Алепо и Владимир Владимирович

Година на измаку, кад је о књижевности реч, у целом свету је била у знаку четиристоте годишњице Шекспирове смрти. Година пред нама нема тако јаку јубиларну књижевну годишњицу. Истини за вољу, 2017. пада 350. годишњица рођења Џонатана Свифта, али успркос глобалној слави „Гуливерових путовања“ овде не треба очекивати шекспировски гламур.

Ако се, међутим, остваре прогнозе о стратешком савезништву Трампа и Путина, односно о ренесанси пријатељства Америке и Русије, то можда скрене додатну пажњу на четрдесету годишњицу смрти Владимира Владимировича Набокова.

Да, Владимир Владимирович из наслова овог текста није Путин, него је Набоков. Председник и писац деле, наиме, и име и патроним. А писац Владимир Владимирович Набоков амблематска је фигура која подједнако припада и руској и америчкој култури. На нивоу библиографије то је готово волшебно симетрично: од својих шеснаест романа, Набоков је осам написао на руском, а осам на енглеском језику.

Име Владимира Владимировича Путина ових дана често чујемо у контексту Алепа, но Владимир Владимирович Набоков своје име је за овај град неповратно везао још 1943. године. Те је године, наиме, први пут објављена његова прича „Једном давно, у Алепу“ (у оригиналу „That in Aleppo Once“). Ради се о једној од најбољих Набоковљевих прича, бриљантној епистоларној минијатури са два–три дупла дна. Наратор се писмом обраћа пријатељу, руском емигрантском писцу кога ословљава иницијалом В, а у коме, јасно, читалац треба да препозна самог Набокова. У писму му наратор приповеда о свом пропалом браку. Прича је, рекосмо, објављена у јеку Другог светског рата, али је контекст у коме се дешава радња болно и скоро журналистички актуелан. Наиме, и наратор и његова жена припадају кругу руске емиграције, а највећи део радње концентрише се на њихов покушај да из Француске под Хитлеровом окупацијом побегну у Америку. Ипак, турбулентни историјски моменти не спречавају интимне трагедије. Наратор је, наиме, уверен да га жена вара. Наравно, пошто целу причу пратимо само из његове перспективе, постоји могућност и да је човек једноставно тек параноичан. Било како било, јасно је да му је тешко. На самом крају приче, у претпоследњој реченици, наоко из чиста мира, наратор помене – Алепо. Каже заправо: „Ако не будем опрезан, све би ово могло да заврши у Алепу.”

Реплика је при првом читању, без познавања контекста и без препознавања цитата из наслова, прилично мистериозна. Набоков, међутим, рачуна на то да ће иоле боље образован говорник енглеског језика цитат лако препознати. Ради се о делу чувеног монолога из једне од најславнијих Шекспирових трагедија, монолога који непосредно пред своју смрт изговара главни јунак трагедије која је по њему и добила име. Мислим, наравно, на Отела. Пре него што изврши самоубиство, Отело се присећа како је „једном давно, у Алепу“ видео како неки зао Турчин са турбаном бије Венецијанца и вређа му државу, па га је он, Отело, зграбио за врат и заклао га ножем. И док описује како је то урадио, Отело закоље самог себе.

Вредело би заправо поставити данас „Отела“ као савремену политичку трагедију у којој би љубав и љубомора биле само димна завеса. Јер овај кратки фрагмент који је волео Набоков савршено сажима трагедију Сирије и Алепа која, ево, обележава и крај 2016. године. Ваља нам само старинске одреднице читати савременије и шире. Зли Турчин са турбаном није данас држављанин Републике Турске, него неки заговорник Исламске државе, терориста, муџахедин и талибан. Венецијанац није, наравно, становник северног италијанског туристичког града, него је, брате, једноставно Западњак, по прилици Американац. А Отело, ко је заправо Отело? А Отело смо, браћо и сестре из Трећег света, сви ми, Сиријци и Срби, Арапи и Југословени, који смо поверовали слатким речима Западњака, који смо њихове вредности узели здраво за готово, који смо бранећи их или мислећи да их бранимо, клали сопствену браћу и који тако, на злу путу, на крају морамо доћи до тачке на којој сами себе убијамо.

За Отела као појединца је у тренутку кад је схватио своју грешку било касно. Сећање на Алепо симбол је те спознаје. Светови и заједницe трајнији су, међутим, од појединаца. У том смислу би Алепо, ако бисмо у празничном расположењу, у предновогодишњој атмосфери, желели да будемо оптимистични, могао заиста да представља тачку спознаје и тачку преокрета. Да нико више никад себи не допусти да лицемерима буде огледало сопственог цинизма у сваком тренутку кад су након 1945. говорили „никад више“.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: