Алексић: Режим брутално гази права српског народа

Тешко ћете наћи народ у Европи чија се права тако брутално газе као што је то случај са Србима у Црној Гори, сматра предсједник политичког савјета Нове српске демократије Будимир Алексић. Он је у интервјуу за ”Дан” истакао да су Срби и даље дискриминисани приликом конкурисања и запошљавања у јавном сектору, чиме им је оспорено једно од основних људских права право на рад.

-Грађани Црне Горе чијије матерњи језик српски и даље су уставно обесправљени јер њихов језик није службени, и поред чињенице да њиме говори И пише највећи број људи. Уз то, једина смо земља у Европи у којој језик доминантне већине није службени, оцијенио је Алексић.

Како оцјењујете положај српског народа у Црној Гори, у свијетлу чињенице да је једна национална заједница и даље доминантна поводом запошљавања и добијања буџетских средстава, док уставне дефиниције службеног језика и симбола остају непромијењене?

• Уставно-правни, културно-просвјетни и социјално-економски положај српског народа у Црној Гори је изузетно тежак. Срби су економски подјармљени, а култура им је подвргнута државној репресији. У црногорским органима државне управе, односно на руководећим мјестима у прбсвјети, здравству, судству, полицији, Срба готово да нема. Њихово присуство у наведеним структурама мјери се не процентима, него промилима, што се види и из извјештаја црногорског омбудсмана. Не постоји ниједан директор Србин у основним и средњим школама, вртићима, домовима здравља и болницама. Нема их ни међу запосленима у дипломатско-конзуларним представништвима Црне Горе у иностранству. Срби се и даље дискриминишу приликом конкурисања и запошљавања у јавном сектору, чиме им је оспорено једно од основних људских права – право на рад.

Да ли исто важи и када је образовање у питању?

• У школским програмима, нарочито у уџбеницима историје за основну и средњу школу, Срби се третирају као рушилачки и реметилачки фактор и као једини и искључиви кривци за сва лоша дешавања на Балкану у последњих сто година.

Исти третман Срби имају и на Телевизији Црне Горе, која је наводно јавни сервис свих грађана ове земље. За књижевно-умјетничка и научна дјела настала на српском језику, а чији су аутори Срби, из државног буџета се не издваја ниједан цент. Укратко тешко ћете наћи народ у Европи чија се права тако брутално газе као што је то случај са Србима у Црној Гори.

Чини се да ситуација није боља ни поводом статуса српског језика?

Грађани Црне Горе чији је матерњи језик српски и даље су уставно обесправљени јер њихов језик није службени, и поред чињенице да њиме говори и пише највећи број људи. Уз то, једина смо земља у Европи у којој језик доминантне већине није службени. Дјеца школског узраста и њихови родитељи изложени су такође дискриминацији због неспровођења споразума о језику који су прије више рд три године потписали тадашњи предсједник Владе и лидери парламентарне опозиције.

Стога Срби, као и сви људи демократске оријентације, наметање ”црногорског језика” доживљавају као огољено насиље мањине над језичком већином и као радњу забрањену како уставом, тако и свим релевантним међународним документима о људским правима и слободама. Та радња се зове насилна асимилација.

Да ли су заиста неријешена идентитетска питања кључна препрека развоју црногорског партијско-политичког система, како се често може чути?

• У неку руку и јесу јер је власт у Црној Гори (која се овдје није промијенила од 1945. године) комунистичку идеологију 1997. године замијенила национал-шовинистичком идеологијом. Та власт се бави конструисањем новог идентитета да се грађани не би бавили катастрофалним учинцима њене политике. Државни пројекат ”афирмације и заокруживања црногорског националног идентитета” режим користи као маглу да људи не би видјели шта се у ствари у магли дешава (брутална пљачка грађана и осиромашење земље).

Ријеч је, дакле, о квазиидентитетским питањима која власт отвара, а која имају функцију димне завјесе. Да се не би отворило питање нерасвијетљених убистава, питање изношења неколико милијарди еура у иностранство, питање пљачкашке приватизације, и тако даље отвара се Факултет за црногорски језик. Пошто, захваљујући Влади Црне Горе, у земљи нема никакве производње, производе се квазицркве, квазијезици, квазикадемије.

 Борба за људску слободу

По вашем суду, ко заиста угрожава Црну Гору борба за права Срба или нетрансформисане службе безбједности, организовани криминал и норупција у врху власти?

• Борба за права српског народа у Црној Гори, коју предводи Нова српска демократија, примјер је универзалне демократске борбе која је у свом исходишту борба за људску слободу. Дакле, та борба има један начелни, универзални значај, и то је поред борбе за социјалну правду, а против пљачке и осиромашења грађана једина борба за демократска права данас у Црној Гори. По природи ствари, та борба јача и стабилизује државу. А диктаторске државе су осуђене на пропаст (државе у којима владају апатични мир, тајна полиција, организовани криминал и корупција).

Власт жели да контролише Цркву

Недавно је објављен извјештај Стејт дипартмента о вјерсним слободама, ноји опет потенцира неријешен статус Митрополије црногорско-приморсне и питање прогона свештеника. Да ли миспите да у Црној Гори постоји политичка воља да се ова питања на адекватан начин ријеше?

• Питање доживљавам као чисто реторско, на које би се могло кратко одговорити: не. Не постоји политичка воља да се ова питања на адекватан начин ријеше. Јер, власт, будући да је непромијењена од 1945. године, не може да се одвоји од антицрквене идеологије, а и кад симулира одвајање то јој не полази за руком јер је то напросто ствар ”генетике” у актуелној црногорској политици и идеологији. Овдашња власт Цркву посматра или као средство притиска или као објекат манипулације, тако да се од те власти не може очекивати да јемчи и подстиче вјерске слободе и права. Поштовање вјерских слобода подразумијева неутралност, која се испољава кроз одвојеност Цркве и државе.

Шта власт заиста хоће?

Власт једноставно жели Цркву коју ће користити у политичке сврхе, а пошто Српска православна црква не прихвата ту улогу, власт је инсталирала псеудоцрквену структуру (тзв. ЦПЦ) која је ту улогу прихватила. Због тога нема ни закона о правном положају вјерских заједница, ни вјеронауке у школама, ни повраћаја одузете црквене имовине иако је СПЦ једина институција у земљи која развија своју активност и остварује напредак. Постоје конкретни докази њеног успјешног живота, од обновљених и новоподигнутих храмова до угледа који она ужива у свијету. Ако би прихватила улогу инструмента у рукама државе, Црква би се срозала на онај ниво на који се срозала држава.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: