и светога Јована Владимира. Поврх ових икона је фреска Господа Исуса Христа. Свети престо остао је на истоме мјесту као у старој Капели и оспособљен је за вршење богослужења. На улазу у Капелу, са десне стране, постављени су саркофаг, покривен једном плочом од мермера, и круна, израђена од истог мермера. Испод саме круне је Његошев лик у мозаику. Са стране саркофага је узидан у зид камен Његуша и на њему је такође насликан Његошев лик. Златним словима израђени су цитати из Горског вијенца: „Благо томе ко довијек живи, имао се рашта и родити“ и „Вјечна зубља, вјечне помрчине, нит догори нити свјетлост губи“. Спроведен је и громобран који је Капелу штитио од громова. Никола Краснов је свој рестаураторски задатак обнове Капеле извршио на највишем нивоу тадашњих знања конзерваторске струке. Краснов је сачувао мјесто, основу, облик и половину камена старе Капеле. Капелу је осликао Урош Предић.

      Подршка рушитељима Капеле пред Цетињским манастиром, 19. март 1969.

      Напад на Капелу

      Маузолеј, довршен 1974.

      Ни током Другог свјетског рата Његошева Капела није била поштеђена. У априлу 1942. окупаторска италијанска војска је оштетила Капелу, али, срећом, причињена штета није била велика. Међутим, рушење Његошеве Капеле до самих темеља није било дјело странаца. 1. маја 1945, у дневном листу „Борба“, гласилу југословенских комуниста, проглашено је постојање „црногорске нације“ у складу са ранијом одлуком КПЈ о разбијању Српства и православља као највећих непријатеља партије. Новонастала нација морала се обрачунати са сопственом прошлошћу, славном српском традицијом Црне Горе, а како је Његошева завјетна Капела била најјаснија ознака традиционалне и српске Црне Горе требало ју је срушити. Почетком 1952. године, у складу са одлуком Владе НРЦГ, црногорски комунисти понудили су хрватском вајару који је живео у САД, Ивану Мештровићу, да умјесто Капеле на врху Ловћена подигне маузолеј. Мештровићу та идеја ни од раније није била страна, јер је то предложио још 1924, али су српске владике одбиле његов предлог. Овога пута није било препреке за Мештровића, познатог и по изјавама да заједнички живот Срба и Хрвата није могућ. Мештровић је одмах прионуо на посао, али су се радови на изградњи маузолеја одужили због лоших економских услова у Црној Гори, па је чак, 1962. године када је Мештровић умро, изградња била обустављена на неодређено вријеме. Најумнији људи из цијеле земље су стали о одбрану Његошеве Капеле, истичући да се мора поштовати владичин завјет. Као компромисно рјешење предлагано је да се маузолеј посвећен Његошу подигне на Цетињу. Али, децембра 1968. године, општинска скупштина Цетиња донијела је одлуку о подизању Његошевог маузолеја на Ловћену по пројекту и изради Ивана Мештровића. У фебруару 1969, Завод за заштиту споменика културе СРЦГ дао је одобрење Општини Цетиње да „измјести Капелу“. Свети архијерејски сабор Српске православне цркве издао је саопштење по коме се не може сагласити са одлуком да се Његошева задужбина, посвећена светом Петру Цетињском, сруши, поредећи такав чин са рушењем Капеле у вријеме аустријске окупације. Међутим, општинска скупштина Цетиња забранила је Српској православној цркви да се мијеша у њена „Уставом загарантована самоуправна права“ и донијела је једногласно, 18. марта 1969. године, неопозиву одлуку о подизању маузолеја на мјесту Капеле. Сјутрадан су на Цетињу, у знак подршке одлуци Скупштине општине Цетиња, организоване демонстрације против Митрополије Црногорско-приморске и митрополита Данила Дајковића. Митрополија Црногорско-приморска је затражила заштиту од Уставног суда Југославије који се прогласио ненадлежним и уступио предмет Уставном суду Црне Горе. Уставни суд Црне Горе је оцијенио да су одлуке Владе НРЦГ и Скупштине општине Цетиње биле законите и донио је рјешење да се на другом мјесту очува аутентичност Његошеве Капеле, изразивши мишљење да Његошева Капела није храм, већ надгробни споменик и споменик културе. Ливада на Ивановим Коритима била је мјесто гдје треба премјестити Његошеву Капелу. Светогрђе је убрзо услиједило и Његошева завјетна Капела порушена је до темеља. Од 1974. године, на њеном мјесту се налази дјело ниске умјетничке вриједности, Мештровићев маузолеј, по Меши Селимовићу – „фараонска гробница“.

  10. 0
    1

    Neki ljudi su toliko neobrazovani da ne znaju da su Srbi živjeli i žive u Boki, Dalmaciji, Vojvodini, Slavoniji, Baranji, Lici, Baniji, Kordunu, Gorskom Kotaru, Istri, Trstu, Sent Andreji, Beču gdje Turaka nikad nije bilo ili su se zadržali jako kratko! Nažalost, mržnja, šovinizam i neznanje pomrače um pa onda moramo slušati ovakve nebuloze!

    • 1
      0

      Naravrno. I u Americi i u Australiji, ali su došli iz Srbije. U Hrvatsku su došli i bili brana Turcima. U Vojvodinu, St Andreu pa i u Beč su pobjegli uglavnom sa Kosova da ne bi ratovali sa Turcima. I to su pravi Srbi, jer im je Srbija matična država. A vi u Crnoj Gori ste posrbice jer većini Srbija nije matična država. Sem onih pravih Srba koji su od nevolje došli prije 25 godina. Ali ti to primorče znaš no ti istina ne odgovara.

  11. 0
    1

    СТВАРНО НИЈЕСАМ ЗНАО ДО ДАНАС ДА ИМА МАЈМУНА У ДОЊУ МОРАЧУ

    МАНАСТИР МОРАЧА

    У српским земљама, пре епохе Немањића, цркве су биле врло малих димензија (3-6 метара дуге, а 2-4 метра широке). У тако малим црквама, при богослужењу, било је места само за свештеника и народне прваке, а народ је стајао напољу. Тек када су све области српског народа под владом Немањином спојене и постале велика сила на Балканском полуострву, почеле су се подизати веће цркве и манастири. Сам Немања је у томе дао пример својим потомцима. Он је још пре него што је постао велики жупан почео подизати цркве и манастире, а његове доцније задужбине – манастири Студеница и Хиландар – спадају у ред најзначајнијих споменика нашег културног наслеђа. Он је слао поклоне и црквама у Јерусалиму, Цариграду, Солуну, Риму и Барију. Такође, обдарио је и многе светогорске манастире. Ту његову љубав према цркви наследили су и сви Немањићи, међу којима и његов унук (син Вуканов) Стефан, ктитор и оснивач манастира Мораче.

    Једна од три области које је Вукан Немањић још за владе очеве добио на управљање, са титулом „вељи кнез“, била је и Дукља (Зета). У то време, дукљанска област захватала је и земљиште дуж читавог слива реке Мораче, па је отуда и дошло до тога да Вуканов син Стефан подигне задужбину у овом крају.

    Кнез Стефан Немањић, који је носио и стару дукљанску краљевску титулу, подигао је манастир Морачу 1252. године, за владе краља Уроша I. Манастир је подигнут на десној обали реке Мораче, у проширеном делу кањона ове реке, названом Доња Морача, на једној тераси која надвисује речно корито за око 40 метара. У непосредној близини манастира извире јако врело, чија вода још увек служи за пиће. Ту, до самог манастира, је и обронак звани Светигора, са кога вода пада са висине од 40 метара. Ово је најлепши водопад у Црној Гори.

  12. 1
    1

    Od nekoga ko se potpisuje kao četnik ništa pametnije i ne očekuješ. Uvijek prepisuješ gluposti iz spskih izvora. I uvijek samo ekavica. Da li to što ima džamija u Srbiji, Hrvatskoj Mađarskoj Grčkoj znači da je to Turska. Imate kao što ti reče Hilandar, pa to nije Srbija i tamo ne žive Srbi. No si ti glup da to svatiš. Kao i uvijek kad se javljaš ti ništa ne pišeš, nego samo prepisuješ.
    A onaj glupi Sovereign što je bio u „centar za genetiku“ sa čim ga je uporedio. Sa Crnogorcima jer su iz Crne Gore selili u Srbiju ili Turcima koji su prvu bračnu noć spavali sa nevjestama u Srbiji.

        • 1
          1

          Moracanko nista ja nerazumem nego onako vidim da ipak priznajes da ste bili pod turcima a ipak histericno negieras da je tvoja postena baba videla turcina.Ti stalno prozivas tudje babe sto je mnogo lijepo i junacki a o svojoj babi ni slova.Njoj izgleda vise leze Rasani nego Turci.

    • 0
      1

      ЗА МОРАЧКОГ МАЈМУНА КОЈИ ПИШЕ СРПСИ И ЗНА ДВА СЛОВА ДУКЉАНСКОГ

      Марко Миљанов кучком комадиру Нову Спасојеву

      Ново,

      Видио си у прво писмо које сам писа Тому с дружином за онога аустринскога посланика; но будући је Томо позват на Цетиње, ти се споразуми с реченом дружином. Може бит’ вама се учињело прећерано да га бијете, како сам ви пријед писа. Ја и сам видим да је прећерано, кад би се гледало с гледишта човјечанскога, али несита сила чојства не заслужује.
      Ту смо заслугу познали од Косова досад. Свака сила и круна несавјесно се према Срба показала. Они жале нас од трускога тирјанства да не под своје метну. Што ћу говорит’ за оно што свако зна? Ђавоља сила нагони да чојек заборави на себе. Ја не би’ тога Аустријанца био ни поганио ка слугу своје отаџбине, кад би служио своју, а чува моју. Да ‘оће тако и ми бисмо друкчије. Но се добро размислите за ово моје тирјанско с њим поступање. Ми можемо нашу личну увреду праштат и заборављат’, али увреду српскога народа нећу заборављат нити ју и за чам замјењиват’ са задовољством својијем ни другијем. Себе ћу сваку штету чињет колико биднем могућ’, теке српски душман да од мене нема користи.
      Моје брбљање, које ми на срце и језик стоји, да прекинем сад. Но, пошто ви се допада да би љепше било друкчије, а ви ајде провате и ово: ако дође ка и што ће доћ’ по свој прилици, реците ви њему од моје стране да се не желим великијем назват’. Ако би пита зашто, ваља му укратко казат’ да он каже аустринскоме ћесару, да би ја ради(ји) у босанске и ерцеговачке планине под ведријем иебом све муке подносит’ њему шгету чињет’ и коју рану српску осветит’, но уживат’ у књажевски чин или ма који други у Арбанију или ђе друго.
      Ја би за арбанашки народ свако добро желио и чинио, кад би мога, нека ми Бог зна, но се не може вјероват’ великијема да ће добро учињет’ народу, а то се види на српски народ којега су избавили од Турака у Босну и ‘Ерцеговину. Реците аустринскоме посланику, да каже његовом цару, кад би га Бог на добро обрнуо, па да сједини Српство: Босну и ‘Ерцеговину, Црну Гору, Србију и Стару Србију, па да је то српска краљевина, а Срби ће знат’ како ће бит’ благородни својему избавитељу – бисмо му свакојако добро жељели, више, ако се може, но што му зла сада желимо. Ја, Божа ти вјера, ради(ји) би’ му био бит’ та’ ма’ коњушар, но овако књаз или што више; с једном ријечи: ако ви обећа и поштену ријеч да: да ће цару његову као српскога народа пријатељ говорит, сретите га лијепо, а ако не кћене ништа друго до само за моју престоницу, опет ви кажем: ударите му тојаге. Цару и посланику то нека је одговор.
      Ако бидне писма од арбанашкога народа, њима ваља одговорит’ ка што сам ви пријед писа, па ако би ви преша за чам још била може те ми писат’.

      Војвода Марко

      • 1
        0

        Za domaćeg izdajnika koji ne zna ni jedno slovo.
        Ti si toliko glup da u zadnja dva mjeseca od kada povremeno pogledam što pišete, nijednom ništa nijesi napisao no sve prepisuješ. I uopšte nikada ne kapiraš o čemu se govori. Ili imaš deset – dvanaest godina ili škole nijesi gleda.

        • 0
          1

          ПРОЧИТАЈ ДАРВИНА И СВАТИЋЕШ ОД КОЈЕ ЖИВОТИЊСКЕ ВРСТЕ ПОТИЧЕШ САМО МЕ ЧУДИ ОДАКЛЕ ТИ У ДОЊУ МОРАЧУ ТАМО НЕ УСПИЈЕВАЈУ БАНАНЕ

  13. 0
    1

    Strašno je sa kakvim je „pacijentima“ i ortodoksnim neznalicama čovjek prinuđen komunicirati! Vaša primitivna svijest ne može shvatiti da, ako u Trstu ima Srba, a ima ( o čemu svjedoči prekrasni hram koji su gradili pravoslavni Dalmatinci i Bokelji, a ne Srbijanci!), to ne znači da neko želi reći da je Trst srpski! Htjeli smo demaskirati Vaše šovinističke falsifikate da su svi Srbi bili pod Turcima, a da ste Vi „Montenegrini“ (ne želim vrijeđati časno crnogorsko ime!)tobože bili slobodni! I da znate, polupismeni lumpen-šovinisti, ne da nije istina Vaša debilna priča da svi Srbi potiču iz Srbije nego veliki dio današnjih Srbijanaca potiče iz Crne Gore, Hercegovine, Bosne, Makedonije! Pročitajte nešto osim „Pobjede“!

    • 1
      0

      Pa glupane ako neko potiče iz Crne Gore onda je Crnogorac, ako potiče iz Bugarske onda je Bugarin, ako potiče iz Njemačke Njemac. Ali vama su svi Srbi odakle god da dolaze, Zato što živite u državi koju mrzite a Srbima kao i drugi izdajnici služite za jednokratnu upotrebu.

  14. 0
    1

    ЗА МАЈМУНА ИЗ ДОЊЕ МОРАЧЕ

    ФЕРХАТ ДИНОША АЛБАНАЦ НИЈЕ ЦРЊОГОРАЦ
    ТАРЗАН МИЛОШЕВИЋ НИЈЕ ЦРЊОГОРАЦ
    РАФЕТ ХУСОВИЋ НИЈЕ ЦРНОГОРАЦ
    ХРВАТИ ИЗ БОКЕ НИЈЕСУ ЦРЊОГОРЦИ
    А СВИ НЕСРЕЋО НЕПИСМЕНА ЖИВЕ У ЦРНОЈ ГОРИ
    ЕТО КОЛИКО ЗНАШ БАЛАВЧЕ ОД 10 ЕУРА БЈЕЖИ СА ОВОГ ПОРТАЛА САМО ЗНАШ ДА ЛУПЕТАШ И ДА ВРИЈЕЂАШ И СВИ НЕЗНАЈУ НИШТА БЕЗ Т

  15. 0
    1

    Nikada u životu nisam komunicirao sa glupljim, primitivnijim i pokvarenijim stvorom od ovoga koji se očito lažno predstavlja da je iz jednog od crnogorskih plemena! Jadnik, zbilja mu je hitno potrebna pomoć!

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here