Аџић Грубачу: Трице и кучине великосрпских експонената о др Секули Дрљевићу
1 min read
Новак Аџић
(Oдговор господину Војину Грубачу и болументи која га подржава)
О др Секули Дрљевићу је господин Војин Грубач из Москве, праћен болументом и региментом, познатих и непознатих медијских апологета и дежурних пљувача на др Секуле Дрљевића и црногорску нацију и државу, само, из текста у текст, изриче вриједносне судове које су ништа друго до само најобичније трице и кучине, односно, гомила историјских небитних, безвиједних ствари, примитивног сплектарења и оговарања, сијасет глупости и нестина (лажи), који озбиљну историјску науку просто не занимају. Но, од г. Грубача и не очекујем научни приступ у дискусији, јер он просто није компетентан за то.
Али г. Грубач, упркос томе, што мислим да никад у архив ушао није, да истражује о Дрљевићу и повијести црногорских зеленаша, те што је са становишта критичке савремене историјске науке и њене методологије потпуна незналица, наставља, својом нарученом и усиљеном причом, да преврће по костима др Секуле Дрљевића, у његовом незнаном гробу и да се обрачунава са његовим интелектуалним, научним политичким и идеолошким животописом, навластито тијеком другог свјетског рата. И да кривотвори повијест, било да је ретушира, маказама реже, или чупа из контекста и вади, ришељевском методом обрачуна са неподобрнима, само оно што му одговара. Међутим, сва та усиљена г. Грубача и братије му хајка према физички (не и духовно) мртвом др Секули Дрљевићу, црногорском националном и државотворном еманципаторском Мацинију и Гарибалдију XX стољећа, односно, како га је с правом Савић Марковић Штедимлија назвао у књизи „Основи црногорског национализма“, Загреб, 1937. године, црногорском Анти Старчевићу, руши се као кула од карата пред сударом са реалним повијесним, утврђеним чињеницама, који зборе о његовој свеукупној биографији (нарочито оној од 1919. до задњих мјесеци 1945. године, када су четнички великоспски злочинци убили Дрљевића и његову супругу Марију у Јуденбургу у Аустрији).
Што сам у ранијим полемичким текстовима са господином Грубачем изнио понављати нећу. Све је то провјерљиво и доказиво што сам изнио и представља еманат историографког мог настојања да се о Дрљевићевој дјелатности стекне што објективнија слика, па и у оном периоду његовог ангажмана током другог свјетског рата на југословенском простору (1941-1945). Кад бих тврдњу по тврдњу које је изнио, плагирао, преписивао г. Војин Грубач од покојног др Растислава В. Петровића и других, једну за другом демантовао, зора би ме буднога нашла, а то вриједно труда није, макар не за једну јавну полемику. И то овом пригодом чинити нећу.
Тврдње да је 1918. године др Секула Дрљевић био посланик Подгоричке скупштине, толико пута експоатисане у јавности, немају историјско утемељење, јер им недостаје чињеничка провјерљивост у изворима. Не постоји ниједан расположив материјални доказ за такво нешто, ниједан изворни документ који би то посвједочио. Иначе, да постоји до сада би био објављен. Имена др Секуле Дрљевића нема на списку учесника Подгоричке скупштине 1918. године. Једино је тачно да је др Секула Дрљевић био три мјесеца начелник у Министарству правде у Краљевству СХС и да се повукао са тог положаја због својих антицентралистчких увјерења и због неслагања са обесправљивањем и укидањем Црне Горе у Краљевству СХС. Др Секула Дрљевић био је присталица стварања југословенске државе на федеративној основи, као заједнице равноправних удружених земаља, а од 1939. године био је промовент црногорског државног индипендентизма и националне аутохтоности Црногораца.
Дрљевић је стање у Црној Гори и однос београдских власти у КСХС према њој често разложно и оштро критиковао одмах по стварању државе КСХС, о чему пише и “Република“ број. 3 од 20. јануара 1920. године. “Свака критика тешких прилика у Црној Гори, макар објављена и у режимској штампи, а таквих није било мало, довођена је у везу са Секулом Дрљевићем“, констатује академик проф. др Димо Вујовић (Др Димитрије Димо Вујовић, „Црногорски федералисти 1919-1929“, ЦАНУ, 11, 2, Титоград, 1981. стр. 65.). Секула Дрљевић је први црногорски политичар, зеленашко-федералистичких схватања, који је након стварања КСХС, прихватио легалну политичку борбу у земљи за аутономију и равноправност Црне Горе. Константно је теоријски и акционо критиковао и осуђивао политику великоспског хегемонизма, унитаризма и централизма. Око њега и његових политичких идеја се окупља група политичких незадовољника новонасталим стањем, од којих се истичу бивши црногорски министри Михаило Ивановић, Ристо Поповић, Мирко Мијушковић, Саво Вулетић, Марко Ђукановић, генерал Радомир Вешовић, војвода Гавро Вуковић и други. Касније, по повратку из емиграције, придружују му се, поред осталих, и истакнути црногорски политичари и дипломате попут Петра Пламенца и Јова Поповица, др Ива Јовићевића, као и бројни официри црногорске војске попут бригадира Крста Зрнова Поповића, командира Сава Челебића, Пера Тујова Вуковића, Блажа и Станка Марковића, Благоте Мартиновића, Тодора Борозана и бројних других црногорских патриота који су били у саставу црногорске војске у Гаети 1919-1921. године. Као његов најближи политички сарадник у међуратном периоду слови Душан Вучинић, адвокат, генерални секретар Црногорске странке, а док је био у Загребу 1944-1945. године Савић Марковиц Штедимлија, др Душан Кривокапић, Бошко Аграм и други.
Према неким изворима, српске власти су др Секули Дрљевићу, као бившем црногорском министру спријечиле долазак у Црну Гору док Подгоричка скупштина не изгласа од стране владе Николе Пашића већ припремљене одлуке о присаједињењу Црне Горе Србији. И физички су га малтетирале. Наиме, министар црногорске избјегличке Владе Мило Митров Вујовић, у једном писму италијанском министру иностраних послова о стању у Црној Гори, Сиднију Сонину, из Бриндизија 28. новембра 1918. године, наводи како су српске власти: хапсиле угледене људе из Подгорице, како су батинале митрополита Митрофана Бана и малтретирале др Секулу Дрљевића, како су интернирале познате личности као што су војвода дивизирар Ђуро Петровић и бригадир Милутин Вучинић. (Академик Богумил Храбак, „Последње године краља Николе“, ЦАНУ, Подгорица, 49, Краљ Никола-личност, дјело и вријеме, 1998. стр. 90).
Кад је стигао у Црну Гору, након Подгоричке скупштине, др Дрљевић се у њој се кратко задржао и отишао је у Београд и био је фебруара 1919. године изабран за начелника у Министарству правде КСХС у Београду. То наименовање било је резултат Дрљевићевог рада на уједињењу Црне Горе и Србије током рата и у заробљеничком логору, због чега је “задобио повјерење нових управљача“ (Др Димитрије Димо Вујовић, „Црногорски федералисти 1919-1929“, ЦАНУ, 11, 2, Титоград, 1981. стр. 28). Међутим, “Извршни народни одбор“, којег је именовала Подгоричка скупштина протестовао је против овог постављења, па је Спасоје Пилетић о томе разговарао са Марком Трифковићем, министром правде“, пише др Димитрије Димо Вујовић, позивајући се на Списе Спасоја Пилетића, стр.100 (Др Димо Вујовић, исто). Извршни одбор Подгоричке скупштине, који је имао у то вријеме компетенције цивилне власти у покореној Црној Гори, био је против Дрљевићевог именовања за начелника у Министраству правде Марка Трифковића, јер је био неповјерљив према њему. Дрљевић је остао на тој дужности врло кратко, непуна три мјесеца, и поднио је оставку због својих антицентралистичких увјерења и због неслагања са политиком угњетавања Црне Горе.
Убрзо се Дрљевић реално покајао због свог идеалистичког првобитног става о уједињењу и снажно манифестовао своје незадовољство новоствореним стањем и положајем Црне Горе у КСХС, односно, њеним апсорбовањем од стране Србије. Априла 1919. Дрљевић се вратио у Црну Гору. Међутим, влада Љубомира Давидовића, односно њен министар Унутрашњих послова Коста Тимотијевић, из политичких разлога, спријечили су му да ради као адвокат у Црној Гори. Стога је био приморан да оде у Земун, почетком 1920.године, ђе му је Банска столица из Загреба дозволила да се бави адвокатуром. Адвокатску канцеларију отворио је у кући на Магистратском тргу број 11 у Земуну, која је припадала породици његове будуће жене Марије Марковић. (Др Данило Радојевић у књизи “ Др Секула Дрљевић политичка мисао“, Подгорица 2007, стр.24-25).
Др Секула Дрљевић је у адвокатској одбрани генерала Радомира Вешовића, на његовом судјењу 11. и 14. II 1921. године, истицао историјску, културну, етичку разлику између Срба (Србијанаца) и Црогораца, наглашавајући да су те разлике створили вјекови одвојених путева њиховог живота и развоја. Наравно, Дрљевић тада није заступао и субјективно становисте да су Срби и Црногорци двије посебне нације (то ће урадити знатно касније, кад је сазријевала његова национална мисао тридесетих и четрдесетих година XX вијека), али из његовог елаборирања и аргументације о томе, дао је објективан, снажан печат свијести о црногорском посебеном идентитету, односно, о објективној разлици између црногорског и српског народа. У адвокатској одбрани генерала Вешовића Дрљевић говори 1921. године и ово: “Ми живимо у дражави у којој је на снази шест разних законодавстава. Не само да су приватно-правни односи неједнако регулисани, не само да су истородни економски и културни интереси добили разне законске солуције, него ни нљихова казнена заштита није једнака ни по својој мјери ни по својој врсти. То је наше насљедство, чији је пријем немогуће напречац отклонити без већег поремећаја економских и културних интереса. Не смије се испустити из вида, да разлика наших закона није само посљедица наше дојучерашње припадности разним државама него, у великом степену, нужно резултира из неједнакости економског и културног развитка појединих југословенских земаља. Ради тога је управо немогуће извршити унификацију наших закона једноставним проширењем закона једне од југословенских земаља на остале земље“. („Ђенерал Вешовић пред усудом“, Земун, 1921, страна 22).
Дрљевић, у тој одбрани, каже да је вријеме разлог које је Црногорце и Србе раздвојило, разјединило, па потом пита и одговара: “Да ли је баш вријеме свему криво? Да боме, да ко други! Omnia quae fiunt, fiunt in tempore. Логичким дедукцијама у том правцу јуристе долазе до појма: praescriptio logissimi temporis. Све што се путем те прескрипције стекне јуристички је неспорно; а све што је јуристички неспорно јако је. Бар је толико јако, да се без већих болова не може поништити. Не мислим овим рећи, да су творевине praescriptionis longissimi temporis вјечне, јер је вјечност амо привилегијум Божанства; али сам рекао и понављам, да могу промијенити свога власника сине iusto titulo et bona fide опет само praescriptione longissimi temporis..
Јер: “вријеме гради низ котаре куле,
вријеме гради, вријеме разгађује.“
Што створе вјекови то могу само вјекови уништити. Али ако дође Удбински диздар и попали у котаре куле. Шта му могу вјекови, питаће ме неко. Чујте одговор! Вјекови ће га грдно казнити, запалиће му његове дворе у Удбини.
“Пали, жари Удбински диздару
Ред ће доћи и на твоје дворе“.
Зар нијесте никада чули ту поруку вјекова Удбинском диздару, или можда залуду преживљујете дословно испуњење те поруке? Да господо, ништа на свијету није творевина једнога дана, нити је ишта на свијету срушено у једном дану. Сви наши сукоби на које се толико жалимо, који нам задају толико болова, нужно резултирају из гвозденог отпора вјекова, неуравнотеженим претензијама нашега једног дана. И уколико год буду претензије нашега дана необузданије; у колико год буду према осјетљивости вјекова безобзирније, утолико ће бити снажнија реакција њихова отпора на наш безобзир…
Зар идеал тих вјекова, о чијем нам отпору говориш може не гледати свој тријумф у дану данашњем! Зар овај дан није праведна награда крвавих напора тих истих вјекова? Зар колијевка Немањића, отаџина Балшића, Црнојевића и Петровића; зар домовина Баја Пивљанина, Вука Мандушића и свих осталих из оног дивног Вијенца бесмртника, не би мајка ове политичке идеје која тако побједоносно доминира данашњим даном.
Или је можда видовити поглед Драшка од Млетака толико обневидио, да не познаје чедо рођено?
Ја осјећам, да сви на мене упућујете та и слична питања, када вам говорим о отпору вјекова…
Одговарати на та питања значи говорити о ономе што је у данашњем времену најтеже али и најпотребније, значи говорити о психологији србијанско-црногорског питања, а тим индиректно и о психологији читавог југословенског проблема…
Да почнем са оним посљедњим питањем од мало час постављеним. Зар је видовити поглед Драшка од Млетака толико обневидио, да не познаје чедо рођено? –питали сте ме ви.
Како је могуће, да Иво Црнојевић трже нож на свога сина Максима, питам вас ја. Ко је крив? Да ли Ивов ослабљени вид, или Максимов промијењен лик?
Крив је Максимов промијењен лик.
Па ко је од нас Иван, ако је Максим, питаћете ме ви. Чини ми се обојица и Иван и Максим у један исти мах. Раздвојили смо се давно, и од онога нашега невољног растанка до данашњег толико жељкованог састанка, боловали смо на свој начин сви. Једни су боловали ропство сопствено, други су слободовали крваву слободу и боловали ропство брата свог. Једном је ропство прошарало лик, другоме је вјечна борба за слободу дала нови лик.
Вјекови неједнаког живота свакога од нас, дали су нам неједнаке менталне склопове.
Да ли је тачно то? Да ли су погледи на свијет, на друштво, на државу, на религију, на морал, оних Србијанаца и оних Црногораца збиља толико различити да се може говорити о њима као разнородним? Да ли јунаци “Горског вијенца“ збиља немају ничега заједничкога, или зар имају тако мало заједничког са јунацима “Коштане“ Боре Станковића? Зар би немогуће било прве замислити у постојбини других обратно?
(„Ђенерал Вешовић пред судом, Земун 1921. стр- 29-32.)
Дрљевић, елем, у својој адвокатској одбрани генерала Вешовића, објашњава узоке стања у Црној Гори и црногорско-српских сукоба. Он каузалитет тих сукоба види у различитом историјском развоју Црногораца и Срба и посебном, одјелитом путу њиховог самосталног живота и трајања, који су оставили, као насљедје вјекова, снажан печат на схватања, карактер, ментални склоп Црногораца и Срба. Зато он каже да је Србима-Србијанцима “ропство прошарало лик“ а Црногорцима “вјечна борба за слободу дала нови лик“. Те запажа да су Црногорцима и Србима “вјекови неједнаког живота дали неједнаке менталне склопове“. Дрљевић зато говори да Срби (Србијанци) не могу разумјети Његоша, јер јунаци “Горског вијенца“ немају ништа заједничког са јунацима “Коштане“ Боре Станковића, односно, да је јунаке “Горског вијенца“ немогуће замислити у постојбини јунака Станковићеве “Коштане“ и обрнуто. По Дрљевићу, разлике које су створили вјекови између Црногораца и Срба саме по себи не стварају сукобе, већ конфликте изазива непоштовање тих разлика и настојања да се оне насилно избришу и униште. Према Дрљевићевој перцепцији концепција “једног, данашњег дана“ под којим он схвата начин и концепт “уједињења“ 1918. године, нимало није поштовала тековине које су створили вјекови. Концепција да се у “једном дану“ униште или избришу посебности које су стварали вијекови је немогућа, јер само дуго трајање, вријеме, вјекови могу разорити што су вјекови и створили. Сваки покушај да се црногорска посебност стварна вјековима избрише у једном дану нужно ствара отпор.
Зато Дрљевић поручује: “То су творевине вјекова, које не могу поништити претензије једнога дана, па ма како иначе биле необуздане, па ма колико биле безобзирне.У том сукобу вјекова са политичким концепцијама овога данашњега дана ја видим откривену тајну наших данашњих сукоба“. За Дрљевића је природан отпор Црногораца насилној анексији, присаједињењу Црне Горе Србији 1918. године. По њему, ради се о отпору настојању да се једним чином избришу и пониште све посебности и индивидуалности Црногораца, стваране вјековима, да се уништи све оно што Црногорце чини Црногорцима. Секула Дрљевић је схватања да те црногорске посебности вјековима стваране не могу бити поништене и да у том смислу констатује: “Ја вјерујем у несавладивост вјекова, која ће тријумфовати прије или касније у једној организацији државне заједнице југословенских земаља, која ће својим склопом давати кулмен међусобног респектовања тако ранородних морално-религиозних индивидуалитета и економско-културних структура. Али, до дана те побједе изгледа, да ћемо морати преживјети још много борбе и осјетити још много болова“ (Исто). Дрљевић у одбрани генерала Вешовића (11. и 14. II 1921) жестоко критикује политику српског терора и насиља над Црногорцима и узима у заштиту пред суом генерала Вешовића који је протествовао и говорио на једном збору у Андријевици против злочина од стране органа власти над Црногорцима. Дрљевић у одбрани генерала Вешовића нема још сазрелу свијест о посебном националном и етничком бићу Црногораца. Он је тада још био под утицајем романтичарско-митске слике и дворске доктрине појединих владара из куће Петровића и њиховог идеолошко-политичког и династичког “српства“, али Дрљевић већ те 1921. године говори о неким крупним државно-правним, историјско-културним, етичким и психолошким, менталитетским посебностима и насљеђем, који објективно чине основу црногорског националног идентитета и етичке засебности. Дрљевић је дуго био недоречен и недовољно сазнајно сазрио у погледу националног и етничког идентитета Црногораца, али већ од 1920 и 1921. године он говори о историјском црногорском индивидуалитету, културном, менталитетском, традицијском, обичајном, о посебном црногорском погледу на свијет, а од средине тридесетих година XX вијека изграђује јаснију и прецизнију слику о посебној црногорској нацији, која је потпуно другачија, различита од српске, коју ће од 1941. до краја живота 1945. године потпуно диференцирати и елеборирати на један оштар начин.
Др Секула Дрљевић је у адвокатској одбрани генерала Радомира Вешовића 1921. године изложио своје програмске и идеолошке концепције и схватања, која ће представљати идејну окосницу политичког дјеловања црногорских федералиста. Тим својим концепцијама Дрљевић ће са извјесним допунама и корекцијама бити досљедан до краја живота. У загребачком листу “Хрват“, органу Хрватске заједнице, Дрљевић објављује своје чланке у којима износи своје виђење црногорског-српског конфликта и своје стваве о уређењу државе и положају Црне Горе у КСХС. Своје ставове изложене у одбрани генерала Вешовића, разрађује и елаборира. Стање и догађања у Црној Гори гледа кроз призму црногорско-србијанског сукоба. Он о томе пише да је то “сукоб двају дијаметрално противних погледа на свијет“, од којег су Црногорци носиоци једног, а Срби другог погледа. Дрљевић у том смислу наводи: “Синтетизирајте тајну бића људског са традицијама црногорског ритерства и његовим погледима на свијет и доћи ћете на извор грађанског рата у Црној Гори. Ван те синтезе нема другог пута, којим долазе до многоструко изукрштаних и испреплетаних узрока, који својом неминовношћу уздижу снагу оних горштака до висине надземаљског потчињавања живота свога и својих најмIIјих апстракним идеалима човјечјег живота и његова смисла“ („Хрват“, број 703, 7. српањ 1922; број 75, 10. српањ 1922, Грађански рат у Црној Гори (Флавиус); Др Димо Вујовиц, ц.д. стр. 80.). Дрљевић износи тезу да “планине рађају хероје, а низије издајнике“. Према Дрљевићу, како констратује др Димо Вујовић, “то није отпор једног народа режиму који изражава интерес једног дијела владајуће класе, већ је то сукоб два народа различитих погледа на свијет, од којих је један високих а други ниских моралних квалитета и побуда“ ( Др Димо Вујовић, ц. д. стр. 80). Дрљевић у сарајевском листу “Народ“, број 81 од 14. децембра 1922. године говори о мржњи Србијанаца према Црној Гори.
Лист „Вечерња пошта“, Сарајево 10. марта 1923. бр. 505, објављује једно Писмо Пријатељу од др Секуле Дрљевица. У њему Дрљевић, залажући се за републикански облик владавине у држави, вели: “Ми не можемо пристати да Црна Гора и њен народ робују српској монархији или српској републици, него тражимо под цијену највећих жртава да наша република буде равноправна са србијанском“. Критикујући политичаре Јашу Продановића и Јована Ђоновица, говорећи им да они хоће да и Црна Гора буде роб Србије, др Секула Дрљевиц додаје: “Једино смо ја и моји другови који траже црногорску републику и позивам Те пријатељу да учиниш све да се народ не да преварити и да освијетли част и право Црногораца, који су пролили море крви да не будемо робови“.
Листу „Црногорац“, органу Црногорске странке, као страначки идеолог давао је Дрљевић особен дух, тон и смјероказ. Лист „Црногорац“, орган партије др Секуле Дрљевића, број 2, од 3 јануара 1925. године објављује и текст насловљен „Клеветање Црне Горе и Црногораца“. У њему се оштро и разложно полемизира са књигом „Велика Србија“ аутора режимског и дворског историчара др Владимира Ћоровица, у којој овај неосновано напада Црну Гору за њену улогу у првом свјетском рату, приказујући је лажно. Новина „Црногорац“, број 7. од 6. фебруара 1925. године подвргава оправданој критици уџбеник историје за IV разред основне школе, у којој се српска историја претјерано опширно и детаљно слави и велича, а црногорска историја третира неистинито, крајње оскудно и уврједљиво минимизира и ниподаштава. Лист „Црногорац“, број 7 од 6. фебруара 1925. године је забрањен од српског окупационог резима, због уводника „Уочи избора“, у коме се истиче да су владајући олигарси по Црној Гори палили, убијали и пљачкали, мучили и тукли народ. У том уводнику „Црногорца“, непотписаном тексту, чији је аутор вјероватно др Секула Дрљевић, каже се: „Једном ријечју, ти ваши досадашњи управљачи, то су они, који су над Црном Гором и Црногорцима учинили више неправди и злочина него Турци на цијелом Балкану за стотину година“. Др Секула Дрљевић је константно, јавно протествовао против злочина над црногорским народом, које је вршила српска војно-жандармеријска управа. Тако су посланици Црногорске странке Михаило Ивановић, Саво Вулетић и др Секула Дрљевић поднијели 30. маја 1925. године у Народној скупштини у Београду интерпелацију Министру унутрашњих дјела, у којој су описали свиреп злочин убиства црногорског мајора Шћепана Мијушковића и његовог брата од стрица Стевана Мијушковића у Никшићу 21‚-24. фебруара 1924.године, којег је извшила српска жандармерија под командом Милана Калабића („Црногорац“, година 1, број 24, Цетиње, 1925 и Др Данио Радојевић, ц.д. стр. 45.. Дрљевић је протествовао против економског пљачања и запостављања Црне Горе, против фалсифовања и брисања црногорске историје у школским уџбеницима и у просвјетној политици. Каже да се Црна Гора “брише се са историјске карте удружених земаља“, и “административне структуре удружених земаља“ (Говор Секуле Дрљевића у Народној скупштини од 22. јула 1925. Објавјен у „Централизам и федерализам“, Земун, 1926.). Говорио је и писао и о улози Петра Пешића у слому црногорске војске у првом свјетском рату. (О томе др Секула Дрљевић држи говор у Народној скупштини у Београду 27. марта 1926. године, којега је објавио у својој књизи „Централизам и федерализам“, Земун, 1926. О томе Дрљевић пише и у листу „Хрват“, број 1681 од 13. септембра 1925, страна 1).
Политичка мисао и дјелатност Секуле Дрљевића, у раздобљу од 1918. до 1941. године имала је снажан ехо, одјек, не само на црногорском простору, већ и знатно шире. Остваривала је и утицај како на црногорске емигрантске политичке кругове широм Европе и Америке, тако и на значајне и ангажоване интелектуалце који су били присталице опстанка независне Црне Горе и који су писали о црногорском питању. Тако, мађарски знанственик проф. Др Јожеф Бајза (1885-1938) у свом дјелу „Црногорско питање“, Будимпешта, 1927. године, на више мјеста популарише политичке мисли и борбу Секуле Дрљевића и Михаила Ивановића за право, част и слободу Црне Горе (Др Јожеф Бајза помиње Дрљевицеве мисли и активност у књизи „Црногорско питање“, III издање, Подгорица, 2001, на странама 44, 45, 54, 56, 61.). Др Бајза цитира Дрљевицеве политичке говоре, као посланика Црногорске странке у Скупштини КСХС у Београду, који зборе о судбини Црне Горе под влашћу и терором Београда, и о њима се афирмативно изјашњава, третирајући их „умним“. Др Јожеф Бајза констатује и ово: „Имовина црногорске династије је конфискована, али земља од тога није имала никакве користи. Ова добра су завршила у џеповима неколико утицајних Срба. И дакле, потпуно је природно да је црногорска емиграција у иностранству бројнија него икад. Посланик Дрљевић жели да зна да ли је Београд баш одлучан да сатре Црну Гору и да принуди црногорски народ на емиграцију, и у том случају народ ће размисљати да нађе неко склониште ђе не дошежу рука и моћ Београда“. Осврћући се на суштину Римског пакта између Италије и КСХС од 9. фебруара 1924. године, др Бајза Јожеф пише и ово: “Није потребо да истичем како је црногорска политичка емиграција имала за основу суверенитет и независност Црне Горе која је сматрана за државу. Ово становиште дијеле и многи чувени италијански правници. Много важнија је чињеница да Црногорска федералистичка партија, партија која је формално признала Југославију, има у ствари исто мишљење о улози међнародног права у Црној Гори као и црногорска политичка емиграција.
Посланик у Београдској скупштини, Секула Дрљевић, који је управо један од вођа Федералистичке партије, почиње овим ријечима један свој умни чланак: „Римским пактом који је закјучен између Италије и наше Државе, жељело се искључити црногорско питање из програма међународне политике. Истина је да ни Америка, ни Енглеска, ни Француска нијесу потпуно признале уједињење Црне Горе са Југославијом, чак имамо њихово обећање да ће се позабавити црногорским питањем,-али у политичкој пракси ове теоријске резерве немају вриједности од тренутка када је Италија склопила споразум са Београдом.
У игри Италије Црна Гора је била веома јака карта, и стога, све до Римског Пакта Италија је у међународној политици покретала црногорско питање. И чим је Италија одбила, иако привремено, да практично подстиче црногорско питање оно је нестало са хоризонта међународне политике. И стога је могуће да Италија и друге велике силе буду сматрале једног дана да може бити корисно да поново покрену црногорско питање. Тренутно је Пашић успио да избјегне сваку опасност и да наведе Мусолинија да укине било какву помоћ црногорској емиграцији“, завршава др Секула Дрљевић“. Др Бајза Јожеф потом запажа: „Веома је тешко погрешно схватити ове изјаве Дрљевића. Очигледно је да он не сматра разријешеним црногорско питање са гледишта међународног права, већ је као политичар, убијеђен да се, након Римског Пакта, тешко надати да ће то питање поново доћи на дневни ред, и, стога избјегава да инсистира на његовој вези с међународним правом. Сматра да је анексија Црне Горе од стране Србије свршена ствар и избјегавајући да нагађа могућности далеке будућности, настоји да утврди услове једне реалне црногорске политике на основу чињеничке ситуације“, биљежи Бајза (Академик Проф. Др Јожеф Бајза, “Црногорско питање”, (И издање на мађарском језику, Будимпешта, 1928, II издање на италијанском језику, Будимпешта, 1928). Цитирано према III издању на црногорском језику, коју су приредили др Бранислав Ковачевић и Маријан Миљић, Подгорица, 2001. стр. 54).
Секула Дрљевић је под идејом интегралног југословенства у Краљевини Југославији препознавао параван са великоспски империјализам и хегемонизам увијен како је сам говорио, „у југословенску пелену“. Историографски гледано, та његова констатција одговара чињеницама из прошле стварности. Дрљевиц у загребацкој ревији “Еволуција“ констатује да су се преварили сви они који мисле да ће Црногорци „правити разлику измедју данашње потчињености и робовања Турцима“ нападајући београдске властодржце да немају свијести „о постовању туђег права, живота, имовине“ и конклузирајуци да Београд „То својство прије доводII под старатељство, него што би могло дати право на управљање судбином других“. (Др Секула Дрљевић, „Еволуција“, Загреб, цланак „Или заједница слободних земаља или осамљеност“, Загреб, вељача-ожуљак 1936, свеска 2-3, стр. 75-76)
Своје тезе о томе да су Црногорци посебна нација, да имају различито етничко поријекло од Срба, да су засебан етнос, са својом посебном културом, историјом, погледом на свијет, Дрљевић ће посебно истаци у својој књизи “Балкански сукоби“, (Загреб, 1944, репринт, 1990, Загреб). ђе на страни 170 каже и ово: “Расе су заједнице крви, а народи су хисторијске творевине. Црногорски народ по језику припада славенској језичкој заједници, а по крви групи оних народа, који су познати под именом динарских народа. Ови народи су, по сувременој науци о еуропским расама, потомци Илира, који су примивши језике других раса, напустили и своје илирско име, али је илирска крв у заједници с геополитичким положајем и хисторијом и даље остала стваралац њихове кулуре. Отуда постоји не сродност него јединство становитих кутурних облика код динарских народа“. За Дрљевића Црногорци припадају антрополошком динарском типу народа, а у етничком смислу воде поријекло од Илира, етнички су словенизирани Илири, који су својом посебном историјом, географским условима живота, културом, традицијама, обичајајима, менталитетом, војничком духу, ратничком кову, појму “јуначке слободе“ погледом на свијет израсли у засебан етнички и национални колективитет и који имају хиљадугодишњи контитуитет своје независне државе изражене у вертикали Дукља-Зета-Црна Гора. За Дрљевића су Црногорци “етничка и етичка посебност“, а “по црногорском погеду на свијет исту цијену с чашћу има само јунаштво“ (Исто, стр. 171).
Дакле, у својој интелектуалној, теоријској, али позној фази, разматрајући питања етногенезе Црногораца, др Секула Дрљевић истиче да су Црногорски посебан историјски народ и нација, да је њихово етничко поријекло илирско, да су потомци Илира, да припадају словенској језичкој заједници и динарском типу, а да је њихов језик црногорски, да имају посебну културу која почива на илирској етногенези; да су изградили самосталну државу у доба Дукље; да државни континуитет њихове земље, од Дукље и Зете траје хиљаду година, да имају посебну црногорску националну мисао, те да, како истиче “Државна самосталност Црне Горе за Црногорце није ствар њихове таштине, него нужна претпоставка за одржавање чистоће њихове расе и њихове културе“ (Исто, стр. 173).
Дрљевић је познавао дјела Фридриха Шилера (1759-1805), њемачког просвјетитељског историчара и књижевника, претече романтизма и неријетко се позивао на њих и његове мисли; када говори о црногорослављу, о црногорској религији он се позива на Шилерову мисао. “Својим богом човјек слика самог себе“. (У својим политички говорима помиње „Звоно“ – дјело Фридриха Шилера. Помиње и пјесника Хајндриха Хајнеа и ставља до знања да је читао његова дјела). Дрљевић се веома често, пошто је одлично говорио и писао њемачки језик, позивао на мисли Гетеа, а када Дрљевић збори и пише о утицају вјекова на формирању црногорског идентитета и субјекетивитета наводи Гетеову мисао: “Тековине вјекова не могу се игнорисати без опасности по игноранте“. Дрљевић у својим политичким говорима помиње Гетеов „Фауст“. Дрљевић је читао Хомера, његову Илијаду, Дантеа, његову Божанствену комедију, руску књизевност- Пушкина, Љермонтова и његов Демон, као и друге писце. Читао је и одлично познавао црногорску и јужнословенску књижевност. Изврстан је био познавалац дјела црногорског Његоса и његовог „Горског вијенца“, хрватског књижевника Ивана Мажуранића, српског писца Боре Станковића и других.
Код Дрљевића се осјећају снажни утицаји геополитике, односно, антропогеографског детерминистичког учења њемачког теоретичара антрополога Фридриха Рацела (1854-1904), да се “човјек и народ не може замислити без тла, а исто тако ни човјеково највеће дјело на земљи-држава“, те појединих расних теорија, али, када говори о нацији и држави, колективном духу Црногораца, “духовном лику Црне Горе“ осјећа се код његове мисли у извјесној утицај и комбинација учења њемачког историцизма и идеалистичке филозофије Јохана Готфилда Хердера (1744-1803), његових стхаватања о духу народа као покретачу историје, његовој перцепцији нације и теорије националне државе, те Јохана Готлиба Фихтеа (1762-1814), те Фридриха Хегела (1770-1831), о развоју духа и о јединству државе и народа и о томе да је “држава апсолутно коначна самосврха у којој слобода долази до свог највишег права и као што овај коначни циљ има највише право у односу на појединце, тако је њихова највиша дужност да буду чланови државе“. Уопште код Дрљевића је присутан извјестан утицај њемачке идеалистичке филозофије и њемачког историцизма Хенриха фон Трајчкеа, дијелом Фридриха Мајнекеа, као и одређена расна схватања из минулих времена и доба у којему је живио. Када се то тиче његових јурисдичких теоријских схватања, Дрљевић се по много чему истицао као припадник историјскоправне школе Фридриха Карла Савињија (1779-1861), Пухте и Валтазара Богишића. Често се Дрљевић осврће на Богишићево дјело „Општи имовински законик“ и уопште на обичајно и друго правно црногорско насљеђе и на смисао и дух Богишићеве систематизације и кодификације и схватања историјско-правне школе.
За Дрљевића, Држава и Домовина су светиња; код њега је Црна Гора испред и изнад свега, њена државна и национална слобода. “Држава је највеће људско дјело. Њу је најтеже створити, а лакше од многих великих људских дјела уништити…Стољећа црногорске државне слободе дала су црногорском народу снагу, да и у том мучеништву издржи до краја у борби за слободу. Том борбом црногорска државна идеја потврдила је своје право на живот“ (С. Дрљевић, “Балкански сукоби 1905-1944“, Загреб, 1944, репринт, Загреб, 1990, стр. 167). “Домовина својим појмном обухваћа вјерност својих синова. Прогласити велеиздајом вјерност према домовини не значи обешчастити је, него је претворити у мучеништво, у светињу“, пише Дрљевић (цитирано дјело, стр. 122). Зато Дрљевић лојалност држави Црној Гори ставља у први план и говори “нитко никога не мрзи тако као издајник издану домовину“ (Исто, стр. 11). И да је “искучења могућност помирења издајица с изданом домовином“ (Исто, стр. 93). Др Дрљевић је могао, као познавалац њемачке културе, књижевности, филозофије и историографије доћи у додир са схватањима о светости државе и историји као оправдању за политичке циљеве пруских (њемачких) историчара Јохана Густава Дројзена (1808-1884); а посебно Хенриха фон Трајчкеа (1834-1896), који је заговарао стварање јаке националне државе и војничке нације, чији утицај се осјећа код Дрљевића. Наиме, Дрљевић независност Црне Горе стхвата као услов опстанка и развоја националне културе, док Трајчке државну моћ и сврху државе гледа у напретку културе.
У том смислу је Трајчкеово учење могло извршити утицај на Дрљевића, као и одређена Трајчкеова расна схватања која је, ноленс-воленс, реално Секула Дрљевић усвојио у својој позној фази. На Дрљевићева схватања могло је утицати и мишљење истакнутог представника њемачке традиционалне историографије Фридриха Мајнекеа (1862-1954) о томе да је слобода појединца могућа само унутар снажне и уједињене националне државе. Код Дрљевића, слично Мајнекеу, не постоје супротности између државне моћи и етичких принципа, између личних слобода и нације.
По Дрљевићу “култура није творевина само геополитичког положаја и хисторије него и крви“. Дјелимично се осјећа ограничен утицај расних схватања Жоржа Ваше де Лапужа, с тим што код Дрљевића “раса и нација нијесу све“, већ је независна црногорска држава за Дрљевића не само прави показатељ постојања и услов опстанка нације, него и културе и расних карактеристика. Изгледа вјероватно да су на Дрљевићева схватања снажно утицале тезе антрополога из француског дијела Швајцарске Еугене Питтарда, које је он објавио 1917. године (Еугене Питатард, Лес пеуплес дес Балканс, Неуцхател, 1917.). Питтард говори о динарском типу народа и тврди да сви народи овог типа воде поријекло од илирских старосједилаца Балкана и по Питатарду Динарци су “најчистији тип на Балканском полуострву“. Дрљевић је, слично или истовјетно Питтарду, тврдио да Црногорци припадају различитом типу народа од Срба, да су динароидни тип и да су потомнци Илира. Код Дрљевића се осјећа у извјесној мјери и утицај учења о значењу крви којег је елаборирао у свом дјелу “Митос XX вијека“ нацистички расистички идеолог Алфред Розенберг. Наравно, за Дрљевића се не може рећи да је био идеолошки национал-социјалиста или фашиста, нити да је усвојио њихова идеолошка схватања и поставке, али му замијерам због кокетирања са наци-фашизмом и колаборацуонизма са окупаторима. За Дрљевића се може рећи да је био јасан противник бољшевизма и стаљинизма, да је био присталица стварања и опстанка црногорске независне националне државе, да је био прагматични црногорски националиста. Зато би се за њега могло рећи да је личност и “историјски феномен који се може схватити само у контексту своје епохе“, како би рекао познати њемачки историчар проф. Емеритус Берлинског универзитета др Ернст Нолте (Ернст Нолте, „Фашизам у својој епохи“, Нолит, Београд, 1990. стр. 7).
Дрљевић, да би показао да су Црногорци етнички и национално различити од Срба; да су Црногорци динарски тип, а да Срби то нијесу, позива се и на српског антопографа Јована Цвијића. Дрљевић у чланку “Питам Београд“, “Спремност“, број 104, од 20. II 1944. године, страна 3 констатује да “није непознато да је српски учењак Јован Цвијић рекао да динарци и Срби нијесу једно“. Такође, своју тврдњу о самобитности Црногораца, Дрљевић оснажује и тврдњом српског научника, професора Београдског универзитета др Живојина Перића, који је написао да су “црногорци етничка и етничка посбност“ (Др Секула Дрљевић, „Балкански сукоби 1905-1941“, стр. 170). Др Секула Дрљевић је писао о менталитетској, социо-психолошкој, етичко-етничкој и културној разлици између Црногораца и Срба. Дрљевић је написао ј да у историји „црногорски поглед на свијет није само неједнак са српским него овоме дијаметрално опречан. Постало је јасно да се не ради о споредним разликама, него о темељним супротностима. Видјело се да Црна Гора и Србија нијесу само двије земље које су живјеле засебним зивотом кроз сва стољећа своје повијести, него два свијета толико један од другога удаљена, као да живе на два континента“ (Исто, стр. 40-41.).
Много је тога значајног др Секула Дрљевић учинио у борби за слободу и државност Црне Горе и црногорске нације, тако да је узалудан посао ваш и ваше идеолошке братије да га оцрните и избришите из асамблеја знаменитих историјских личности Црне Горе, упркос свим Дрљевићевим промашајима и падовима, који су пратили његов животопис. Раније сам доказао, историографски и правно, да Дрљевић ратни злочинац и уопште злочинац није, те то понављати нећу. Ваљда сте то г. Грубачу и сами схватили, па поодавно не понављате те тлапње и трућања из идеолошке и политичке радионице и медијских манпулација. Лијепо је да учите и неке чињенице усвојите, ако сте за то спремни и способни?!.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
ODGOVOR ADVOKATU IZ LIJEVAČ POLJA G. MIROSLAVU ĐUKIĆU I NJEGOVIM ISTOMIŠLJENICIMA.
Mnogo je, različitih i po provinijenciji, te kontraverznih, povijesnih, primarnih i sekundarnih izvora, više i manje pouzdanih, tokom ratnog perioda (1941-1945), koji govore o dr Sekuli Drljeviću i drugim korifejima Crnogorske stranke (federalista): Savu Vuletiću, Dušanu Vučiniću i prof. dr akademiku Novici Živkovom Radoviću. Imao sam prilike tokom svog istraživačkog rada, u zemlji i inostranstvu, da ih minuciozno proučim, radeći na tekstu svoje doktorske disertacije „Crnogorska stranka 1925-1945“. Nadasve, za savjesnog istoričara je Arhiv „drugi dom“ i „banka znanja“, kako veli u univerziteskom udžbeniku iz istorijske metodilogije i istorije istoriografije pod naslovom „Buduća prošlost“, moj drug i prijatelj i kolega (koji mi je bio mentor, na završenim magistarskim i doktorskim studijama), vrhunski istoričar akademik prof. dr Šerbo Rastoder), pa budući da se u arhivima traže i nalaze istorijski izvori, istorijska građa (dokumentacija), imao sam prilike, istražujući, poodavno u Državnom arhivu Crne Gore, tj. njegovom odjeljenju u Podgorici, da se sretnem sa brojnim primarnim i sekundarnim izvorima, koji govore o dr Sekuli Drljeviću i prvacima Crnogorske stranke. Radeći na svom doktoratu u DACG, OSIO, Novi period, Podgorica, u arhivski sređenoj istorijskoj građi, koja je objedinjena i nazvana „Zbirka četnika i separatista 1941-1945“, VII-7, 1/44, da, između ostalog, pronađem i proučim tekst, kucan na pisaćoj mašini na latinici, pod naslovom „CRNOGORSKI FEDERALISTI U JUGOSLAVIJI od 1918 do 1940, II, PORTRETI: SAVO VULETIĆ, DUŠAN VUČINIĆ, SEKULE DRLJEVIĆ, NOVICA RADOVIĆ“, Cetinje, 1943 god., anonimnog autora, potpisanog kao DR M: V.-ić. U tome dokumentu, koji se bavi portretisanjem označenih prvaka Crnogorske stranke (federalista) i političkoj ideologiji koju je partija koju su predvodili vodila tokom više od dvije decenije svog faktičkog postojanja, piše i sljedeće:
„DR SEKULE DRLJEVIĆ, Duhovni vodja federalističke stranke.
Kuća Drljevića je u Morači po bratstvu jedna od najmanjih, ali po junaštvu jedna od prvih. Pjesme počinju sva moračka bratstva: Radoviće, Medenice, Vujisiće, Miniće i dr. kao junačka i vodeća bratstva Morače. Drljevićima se daje jedan pridjev, za ondašnje doba vrlo laskav: „Krvavi Drljevići“.
Za oca Sekulina (Radivoja-prim. N.A) priča se da je bio jedan od najmudrijih ljudi u Morači. Pričali su mi kad je kralj Nikola jedan put navodno došao u Moraču , naidje na jednog razvijenog starca koji je go bez košulje sjekao drva. Ovaj starac se prenu iz svoga rada, prepozna kralja i pozdravi ga biranim aforističkim stihovima koje je momentalno improvizirao. Kralj iznenadjen oviom mudrošću, upita ga ko je ? Pošto mu se starac kaza kralj upita dalje:
A šta ti dolaze Janko i Sekule ?
Sinovi gospodaru!
E onda nije čudo što su onako mudri, kad imaju takvog oca, odgovori kralj.
Sekule je rodjen u Morači 1884 god. Osnovnu školu učio je u rodnom mjestu. Gimnaziju je svršio u Sremske Karlovce a pravne nauke sa doktoratima u Zagrebu. Još kao student zagrebačkog univerziteta, izbija njegova bujna inteligencija, tako da je dr Šilović (Prof. dr Josip Šilović/8. Septembar 1858 – 9. maj 1939/, redovni univerziteski profesor krivičnog (kaznenog) prava, krivično-procesnog prava (kaznenog postupka) i filozofije prava, Rektor Sveučilišta u Zagrebu, pravni pisac i političar. Od 1929. U Kraljevini Jugoslaviji bio je ban Savske banovine, a kasnije i senator. Tokom studija bio je profesor grupe predmeta na Pravnom fakultetu zagrebačkog sveučilišta i dr Sekuli Drljeviću, koji je na istom fakultetu i univerzitetu doktorirao pravne nauke 1908. godine, čime je Drljević u 24 godini svog života stekao titulu doktora nauka- Prim.N.A) onda rektor Zagrebačkog univerziteta izjavio: „U poslednjih 20 godina zagrebački univerzitet nije imao inteligentnijeg djaka od mladog Crnogorca Drljevića.“
Po završenju studija Sekule dolazi u Crnoj Gori stupa u državnu službu. Kariera mu ide brzo tako da je kroz par godina došao od sekretara do položaja ministra pravde, zatim finansija. Istupa aktivno u politici. Njegovi Moračani biraju ga stalno za narodnog poslanika. Piše pravne rasprave. Napisao je i „Crnogorsko ustavno pravo“.
Godine 1918 Sekule je bio za Ujedinjenje i učestvuje u velikoj narodnoj skupštini u Podgorici (Drljević je bio pristalica bezuslovnog „ujedinjenja Crne Gore i Srbije“, ali nije bio poslanik na Podgoričkoj skupštini novembra 1918., kad se bespravno izglasala aneksija Crne Gore Srbiji, jer u to vrijeme nije ni bio u Crnoj Gori – Prim.N.A). Uočivši namjere beogradskog vladajućeg sistema, razočaran vraća se crnogorskim federalistima. Od tada je biran stalno za narodnog poslanika. Kad mu vlasti nijesu dozvoljavale kandidaciju u Crnoj Gori /a to je bilo više puta/, biran je u Hrvatskoj kao poslanik H.S.S. (na parlamntarnim izborima 1927. Godine izabran je za poslanika u Hrvatskoj sa poslaničke liste Hrvatske seljačke stranke /HSS/ Stjepana Radića-Prim. N.A). Posljednjih jugoslovenskih izbora 1938 g. izabrao ga je za svoga poslanika veliki i stari Pijemont srpstva – srez Cetinjski. Na ovim izborima imao je protivu sebe cijelu državnu vlast i veliku novčanu propagandu. Ipak Sekule sam goloruk bio je jači i pobijedio je.
Sekule je za razliku od ostalih federalističkih vodja, prava politička vidra. On protivnike nije dopustio ni da ga dostignu a kamoli da ga uhvate. Odličan govornik, pravi orator. Njegove parlamentarne besjede unosile su zabunu u skupštini. Kritizirao je , napadao je, ismijavao je duhovito kroz takvu igru riječi da ga njegovi protivnici nijesu mogli razumjeti. Najteže je bilo za njegove protivnike, što nikada nijesu znali spremiti odbranu od Sekule, jer je Sekule znao o njima i ono što ni oni nijesu sami znali.
Pašić (Nikola Pašić-prim.N.A) se jedanput žalio Protiću (srpskom radikalu Stojanu Protiću, prvom predjesniku vlade KSHS- prim.N.A), „da mu je teži taj Sekule od cijele opozicije“. Zatim je dalje nastavio:
Ded Stojane molim te, ti si napodesniji, nagovori onog Sekulu da stupi u radikale. Dati ćemo mu položaj koji sam želi.
Drugom prilikom na jednoj sjednici Glavnog odbora radikala, Pašić je kazao:
Ko li bre obavještava ovog Sekulu o našim poverljivim odlukama.
Pašić je znao da Sekulu niko ne obavještava – a ako je tako kazao u klubu. Njemu je bila poznata Sekulina bistrina, pronicljivost i inteligencija, te da je kao takav bio kadar da unaprijed vidi sve namjere vlade.
Ma koliko Sekula napadali njegovi protivnici, nazivajući da je „nekarakteran“ – on je ipak ostao dosljedan. Za vrijeme Crnogorsko bio je veliki Srbin i veliki borac za jedinstvo Srpstva. Godine 1918, bio je prvi za ujedinjenje i učestvovao u prve. Kasnije se razočarao – vratio se natrag i borio se da se počne jedinstvo iz početka, sa federacijom.
Sekule je bio glavni i duhovni vodja crnogorskih federalista. Kao takav i kao jak političar u Crnoj Gori imao je mnogo poštovaoca, više od i jednog Crnogorca koji je živio van Crne Gore. Njega i njegovi politički protivnici vrlo cijene. Sekule je i to zaslužio. Zamjera mu se što se i suviše drži Hrvata. Hrvati su za mas potpuno strani svijet. Hrvati nikada nijesu mogli razumjeti ideje Srpstva i nikada nijesu poštivali srpske svetinje“ (U pitanju je pristrasna, lična politička i ideološka ocjena autora rečenog teksta-Prim.N.A).
(Izvor: DACG, OSIO, novi period, Podgorica, „Zbirka četnika i separatista 1941-1945“, VII-7, 1/44, brošura u rukopisu pod naslovom „CRNOGORSKI FEDERALISTI U JUGOSLAVIJI od 1918 do 1940, II, PORTRETI: SAVO VULETIĆ, DUŠAN VUČINIĆ, SEKULE DRLJEVIĆ, NOVICA RADOVIĆ“, Cetinje, 1943 god., anonimnog autora, potpisanog kao DR M: V.-ić.). U navedenoj brošuri nepoznatog autora (neobjavljenoj), koji je pokazivao naklonost prema vođima Crnogorske stranke (federalista) prisutne su ocjene koje su u određenom stupnju izraz realnog prikaza istorijskih fenomena, odnosa i procesa, ali i značajno su zastupljene piščeve konstrukcije i percepcije koje su proizvod romantičarskog i nerealnog, subjektivističkog, tradicionalističkog, ideološko-političkog i njegovom diskursu prilagođenog pogleda i osvrta na prošlost Crne Gore, pa i konkretno kada se to tiče pogleda na vođe Crnogorske stranke (federalista) i deskripciju njihovog političkog i drugog životopisa).
Novak ADŽIĆ
g.Dujovic je razvalio na ovoj temi,jasno je da vam je nelagodno da mu odgovorite.
„Pаздвојили смо се давно, и од онога нашега невољног растанка до данашњег толико жељкованог састанка, боловали смо на свој начин сви. Једни су боловали ропство сопствено, други су слободовали крваву слободу и боловали ропство брата свог. Једном је ропство прошарало лик, другоме је вјечна борба за слободу дала нови лик.“
Ne mogu junaci iz Gorskog Vijenca razumjeti junake iz Koštane !
Kako lijepo i slikovito rečeno , pametan je bio Drljević .
Tako je,momci iz Gvozdenog Puka ne mogu razumjeti pastasutase…ajde lijecite kretenske komplekse.
Г. Аџићу,
припазите мало на себе, добићете чир (ако га већ немате), а све због Секуле! Драго ми је што сте приметили да се не дружими да нисам у животу био окружен само са истомишљеницима. Поздравите ми Мишка Боровог, он ће Вам рећи да ја овамо где сам нисам из Подгорице отишао зато што било шта или било кога мрзим, већ управо зато што знам и умем да волим! Уосталом, ни његов Велики отац и наш предивни пријатељ Боро Александров није о нацији мислио као његов Мишко, ваљда и зато што је био син краљевог официра, који је остаоофицирској веран заклетви датој своме краљу, све до краја!
Видите, ја много волим брзалице, попут оне већ баналне: „на-врх-брда-врба-мрда“, а ви сте природан таленат за смишљање брзаслица, ево их пар из овог Вашег писанија: „sinergetska javno prezentirana fabula, disjuntkivno klasična podvala, manipulacija i obmana“; или: “ iz nacional-šovinističkih klerikalno-velikosrpskih “Potemnikovih sela”. Свака част, требало је то само изговорити, а камо ли смислити! Вама језички каламбури баш иду од руке и баш знате да забавите!
Из Ваших ничим изазваних увреда упућеним мени и осталим учесницима ове наше мале полемике, а посебно за једног кандидата за докторанта неприличним увредама упућеним нашим уваженим владикама, на светло дана избијате прави Ви: Агилни партијски агитатор једне мале, пронацистичке странке, која се левичарским именом мимикријски крије, попут некадашње немачке NSPD са тзв. „национал-социјализмом“.
Констатујем са жаљењем да нисте чули за „јавно суђење“ у одсуству које се организује као дебата о контраверзним ликовима из историје, а које се све чешће практикује. Реч је, заправо о јавној дебати, о симулацији правог суђења, за коју се учесници марљиво и професионално спремају, а на којој се износе ставови „pro et contra“ особе којој се суди. То је прилика посматрачима ове дебате да уживо чују аргументе тужилачке и браниочеве стране, вештаке, сведоке итд. Лик којем се „суди“, иако је одсутан, поново, на неки начин, живи међу нама, о њему се чује и оно добро и оно лоше, то је прилика да став о њему стекну и они који сада о њему немају никаква сазнања, а камо ли јасан и одређен став. Размислите мало, Ваш докторат, ако и када буде одобрен од комисије, прочитаће, у најбољем случају, неколико стотина људи. Можда ће Ваш рад послужити као основа за какав фељтон од неколико наставака у новинама, што Вам, реално, доноси још коју хиљаду површних читача о. Дебату („суђење“) Дрљевићу уживо може посматрати на стотине људи, а преко видео снимка ,још хиљаде и хиљаде. Жао ми је што не видите предности мог предлога, нити моју добронамерност.
Непримерено је што ме вређате зато што хоћу да ја браним Секулу Дрљевића на предложеној дебати – „суђењу“. Верујте ми, бранио сам и бројне раније већ правоснажно доказане криминалце на суду, о којима интимно мислим све најгоре, али бранио сам их добро, јер је то ствар етике и професионалности. Сваки човек има право на одбрану, то свакако знате. Изложио сам тезу о томе како би Дрљевића најлакше било одбранити, а то је, како се сада чини, позивање на његову психичку неурачунљивост у критичном периоду, а то је само почетна теза, бранилац мора прво да сагледа релевантност свих расположивих доказа, пре него што одабере набољи начин одбране. Ако је Секуле био у то време у душевној болници, онда је претпоставка да је тада био битно смањено урачунљив, те стога није ни био ни кривично одговоран. Према томе – није крив! Ако је рационалније и боље за окривљеног базирати одбрану на нечем другом, на друкчијим тезама, онда добро, одбрана се поставља на сасвим другу основу. Ви сигурно знате да је за окривљеног у делима против јавног поретка боље да га не брани истомишљеник, јер би пристрасност браниоца била лоша за клијента. Артуковића је у екстрадикционом поступку у САД бранио адвокат Флајшман, дакле Јеврејин, који је разложно појаснио новинарима да би „бранио и Хитлера, ако му плати“; Секуле Дрљевић је током каријере бранио бројне комунисте, који су га сами изабрали за браниоца управо зато што није био њихов истомишљеник. Уверен сам да би сам Секуле Дрљевић, да је жив и да му се суди, сам радије одабрао за свога браниоца неког попут мене, него неког вашег истомишљеника. Но, ја сам јавно пласирао ову идеју, а ви сте, очито је, узмакли, успут засипајући ме увредама који Вам не доликују. Бојите ли се јавне дебате о Секули? Мислите ли заиста да ће Ваш докторат спрати љагу издаје и братоубиства са Дрљевића? Сви ће рећи: Ако Новак Аџић за Секулу каже да је био невинашце – онда је тако!?
Видим да сте потоњим дневно-политичким коментарима о ДФ-у пласираним у тексту потпуно склизнули у предизборну кампању, што је вероватно био и Ваш циљ. На правцу вођење предизборне кампање за „своје“ и етикетирању оних „других“, нећу Вам одговарати. Видим да ћете Ви и ваша партијица, као кључно, „питање свих питања“ предстојеће кампање пласирати – Секулу, који ће својом контраверзном историјском биографијом потпуно слудити бираче. Тиме планирате гурнути у запећак све друге теме у МНЕ, као небитне, попут: свеприсутног криминала, лоповлука, разграничења са лажидржавом на Чакору, незапослености, недемокретског увлачења државе у НАТО, свеопштег сиромаштва, обесправљености, недостатка елементарне правде и правичности … Ваљда је и то био циљ ових Ваших напора, уз свеприсутну горућу жељу да нађете иоле пристојног „оца нације“ и тако ваздигнете своју одавно банкрот идеју.
Novak ADŽIĆ
ODGOVOR G. MIROSLAVU ĐUKIĆU I DOBOŠARIMA
Suviše porozna i korozirajuća je priča, uz to i infamna (moji Cetinjani bi rekli, rđa govori samo rđom i čađavošću svojom koja neminovno površinski prekriva rđu; u pitanju je metafora, ne ad personam, već ad hominem) advokata iz Banja Luke g. Miroslava Đukića (znam dobro da brojni, koje poznaje dobro g. Đukić, a među njima je i Miško Borov Tamindžić, ne misle isto kao i on) o tome da je, kako Grubač, Đukić i njihovi istomišljenici vele, dr Sekula Drljević, svoju teoriju i političku doktrinu o nacionalnoj posebnosti Crnogoraca, formulisao u “zagrebačkoj ludnici” pod nadzorom dr Đura Vranešića krajem 1941. godine i izložio je u “Balkanskim sukobima” 1944. godine. Gospodine, juristo, g. Đukiću, koji ste dragovoljno pobjegli iz Crne Gore, zato što je organski ne podnositi, (vaša odluka i vaše pravo, idete tamo đe ste srodni i da vam je sa srećom), to što ekploatišete u konekstritetu sad dr Sekulom Drljevićem, veze ne samo s činjenicama istorijskim, nego s mozgom nema, a daleko je od istorijske istine, što će reći da je vaša sinergetska javno prezentirana fabula, disjuntkivno klasična podvala, manipulacija i obmana. I sami to znate, da je tako, nego se folirate, iz nacional-šovinističkih klerikalno-velikosrpskih “Potemnikovih sela”, koje raznim i brojnim komentarima učestalo medijski plasirate. Ranije sam objasnio da nije tačno to što se Drljeviću pripisuje vezano za kraći period njegovog boravka u zagrebačkom Zelengaju, blizu Mirogoja, u vakat kad ga je iz političkih, prijateljskih i filantropskih pobuda krio od potencijalnih progonitelja dr Đuro Vranešić, Krležin veliki i Drljevićev prijatelj, pa neću valjda to ponavaljati, jer se samo ponavljačima, lošim đacima, ponavlja.
Permanentno velikosrpski, asimilatorski determinisani, svetosavski, civilni i klerikalni, ideološko-politički nacionalistički predvodnici i pobornici nasilja, zarobljeni umovi, koji žive u svijetu okoštalih i oporih srednjevjekovnih mitova i kultova, eskponetni i drugi agitatori i propagandisti, koji su suštinski usmjereni protiv državne nezavinosti Crne Gore i autohtonosti crnogorske nacije i građanskog društva u Crnoj Gori i demokratskih tekovina i uređenja, diseminiraju infamne glasine o istorijskom liku i djelu dr Sekule Drljevića, pokušavajući, krivotvorenjem povijesti, kod religijsko-političkih subjekata, građanstva i javnog mnjenja, stvoriti lažnu sliku, kako o njemu, tako i o prošlosti i današnjosti Crne Gore.
U tome, u posljednje vrijeme prednjače srpski mitropolit u Crnoj Gori Amfilohije Radović i njegov doglavnik, episkop Joanikije Mićović. Tako je, prije par dana, g. Amfilohije izjavio, nezadovoljan nacrtom Zakona o slobodi vjeroispovijesti, što su prenijeli pojedini šampani mediji i internet portali, da „Crnom Gorom vlada duh prokletog Sekule Drljevića“. Osjećam, odgovarajući g. Đukiću i njegovim ideološko-političkim “sijamskim blizancima”, moralnu, političku, a iznad svega naučnu potrebu i odgovornost prema javnosti, upoznati auditorij sa nekim stavovima dr Sekule Drljevića o crnogorskom državnom i nacionalnom identitetu, zbog kojih je Drljević, kako nekada, u svome vremenu, tako i toliko i danas „omražen“ kod protagonista doktrine o obezdržavnjenju Crne Gore i posrbljavanju crnogorskog naroda. Evidentno je, da velikosrpskim svetosavskim propagatorima, smeta i dan danas, fizički odavno mrtvi, dr Sekula Drljević i to, po svemu sudeći, samo zato što je u pogledu svoje nacionalne ideologije i političke misije i borbe koju je vodio, objektivno udario glogov kolac u grudi vampirskog sistema velikosrpskog državno-nacionalnog i drugog hegemonizma i ekspanzionizma. Zato oni dvojica (Amfilohije i Joanikije, a njima se objeručke pridružuje i istoričar iz Beograda dr Čedomir Antić, a u tome je ne tako davno bio posebno aktivan i dr Slavenko Terzić, tadašnji direktor Istorijskog instituta SANU, a sadašnji ambasador Srbije u Moskvi, mogući instruktor g. Vojina Grubača, a da ne govorim o gospodi Grubaču i Đukiću, koji su, s pozivom na antičku mitologiju, opet figurativno govorim, kerberovski zaduženi da pljuju,/ zamislila i izmislila čeljad da to disciplina u atletici/, po fizički, ali duhovno ne, mrtvom dr Sekuli Drljeviću), pored sijaset drugih galamčija, i dan danas dižu bješomučnu hajku, harangu na dr Selulu Drljevića, klevećući ga na naučno i istoriografski krajnje nepristojan, neprimjeren način, koji je u konfrontaciji sa utvrđenim i provjerenim istorijskim činjenicama i relevantnom istoriografskom literaturom.
U toj svetosavskoj misiji, u kojoj njegovi protagonist, zaboravljaju jasno iskazani antisemitizam i naklonost nacizmu Nikolaja Velimirovića i njegovog sabrata Dimitrija Ljotića, pridružuju se ujdurmi na crnogrosku etničku, nacionalnu i kolutrnu samobitnost i državnu opstojnost, te vulgarnim i nečinjeničkim napadima mnogi eksponenti veljesrblja, a među njima se odavno, još dok je bio u Crnoj Gori, jasno svrstao i današnji lijevčepoljski i banjalučki realno bihejvioristički hendikepirani advokat g. Miroslav Đukić, koji Drljevića ne napada činjenički, već ideološki, pa još predlaže stupidarije tipa da mu se post mortem sudi, što je priča ravna igrokazu na nekom zabačenom rustičnom guvnu, koji veze nema s ozbiljnim ljudima, a još manje sa institucijama. I još je, čoče, taj velji advokat Đukić nudi da brani Drljevića, zato, što Đukić zbori I tvori da je Drljević tobože bio “neuračunjiv”. Ma, hajte, molim Vas. Još ste našli mene da servirate kao prijedloge te vaše pokvarenosti, podvale, bedastoće, koje su kulmen besmisla, što su gore čak i od najgoreg trućkanja ispod nivoa crte najnižih trica i kučina.
Da bi se znalo što je Drljević tvrdio i zašto se borio, prezentiram, ovom prilikom, par istorijskih dokumenata, računajući da se „činjenice ne mogu ignorisati bez opasnosti po ignorante“ (Gete).
Sekula Drljević je održao duži govor, programskog karaktera, u beogradskoj skupštini 3. marta 1939. godine, u načelnoj raspravi izvještaja Finansijskog odbora o predlogu budžeta državnih rashoda i prihoda sa predlogom Finansijskog zakona za budžetsku 1939/40. godinu. Taj Drljevićev govor je u cjelini stenografski objavljen. (Vidi: Stenografske beleske Narodne skupštine Kraljevine Jugoslavije, godina 8, Beograd, 1939, knjiga I, IV redovni sastanak Narodne skupštine kraljevine Jugoslavije držan 3. marta 1939. godine u Beogradu, str. 163-168). Cjelokupni Drljevićev govor predstavljao je analizu i kritičku opservaciju političkog sistema, državnog uređenja i načina funkcionisanja jugoslovesnke države od njenog postanka do tadašnjeg dana. Beogradski dnevnici „Politika“ i „Vreme“ donijeli su neke izvode iz tog Drljevićevog govora, koji je izazvao veliku buru u skupštinskim klupama i pozornost javnosti (Vidi više o tome: “Politika”, Beograd, 4. mart, 1939, str. 5. i “Vreme”, Beograd, godina XIX, broj, 6149, subota, 4. mart 1939, str. 5.). Poslanici iz Crne Gore, zagovornici centralizma, pogotovo oni iz Stojadinoviće jereze, žustro su tokom Drljevićevog govora protestvovali, ustajali i dobacivali mu, dok je on držao riječ, a Drljević im je prkosno odgovarao iza skupštinske govornice prijeteći im kažiprstom svoje uzdignute desne ruke, što je beogradska „Politika“ zabilježila i fotografijom.
Sekula Drljević je istakao da je budžetska diskusija u suštini rasprava o „cjelokupnom državnom i narodnom životu“ i da se budžetskim predlogom uzima novac od naroda da bi se finansirao sistem državnog uređenja Jugoslavije, koji je, po njegovoj tvrdnji, neodrživ i koji nema narodni legitimitet. Svoje davnašnje koncepcije i zalaganja o preuređenju jugoslovenske države na principima federalizma Drljević je ponovio u tom svom govoru. Založio se za odbacivanje unitarističko-centralističkog modela uređenja državne zajednice, koji se, po njemu, pokazao od početka kao anomalija, kao konstrukcioni defekt u državnom ustrojstvu Jugoslavije. Drljević se tada založio za očuvanje Jugoslavije kao države, koja bi bila redefinisana na federalnim osnovama, kao zajednička držaae zemelja koje je čine, a koje su vjekovima, prije njenog nastanka, živjele svojim posebnim životima i „izrađivale su svoje političke i kulturne individualitete pod nejednakim istorijskim uslovima“. Drljević je tvrdio je da je to bila konstantna politika Crnogorske (federalističke) stranke, u čije ime govori već 20 godina. Rekao je da je jedino federalna Jugoslavija, ravnopravnih zemalja koje je sastavljaju, može biti stabilna, srećna i dugovječna zajednica. Zajednička država, po Drljeviću, moguća je samo ako pobijedi koncepcija jugoslovenstva kao državne misli, a ne jugoslovenstva kao nacionalne ili etničke kategorije. To je Drljević stalno isticao, jer je bio osvjedočeni protivnik ideologije jugoslovenskog nacionalizma zasnovanog na principu: „jedan narod, jedna država, jedan kralj“. Sekula Drljević je tim govorom pokazao da je i dalje zagovornik i pristalica jugoslovenske države i njime se izjasnio protiv partikularističkih i separatističkih tendencija, koje je, po njemu, ragrađuju zajedničku državu. Prema njegovom iskazu, Jugoslavija je moguća kao državna zajednica ravnopravnih zemalja, ustrojena po modelu Švajcarske, koja bi bila oslobođena velikodržavnih hegemonističkih pretenzija (lišena prisutnog i snažnog velikosrpskog i velikohrvatskog nacionalizma, koji se sudaraju u državi, te u kojemu međusobnom sukobu velikosrpsko ima premoć). Centralizam koji vlada u Jugoslaviji održava se jedino putem sile, tvrdi Drljević i konstatuje da je on neodrživ, što je i pokazalo dotadašnje 20-godišnje iskustvo u funkcionisanju države. Istakao je da Crna Gora bila vjekovima nezavisna država i da je bila slobodna zemlje kad su Osmanlije stigle do Beča, te da je sultan Sulejman Veličanstveni priznavao samostalnost Crne Gore. Drljević je bio jako osjetljiv na pominjanje Crne Gore u negativnom kontekstu od strane poslanika iz redova Jugoslovenske radikalne zajednice (JRZ) pa im je odlučno uzvratio: „Nemojte vi spominjati Crnu Goru, ona postoji prije vas i postojaće poslije vas. Crna Gora imala je za protivnika Sultana, pa je ostala, a ne vas“. (“Stenografske beleške Narodne skupštine Kraljevine Jugoslavije”, godina 8, Beograd, 1939, knjiga I, str. 165. Drljević je govorio ijekavicom, ali njegov govor je objavljen u skupštinskim Stenografskim bilješkama na ekavici, koja je jezički bila zvanično u službenoj upotrebi). Poslaniku JRZ svešteniku Adamu Marinu, koji je Drljevića upadicama više puta prekidao dok je govorio, Sekula Drljević je kategorički poručio: „ Mnogo štošta ne znaš ti, pope. Pope ti si bio pod Turskom, kada je Crna Gora bila slobodna. Turska je bila do Beča, a ti si to zaboravio. Turska je bila pred Bečom, pope! A Crna Gora je bila slobodna, pope! Da Crne Gore nije bilo, ti bi bio hodža, a ne bi bio pop“ (Ibidem, str. 164).
Neformalni šef Crnogorske stranke dr Sekula Drljević smatrao je da su Crnogorci autohtoni i samosvjesni istorijski narod i integrisana politička nacija, sa zasebnim kulturnim individualitetom, višestoljetnom tradicijom državne nezavisnosti i etnopsihološkim, etičkim, ekonomskim, pravnim, vjersko-jezičkim i drugim identitetskim specifičnostima. Crnogorski narod i nacija, po Drljevićevoj percepciji, formirali su se simbiozom i sintezom subjektivnih i objektivnih činilaca. Po Drljevićevom rezonovanju, vjekovna sloboda i državnost, samosvojan kulturni i uopšte duhovni istorijski razvoj i nasljeđe, religijsko-jezički habitus, socio-ekonomske specifičnosti njihovog života i, na osnovu njih, izgrađeni pogled na svijet i istorijska (kolektivna) svijest opedijelili su da se Crnogorci, u odnosu na druge etnije, diferenciraju u posebnu narodnu i nacionalnu zajednicu. Za Drljevića povjesni ekonomski činilac jedna je od odlučnih determinanti crnogorskog narodnog bića, na koji se nadograđuje duhovna komponenta. Drljević je smatrao da se istorijska individulanost Crne Gore ne može poricati, kao što se ne može poricati postojanje Lovćena. Kao važan faktor u formiranju crnogorskog naroda Drljević ističe kontinuitet njegove samostalne državne organizacije u doba dukljansko-zetskog kraljevstva pod Mihailovom i Bodinom iz dinastije Vojislavljevića, te vjekova državne nezavisnosti, sa određenim manjim prekidima, pod upravom triju domaćih dinastija: Balšića, Crnojevića i Petrovića. Drljević je tvrdio da je više vjekova crnogorski narod vodio odbrambene i oslobodilačke ratove, te da su mu sablja i puška bili način života, bliži i draži od pluga, odnosno, zemljoradničkog alata, čime se emanirao jedan poseban odnos crnogorskog seljaka prema zemlji. Po njemu, esenciju crnogorskog narodnog bića čini izgrađeni životni institut sadržan u sintezi „čojstva i junaštva“, odnosno, „junačke slobode“ koja počiva na etičkim (humanim) postulatima. Za Drljevića život Crnogoraca u odbrani i potvrđivanju svoje narodne slobode iskaz je njegove posebne etničke individualnosti, koji se ogledao u izgrađenom vlastitom pogledu na svijet, samosvojnom moralnom kodeksu i kulturnom identitetu. Sekula Drljević, poslanik u Skupštini Kraljevine Jugoslavije, koji se zalagao za upostavljanje zasebne autonomne Banovine Crne Gore (ustrojene poput Banovine Hrvatske) unutar jugoslovenske federalne države kojoj je težio, navedene teze je eksponirao i elaborirao u podgoričkom listu „Zeta“ od 4. juna 1939. godine u članku pod naslovom „O istorijskoj individualnosti Crne Gore“, u kojemu se osvrće na povijesni kontiniutet etničke, državno-političke, kulturno-ekonomske i druge posebnosti crnogorskog naroda i sistema njegovih moralnih uzusa i obzora.
Drljević u tome članku piše: „Pod istorijskom individualnošću dva ili više srodnih naroda podrazumijeva se, da su ti narodi kroz jedan duži istorijski period živjeli odvojeno jedan od drugog: posebnim ekonomskim i političko kulturnim životom;-ovo bilo da je neki od tih naroda kroz taj istorijski period bio nezavisan, t.j. da je imao svoju sopstvenu državu i suvereno odlučivao o svojoj sudbini, bilo da silom prilika nije imao svoju samostalnu državu već da je u državnopravnom pogledu bio u sklopu druge, t.j. tuđe države. Kao izrazit primjer u prvom slučaju navodimo crnogorski narod koji je uglavnom, sa malim prekidima, kroz svo vrijeme svog postojanja živio zasebnim životom i imao svoju nezavisnu državu“. Za Drljevića parametar „u drugom slučaju uzećemo hrvatski narod koji je u početku takođe imao svoju državu, a kasnije je kroz duži istorijski period u državnopravnom pogledu bio u sklopu austro-ugarske monarhije, izgrađujući i dalje svoju posebnu kulturu i živjeći svojim posebnim narodnim životom, naradvno-pod specijalnim i težim uslovima.
Istorijsku individualnost Crne Gore niko ne može poricati kao što niko ne poriče istorijsku individualnost Hrvatske, Srbije i Slovenačke, samo za razliku od ovih o istorijskoj individulanosti Crne Gore do sada se najmanje govorilo i pisalo-i to svakako ne slučajno. Poricati istorijsku individualnost Crne Gore značilo bi isto što i poricati postojanje zetskog kraljevstva pod Mihailom i Bodinom, a zatim žmurke preći preko čitavih vjekova crnogorske nezavisnosti za vrijeme Balšića, Crnojevića i konačno Petrovića, t.j. sve do Svjetskog rata.
Ali mi se nećemo toliko zadržavati na istorijskoj individualnosti Crne Gore, koja se ne može sporiti kao što se ne može sporiti postojanje Lovćena. Mi ćemo se osvrnuti na druge osobenosti crnogorskog narodnog života koje su vidljive i svakom dostupne, a koje u suštini i čine bitnost crnogorske individulanosti. Poći ćemo od postavke da je ekonomska struktura, način proizvodnje i ekonomski odnosi, glavna baza na kojoj se temelji čitava ostala društvena nadogradnja sa svim svojim oblicima.
Crna Gora je kroz jedan dug istorijski period imala drukčije ekonomske odnose od rugih susjednih zemalja Južnih Slovena. Jer dok su ove bile pod vlašću jedne ili druge strane sile, i samim tim se njihov ekonomski život morao prilagođavati i ravnati prema ekonomskim odnosima i interesima vladajućeg naroda-zavojevača-dotle je crnogorski narod sa mačem i puškom u ruci branio svoju slobodu, izgrađivao svoj poseban narodni život i posebne ekonomske odnose. Tako su se, kroz jedan duži period ekonomska struktura i ekonomski odnosi Crne Gore odvijali pod drugačijim okolnostima nego nego što je to bio slučaj sa ostalim zemljama Južnih Slovena. Radi toga je u Crnoj Gori izgrađen poseban oblik proizvodnje, pa i sam odnos seljaka prema zemlji. Crnogorskom seljaku, za razliku od njegovih klasnih drugova susjednih zemalja, draža je, a i preča, puška od pluga, a život dobiva svoju vrijednost samo kroz slobodu, upravo ta dva pojma su po opštem narodnom shvatanju nedjeljiva – Radi toga odbrambeni rat, tj. neprekidna borba za očuvanje nezavisnosti i slobode, bio je glavno zanimanje Crnogoraca kroz vjekove. Iz te neprekidne borbe, u toku koje nije bila glavna misao kako će se što bolje urediti gazdinstvo, ili kako će se sačuvati narodna individualnost pod teretom nasilja zavojevača, već kako treba pod svaku cijenu odbraniti slobodu, koja se više cijenila od svega, iskristalisali su se kod crnogorskog naroda i posebni pogledi na svijet, poseban moral i kultura, i sve ostale osobine koje čine duhovnu konstrukciju jednog naroda osobenom.
Tako su se nužnošću zbivanja pri takvom načinu života formirala dva poznata principa, specifično crnogorska, a to je: Čojstvo i Junaštvo – Ti principi su uglavnom bili životni program svakog čestitog Crnogorca, i istovremeno, vidljivo potvlače osobenost shvatanja i pogled na svijet crnogorskog naroda kao cjeline. To shvatanje Čojstva i Junaštva vjerno je i ubjedljivo odraženo u djelima velikog crnogorskog junaka Marka Miljanova. – Sve te posebnosti crnogorske kulture, morala i shvatanja nejljepše su odražene, kao i sva stvarnost crnogorskog života, u Njegoševom „Gorskom vijencu“, koje je samim tim postao kruna crnogorske kulture i umjetnosti. Pored toga Njegoš je tu osobenost kulturnog, i narodnog života Crnogoraca izrazio i posebnim jezikom – Ma da se ne može sporiti sličnost tog jezika sa jezikom susjednih slavenskih zemalja ipak postoje bitne razlike u izgovoru – Konačno sličnost pa čak ni istovjetnost jezika još nije dokaz da jedan narod nema svoju izgrađenu osobenost – Šveđani i Norvežani imaju isti jezik ali nijesu jedan narod, isto tako i Englezi i Amerikanci.
Ovome treba dodati da je kultura crnogorskog naroda i poslije svjetskog rata, a naročito zadnjih godina, kroz razne grane umjetnosti, – književnost, slikarstvo i vajarstvo, dobila i dobija i nove dragosjene priloge, koji je upotpunjuju i zaokrugljuju, kao posebnu cjelinu.
Prema svemu rečenom jasno izlazi da crnogorski narod ima ne samo svoju istorijsku individualnost nego i sve osobenosti ekonomskog, kulturnog, narodnog i političkog života“. („O istorijskoj individualnosti Crne Gore“, „Zeta“, Podgorica, godina X, broj 22, nedjelja 4. juna 1939, str. 1. Drljevićev pseudonim je bio S.Đ. D, kojim inicijalima je potpisan i rečeni tekst).
Dakle, Drljević smeta, juče i danas, a i sjutra će, Amfilohiju i Joanikiju i svima onima obnevidjelima, koji se solidarišu s njihovim mišljenjem, zato što se borio hrabro i odvažno, sa svim svojim istinama i zabludama, mijenama i mutacijama, usponima i padovima, da Crna Gora obnovi svoju državnu nezavisnost i da Crnogorci opstoje i profilišu se kao zasebna istorijska nacija, što Crnogorci objektivno i subjektivno i jesu, u prošlosti i sadašnjosti, sa svojim istorijskim, državnim, pravno-ekonomskim, etničkim, nacionalnim, kulturnim, etičkim, jezičkim i vjerskim subjektivitetom i individualitetom. Zato im je, kako u prošlosti, tako i u sadašnjosti, “omiljenja” redovna meta dr Sekula Drljević, bivši ministar Knjaževine i Kraljevine Crne Gore i kralja Nikole, jer preko njega, fizički mrtvoga, hoće da vode javni obračun sa svima onima kojima je Crna Gora i njena sloboda i crnogorska nacija u srcu i duši i koje se nje nikad nijesu odrekli i neće za dovijek, jer joj iskonski pripadaju. Dobro je, maltene proročanski, krajem 1935. godine dr Sekula Drljević, zapisao: “Crnogorci nijesu bivši Crnogorci i Crna Gora nije bivša, nego sadašnja, buduća i vječna”.
A vječnost Crne Gore i sloboda Crnogoraca, u vlastitoj državi i domovini, što je neporecivo, neprihvatljivo je u osnovi za Srpsku pravoslavnu crkvu i one političke epigone, koji sanjaju košmare, misle i uzaludno prijete da će Crna Gora navodno biti srušena uličnim i drugim pučem nekog novog “27 marta”, kojeg su oni predstavili da tobože jesenas slijedi na najavljenim demonstracijama političke koalicije Demokratskog fronta. No, od toga neće biti ništa, a oni koji prijete nasiljem red je i treba da se suoče sa normana krivičnog zakonodavstva i ustavno-pravnog poretka.
Čujte u viđite, gospodine Đukiću g. Grubaču i ostala javnosti neznana “svito”, a ako nećete, nije me ni briga, da dr Sekula Drljević, unatoč njegovim brojnim promašajima i padovima u ideološko-političkom smislu, nije baš svoje teze o Crnogorcima kao zasebnom istorijskom narodu i povijesnoj naciji, pisao po nalogu Pavelića i u NDH, već znatno ranije i da on nije bio marioneta u rukama Pavelića, iako mu oštro zamijeram što je, uslovno ili iz političke pragmatike, od 1941. godine bio naklonjen u ograničenom smisli zvaničkoj politici NDH (Drljević se u NDH najviše oslanjao na prijatelje i saborce iz redova Mačekove HSS, mada je sarađivao i sa ustašama, što mi lično drago nije i što osuđujem, ali najviše onima koji su kao mečekovci bili u ustaškim vladima, a mačekovci su bili I u izbjegličkoj vladi Kraljevine Jugoslavije u Londonu, ne zaboravite), no, ponavljam, Drljević dodira nema za zločinima počinjenih u NDH. Niti su ustaše pitale Drljevića što će činiti, zločine su ustaše činili na svoju ruku, tj. samostalno, nezavisno od Drljevića, niti je Drljević ikad i ikoga nagovarao da se zločini čine. Ponavljam, da mi nije poznato da je svojim činjenjem dr Sekula Drljević tražio ili naređivao da se postupa suprotno Haškim konvencijama o pravilima ratovanja.
S uvažavanjem
Novak ADŽIĆ
Уважени Новаче Аџићу,
Коментар горе представљене госпође/госпођице Жане, показао је да се и Ваши „добошари“ сасвим слободно јављају на овом порталу, на коме је, добром вољом уредништва ИН4С-а (што се мени изузетно свиђа) , и Вама допуштено да сасвим слободно износите своје погледе на дотичну тему. Будући да ја не делим мишљење многих коментатора да Вама не треба давати простора, као и да не намеравам да злоупотребљавам податке о загребачким душевним болницама које сте нам презентовали, а не познајем лично господу Ђукића и Грубача, нити живим у Црној Гори, па немам намеру да грађанима Црне Горе солим памет о томе за кога треба да гласају, није чојствено да ме називате ичијим „добошарем“. Живим у Србији, али сам 50% Васојевић, тако да су се и моји преци борили за државу у којој ви живите и којом се (с правом) хвалите, па ме занимају и сви аспекти њене историје, укључујући и личност и дело дотичног С. Дрљевића, тј. да ли се и колико то за шта су се они борили поклапало с оним за шта се залагао др Дрљевић. Мој утисак је да се није поклапало ни мало.
Немам никакав проблем да Вам признам да ви о личности С. Дрљевића знате више од мене, а можда и од осталих учесника у диспуту. Ја сам добар део знања о њему покупио управо из Ваше расправе с г. Грубачем, као што сам нпр. малочас прочитао и ваш интервју с Јовом Капичићем на „Црногорским питањима“ , гледе смрти Крста Поповића. Нажалост, ја сам овде и стекао (захваљујући подацима које сте и Ви износили) слику о Дрљевићу као поприличном политичком опортунисти и доста исфрустрираном Србину, а и да Вама обиље података које излажете и њихов уопштавајући карактер заправо смета да то увидите. Изнео сам у свом ранијем коментару и своје мишљење о „неконзистентним“ деловима Вашег излагања, а један део се односио на то да Ви спочитавате савременим црногорским емигрантима то што не живе у Црној Гори а Дрљевићу и Штедимлији не спочитавате обилажење београдских и загребачких (равничарских) фотеља, док се залажу за „своју“ и „динарску“ Црну Гору. Нисте потегли ни Јеврема Брковића и његове загребачке излете, нити Марка Вешовића и његово сарајевско „дисидентство“, циљате само Москву и Београд. Ја говорим о научној неконзистентности, а не о политичким размирицама и афинитетима. То је можда „замаскирана“ политичка борба, али није и не може бити чојство.
Пошто сте изједначили Светосавље с некаквим „хегемонизмом“ (што није научно, није пристојно с грађанског гледишта, а није ни чојствено у смислу црногорске традиције) само да Вас подсетим на то да је и јунак комитске Црне Горе, Саво Распоповић, добио име по Светом Сави, а такође (по једном извору на који сам, случајно, пошто нисам историчар, налетео) и Савић Марковић Штедимлија, пре одласка у Загреб (кад се, ваљда, те чињенице постидео) био ословљаван као „Саво Марковић“. Обојица су рођена на тлу независне Црне Горе (пре „окупације“) , обојица су се борила за суверену Црну Гору и ниједан од њих, на овај или онај начин, није пристајао да буде „посрбљен“ силом. Тако да је, може бити, и Светосавље у Црној Гори имало дубље основе (архетипске, социјалне и сл.) него што ви, као историчар, претпостављате.
Овде смо већ прочитали да Дрљевић није био православни хришћанин, тј да је исповедао нешто слично паганском култу „Горског вијенца“, смешано с црногорским, динарско-илирским расизмом, па тако је сасвим могуће да је пао под анатему Православне цркве, можда не толико због свог личног веровања, колико због тога што је своју идеологију желео да наметне масама народа и да сам стане на чело народне заједнице засноване на овом учењу. Очекивано да га црквени архијереји називају „проклетим“, јер црквени говор не познаје правила политичке коректности. Такође, сви знамо познату причу о црногорској химни и аутору њеног текста, да не прежвакавам и то, гледе „духу проклетог Дрљевића, који данас влада у Црној Гори“…
Ја нисам заборавио Љотића и његов антисемитизам (поменуо сам да му је Дрљевић идеолошки сродан) , као што никад не заборављам Св. Николаја Жичког (пореклом из „динарске“ Црне Горе) , који није био антисемита, зато што није сматрао да је Апостол Павле или Јован Крститељ припадају нижој раси (а С. Дрљевић јесте сматрао) , само је сматрао да је највећи део Јеврејског народа отишао религијском странпутицом, супротном вери пророка и отаца. „Подршка“ Хитлеру имала је везе с чињеницом Хитлеровог (изворно римокатолика) настојања на се одупре култу Папе (конкурента за утицај) и уједини сав алемански народ под идејом помесне Цркве (Св. Николај је Хитлера упоређивао с Паскалом, кога је сматрао аутентично „галиканским“, помесним католиком, крипто-православцем) . Кад до тога није дошло, Св. Николај је завршио у Дахау, не тамо где је боравио др Дрљевић.
Хипотетичко, постхумно суђење Дрљевићу би била занимљива прилика и Вама (наравно, ако се претходно договоре, за обе стране, задовољавајући услови) да, са своје стране изнесете доказе о Дрљевићевој неумешаности у ратне злочине (Вашој тези којој, заправо, немам разлога да не верујем) и био би један од занимљивих и, верујем, веома лепо испраћених догађаја, на лицу места, а и накнадно, на Ју Тјубу, каквих и ван Црне Горе има доста (препоручујем расправу на тему постојања Бога између Динеша де Сузе и Питера Сингера) . Сам „тет а тет“ карактер расправе, можда би сузбио „тестостеронски“ набој (Бога ми, и код неких овде пројављених дама) и нагнао учеснике на више међусобног уважавања, а тако и спустио тензије у погледу дотичних историјских непознаница.
И даље не разумем како Дрљевић мири идеју о нацији која се остварује кроз државу са идејом да Југославија треба да опстане „државно“ али не „национално“ и „етнички“. Волео бих да ми објасните. Има пар детаља из Дрљевићевог излагања из 1939-те који ми, такође, нису јасни, понајпре онај о положају православног свештенства у Турској, тј. како Дрљевић сматра да би о. Адам Марин био „хоџа“ да није било Црне Горе, а он је остао „поп“ у Турској, док су се у „слободној“ Црној Гори и Рашкој (Старој Србији, како су је звали у Брдима) – од Сјенице, према Ловћену, масовно турчили (основна тема „Горског вијенца“) или латинизовали (један део љеворијечког становништва се тако и звао – Латини, касније интервенцијом Васојевића враћен у „вјеру прађедовску“ и назван – Србљацима) . Није ли један део Црне Горе био, напросто, под сфером утицаја Млетака, а други Османлија, па је један притисак изазивао „турчење“ (исламизацију) , а други „латинизацију“ (примање власти Папе) . Има ли код Дрљевића идеја о томе кад се тачно на сцену уводе „Илири“ и да ли је појам „илирски“, можда, повезан са жељом да се „илиризацијом“ Црногораца, као једини кохезиони фактор међу брдским племенима уведе Римокалтолицизам и да се они присаједине арнаутском етничком корпусу? Има ли код Дрљевића помена о „борби за слободу“, као једноставном одбијању да се административна власт Турске потпомаже плаћањем пореза? Има ли помена о одбијању да се стичу друштвене олакшице прихватањем гувернадурских и провидурских дарова и истрајавању на чувању српског имена и вере? Да ли је баш све време Црна Гора била „слободна“ или су само поједини Црногорци чували племенску кохезију, а власт прелазила из руке у руку ових или оних, спремних да Црногорце регрутују у борби за Хришћанску (или „Хришћанску“) ствар.
Za Drljevića povjesni ekonomski činilac jedna je od odlučnih determinanti crnogorskog narodnog bića, na koji se nadograđuje duhovna komponenta. – Ово је већ марксистичка мисао, коју Дрљевић (према Вама) , понавља и на другом месту: Poći ćemo od postavke da je ekonomska struktura, način proizvodnje i ekonomski odnosi, glavna baza na kojoj se temelji čitava ostala društvena nadogradnja sa svim svojim oblicima. Занима ме како би Дрљевић гледао на могућност да се културни живот Црногораца (и Брђања и Херцеговаца) очувао „упркос“, а не захваљујући „економској бази“, која је била незавидна, тј. како је гледао на то што су, у сфери утицаја Млетака и Турака, где су ови апсолутно контролисали економски живот, а Црногорци били принуђени да се за дашак слободе боре „ханџаром и џефердаром“ и све дубљим одступањем у брда, ови други ипак очували основе потенцијале државотворног народа и (често и под „маском“ криптохришћанства) сопствено сећање на доба заједничког српског Царства. И шта им је у томе помогло? Да ли „начин производње“ (које производње?) или српска православна култура и племенско формирање друштвеног дискурса „доба витешких предака“? И шта је ту чему претходило – гуслали су о царству у најтеже доба и, након њега, постајали све признатији и све богатији, бавили су хајдучијом (дакле, били су ван свих званичних економских модела) , а нису изгубили образ и нису постали обични разбојници, него су, првом историјском приликом, добили потврду да „васкрсења не бива без смрти“, о чему је енглески књижевник Г. К. Честертон написао дивну песму „Марш Црне Горе 1913“.
Стичем утисак да др Дрљевић уопште није читао „Примјере Чојства и Јунаштва“, а за „Горски вијенац“ нисам сигуран. Књига војводе Марка говори о издизању појединаца над старозаветном, племенском културом (задојеном жељом за крвном осветом) у крајевима који он лично назива „бесудним“ и оживљавање, у њима, хришћанске чојствености, жеље да опросте и раскину круг смрти. Управо супротно од онога где је др Дрљевић опет намеравао да гурне Црногорце, те здушно код њих (у маниру, опростићете, гувернадурског намесника) распиривао сличне импулсе, који су на крају и њему самом (премда тај чин не оправдавам) дошли главе. „Горски вијенац“ није велики сам собом, велики је идејом да се народ жртвује за оно што је веће од њега самог и његове „расне“ предодређености. Да је владика Данило прихватио да буде дични припадник динарско-илирске расе са својом аутохтоном културом, никакве драме не би ни било, а без ње ни „Горског вијенца“.
Не би, проф. Аџићу, Марко Миљанов ни теретио С. Дрљевића за „кршење Хашких конвенција“, уосталом и Шекуларци су својевремено секли носеве уместо глава, да би изврдали конвенције о ратовању. Теретио би га зато што је говорио о „чојству“ а практиковао „луцидни“ политички прагматизам, зато што је позивао друге на подизање „ханџара“, а он се „маскирао“ у разне идеологије (већ према захтевима времена) , зато што је био језиком увек близу, а фотељом увек далеко од бојног поља. Не би га теретио што је у неког пуцао или неког заклао, већ што је друге на то позивао, а он сам „стотину промјенио вјера“ да би, како год, владао над туђим гробовима.
(Ово су све утисци које сам стекао из Ваших излагања, нисам пре тога знао о С. Дрљевићу довољно. Ако сам се огрешио, опростите и исправите. Свако добро од заједничког нам Судије.)
Uobičajeno , posrbice kada ih argumentima satjeraš u ćošak , raznim tricama i kučinama , opanjkavaju ono što je očigledno .
Sekula Drljević nije bio zločinac , to je više nego jasno , jeste zabrljao 41-45 , ali niko nije mrtav zbog njegovih djela !
Razumijem nastojanje uvaženog g.Novaka Adžića da publikuje činjenice u vezi djela Sekule Drljevića , ali nije trebao da isto piše ovdje , jednostavno ovaj auditorijum je ostrašćen i nije kompetentan da naučno tumači bilo šta van bajke o Kosovskom zavjetu , e tu su bez premca .
Koristim priliku da od srca pozdravim uvaženog pr,dr. Novaka Adžića , da mu poželim dug život i uspješan dalji rad .
Na kraju za posjetioce ovoj portala da kažem :
„Postojaće Crna Gora dok je Lovćena i Durmitora , dok je mora pod Barom i Kotorom , dok je sunca i Grahovca , ne damo te Crna Goro “ !!!!
Neka živi narod crnogorski !
Sponzoruso!
Дође вријеме када истина постане лаж, а лаж истина. Међутим, дође опет вријеме када истина буде истином, а лаж буде само лаж и ништа више. Оно што је креирано у лудачкој соби и најмонструознијој творевини НДХ-азији, тамо ће се и вратити.
Треба бити безочан, па правдати некога ко је подстицао клања и сарађивао са главним кољачем тога доба, Павелићем, био управник конц логора Сајмиште и уз то као чипован понављати усташке идеје о ц… језику, нацији, цркви. Понављам, сви који су студирали, или радили у Загребу, одрађују старе усташке идеје. Апеловао бих на господина Грубача, да има мало самилости у одговорима, јер превише је аргумената у односу на неаргументе.
-Буни ме што професор Аџић стално спочитава г. Грубачу емигрантски статус, а истиче јуначка прегнућа црногорске емиграције из времена КСХС. Осим што је, колико могу да видим, плурализам у време др Дрљевића био кудикамо развијенији, јер је он ипак могао да се настани у Земуну (у равници „прошараној“ духом ропства) , отвори адвокатску канцеларију и ожени се (ако сам добро разумео) Српкињом/Србијанком (проф. Аџић је упоран у нераздвајању та два појма, иако их др Дрљевић раздваја, вероватно и ради брачне слоге:) , те да објављује оваква и онаква дела у оваквим и онаквим (тада само штампаним) медијима, све то у држави која „маскира“ њему толико омражени великосрпски хегемонизам. Док у демократској тековини воље народа, заснованој на његовим мислима, држави којом се проф. Аџић дичи то једва да је у неким медијима могуће (понајпре на овом порталу, где је, верујем у домаћинском духу динарских Срба, и њему самом допуштено да износи своје ставове) . Кад г. Грубач буде износио своје ставове на „Црногорским питањима“ , онда ће, чини ми се, и проф. Аџић имати право да се жали на булументу која овде оставља коментаре.
-Проф. Аџић стално успоставља непостојећи континуитет између идеологије зеленаша и Секуле Дрљевића. Секуле Дрљевић можда није био „бјелаш“, али „зеленаш“ свакако није био, јер није био на „зеленом листићу“ предизборних посланика (или јесте?) . Друго, колико сам схватио из навода проф. Аџића, Дрљевић је био условни монархиста док је Николина монархија трајала, а након тога се залагао за Црну Гору као једну од република у федерацији. Тако да није био монархиста, као официри одани краљу Николи, нити је могао да се позива на (пошто је негде раније изнета теза да је у време рата у мишљењу имао „клубашка“, безусловно-унионистичка схватања) на рестаурацију државе чије му устројство није било блиско. Краљевина Црна Гора је постојала, Краљевина СХС је постојала, др Дрљевић је живео у обе земље, али она држава за чији се „повратак“ он залагао, никад није постојала. Он је њу чекао. А није је дочекао, јер није имала темеља у народу, пошто су Црногорци пред почетак Другог светског рата били или српски националисти или комунистички интернационалисти. Припадници заједнице динарске крви илирског типа нису били.
-Не пратим временску линију боравка др Дрљевића у земљи (узмимо, као и он што је, да је то све једна иста земља) и у иностранству у време и након Подгоричке скупштине и кад је дошло до преокрета: кад је свој дубоко проживљавани отпор уједињењу (који је био спречен да изрази на Подгоричкој скупштини) замењен жељом да се настани у Београду, па у Земуну, тј. тамо започне своју чиновничко-адвокатску каријеру? Отприлике овако: одлази у заробљеништво (где такође ради, не на стварању Краљевине СХС, већ, цитирам – „на уједињењу Црне Горе и Србије“) – сачекује ослобођење и покушава да се врати у Црну Гору – бива спречен, док се Подгоричка скупштина не оконча и он не пружи свој пресудни утицај – успева, након Скупштине, да се врати и, „кратко се задржавши“, долази у Београд и прихвата функцију у Министарству правде (тј. унионистичке снаге га награђују као оданог саборца) … Кад се овде шта деси? Зашто су га спречавали да учествује на Подгоричкој скупштини, ако је он још у заробљеништву радио на уједињењу („клубашка“ скретања) , а после тога се и преселио у Београд. А ако је „извршни одбор Подгоричке скупштине“ био против нареченог именовања, а био је свемогућ, како онда није успео да спречи именовање, осим ако лични положај код престолонаследника Александра за др Дрљевића није био много бољи него што и чланови одбора Подгоричке скупштине а и проф. Аџић могу да претпоставе. У сваком случају, дочекујемо да Дрљевић сам, без ичије интервенције, у „тамници народа“, паравану за „великосрпски хегемонизам“ и у Београду, престоници некадашње Краљевине Србије, поднесе оставку и крене, несметано, да износи „анти-централистичке“ и „анти-хегемонстичке“ ставове.
-Спречавају га да ради у Црној Гори (не и да подели судбину Звицера, Распоповића итд.) , али га не спречавају да ради у Земуну, јер на том територију делује свемогућа „банска столица“. Креће процес Радомиру Вешовићу, оптуженом за државни удар (проф. Аџић пише „генерал“, а не како би, на црногорском требало – „ђенерал“, иако Радомир Вешовић то није био, био је бригадир, у црногорској војсци је постојала само титула „сердара“, чин „ђенерала“ је још један, овог пута заслужени, поклон, мимо правила војске КСХС, ратног друга, Александра Ујединитеља) . Ту др Дрљевић износи тезе о томе да је време круцијално изменило Србијанце (а не „Србе“, јер у Србији живе и Цинцари, попут Пашића и Аписа и Власи и Лужички Срби, Пољаци и Чеси и Јевреји и сви су Србијанци и, махом, српски националисти, као што у Пријепољу, Бродареву, Гацкоме, Требињу итд. живе Срби, које време није много „раздвојило“ од Црногораца) , те да је Црна Гора колевка Немање, Балшића, Црнојевића и Петровића који су, повремено, ратовали међу собом унутар фамилија и баш су први (Иво Црнојевић) преци једних, а други (Максим) преци следећих, чији се лик изменио те није ни чудо што су заратили с очевима… Дрљевић ту фамилијарну размирицу (Србијанско-Црногорску) представља као основ немогућности функционисања државе као унитарне, те је због тога најбоље да се земља федерализује и јунаци „Коштане“ живе на своме, а јунаци „Горског вијенца“ на своме. Он, јунак „Горског вијенца“, притом, то изговара мало ближе постојбини Станковићевих јунака, а притом понајближе постојбини „манитог“ Лаза Костића, писца трагедије с називом „Максим Црнојевић“, а онда се сели у Загреб, близу постојбине писца „Смрти Смаил Аге Ченгића“ и нигде му не смета прошараност ропством под Аустро-Угарима, под којима је и сам робовао, а Бога ми, колико нађох, и студирао. Све време, како спочита проф. Аџић г. Грубачу, далеко од своје отаџбине и од своје заједнице динарске крви, у питомој панонској равници.
-Следеће, што ме занима: није ли црногорска Војска (изузев часних официра Радомира Вешовића, Крста Поповића и још неких) капитулирала 1916-те? Није ли Црна Гора потпала под аустро-угарску окупацију? Шта је онда упад српске војске 1918-те, ослобођење или окупација? Како је могуће ићи из окупације у окупацију? Кад је први пут српска војска ушла у Црну Гору, јел била окупаторска или савезничка? Нису ли ратовали на истом задатку? Кад престају да ратују на истом задатку? Нишка декларација је донета две године раније, да ли је могуће да црногорска влада није знала за њу, кад је пружала помоћ српској војсци (ставила се, као професор рече, под команду Петра Пешића) ? Та декларација предвиђала је безусловно уједињење. Ако је тако, ко ту није поштовао „тековине које су створили векови“? Само Црна рука (чијих се вођа Александар I отарасио у Солуну, али наставио да иде за вољом њених агената распрострањених по обе војске) или и наречени Дрљевић, који усред рата одлази у „клубашка“ скретања? Волео бих да нам проф. Аџић објасни како се слободарски дух динарских брђања манифестовао након потписивања примирја (израз на коме је инсистирао избегли Краљ Никола) у Црној Гори? Је ли бригадир Вешовић командовао одредом који се називао „Стросрбијанским“? Је ли у српској војци постојала јединица с именом Краља Николе?
-Да ли проф. Аџић зна да Бора Станковић није био са српском војском, већ је остао у Београду, по чему се његово понашање не разликује много од динарских изданака из „крње владе“ на Цетињу. А како је Секула Дрљевић гледао на мешање своје динарске крви с равничарском крвљу Марије Марковић? Како је гледао на своје потомке (ако их је имао, није ми познато, волео бих да нам проф. Аџић предочи) који су, мешањем и дугим животом у равници могли бити, као толико други Црногорци, дегенерисани у правцу моравско-панонске пасмине и чији лик би, у будућности, могао да се прошара духом „ропства“ .
-На шта је личило комитовање бригадира Вешовића и Поповића против Аустријанаца, ако не на хајдучију њихових предака? А како се то разликовало од хајдуковања Хајдук Вељка у Неготинској крајини или Петра Добрњца (ровачког потомка) у околини Пожаревца, осим што је земљиште на тлу Црне Горе згуснуто и вертикализовано, те више погодује хајдучко-ускочко-комитско-четничко-партизанском ратовању (сви ови изрази су, у смислу војно-техничких термина, коришћени на тлу Црне Горе) ?
-Да ли је и све оно што је говорено пре Првог св. рата „тековина векова“ (пошто је то и говорено вековима) или је „тековина векова“ оно до чега се дошло у пар месеци „смутног времена“ практичног уједињења?
-Није ли међу Црногорцима било исувише симпатизера и чланова Црне руке (сердар Јанко Вукотић, Блажо Ђукановић, Пуниша Рачић, Марко Даковић…) , да би се њено деловање (мајски преврат, Видовдански атентат, Васојевићка афера и сл.) само у Црној Гори објаснило „дијаметрално супротним погледима на свет“ и акцијама „великосрпског хегемонизма“? Како би С. Дрљевић објаснио чињеницу да је и Гаврило Принцип (пореклом из Ријеке Црнојевића) , тај изданак динарске расе, пристао уз идеологију проистеклу из „духа ропства“ ? Не мисли ли проф. Аџић да је чланова Црне руке (републиканско-нихилистичке организације) , било подједнако међу свим Србима (Босанцима, Херцеговцима, Шумадинцима, а процентуално можда и највише међу Црногорцима…) , па да тако није упутно повезивати њено деловање с хегемонистичким претензијама ван Црне Горе? Тј. да ли баш планине рађају искључиво „јунаке“, а низије искључиво „издајнике“?
-Како се „друга похара Куча“ уклапа у тезу да су у Црној Гори након Првог св. рата чињени већи злочини него за време Турака, тј. како то да су онде то изданци динарске расе чинили једни другима, са империјализмом у црногорској изведби? Нису ли се тамо Турци, након злочина војводе Мирка, подсмевали Кучима: „Ето вам ваше српске слоге“?
-Не мисли ли проф. Аџић да је „Београд“ често само еуфемизам за разне интересне групе које су се тамо сјатиле, и остале до дана-данашњег, након југословенског уједињења, укључив и оне из Црне Горе, а чији је експонент био и др Дрљевић? Кога онда др Дрљевић оптужује кад каже „Београд“ – исте оне структуре које су и њега тамо довеле након рата? Зашто се није од њих дистанцирао скроз и придружио политичкој емиграцији у Италији? Зар је стварно био толико „близак“ монархистичким круговима из Црне Горе (зеленаши и Крсто Поповић) , да је чим му се указала шанса појурио за поприлично „црнорукашком“ републиком?
-Проф. Аџић нам је јасно показао да се др Дрљевић развијао под утицајем германског етатизма и расизма, те да је тако његово деловање неспојиво с антифашистичком борбом, јер је крајње исходиште његове мисли – балканско-словенски фашизам, сличан Кодреануовом и Љотићевом, као што је и исходиште немачке мисли, са својим учењем о „појединцу који се остварује кроз припадност држави“ (парафраза) , увек негде између Хитлера и Енгелберта Волфа. Кад се елимише Црква и на место ње постави „религија Горског вијенца“ (израз узвишености расе) , кад се елиминше Круна и на место ње постави Држава, кад се елиминше нација (Српство) и на место ње постави расни, динарско-илирски меланж, остаје фашизам као једина могућност самоорганизованости стваралачких маса народа. Само, проблем је што Црногорци знају за боље од тога, што су постигли (много пре Дрљевића) боље од тога и што су наставили (након Дрљевића) да показују више од тога. Дрљевић, у суштини, има јако ниско мишљење о Црногорцима.
Gospodine Milane Dujovicu, ja ne znam ko ste Vi, da bih Vam odgovorio neophodan mi je Vas provjerljivi CV, vaša biografija, puno ime i prezime, ne pseudonim, dje zivite, dje ste ucili skolu i sto ste zavrsili, radite li dje itd. To je znate uslov za dijalog, i mislim dje se Vas CV ako ste iz Crne Gore neđe na zvanicnoj WEB stranici neke institucije moze provjeriti ili u arhivskoj dokumentaciji iste. Zato Vam ne odgovaram, jer ne znam Vas identitet. Ime i prezime dovoljno nije, jer se svak moze preko interneta predstaviti onako kako nije. Inace, pišete vrlo ozbiljne komentare, vrlo ste obrazovani, upućeni u problematiku, tako da zaslužujete odogovor, i to s poštovanjem, ali to ne mogu Vam priustiti dok i kad ne saznam kome stvarno mogu odgovoriti, jer ja samo odgovaram onima koji se istinito legitimišu (i to tek kad provjerim da li je to neko u personalnom znacenju kako se predstavlja). Predavao sam i ispitivao studente na Fakultetu politickih nauka u PG (2012-1014), zapamtio bih da ste bili moj student, ali ne sjecam se, a na Filozofskom fakultetu u NK na kojemu radim od 2012 do naših dana ne sjecam se da ste bili moj student. No, nebitno, jeste li student li ne, neophodno je za dijalog da se identifikujemo istinito, pa da Vam odgovorim, jer inace vasi odgovori na moje tekstove po sadržini jesu ozbiljni i tu vam cestitam na analitickom osvrtu, iako dugugačije mislimo.
s postovanjem
Novak ADŽIĆ
„…Наша је војска уистину јуначка и славна војска. Зашто она заслужује та часна епитета? Несумњиво за то, што има јуначку и славну традицију. Ту традицију нашој војсци нема ко други дати сем војска, до уједињења независних држава, Краљевине Србије и Краљевине Црне Горе, дакле двију српских независних држава, а то је војска српског народа. Да ли еј када по српском појму војске, по појму српског народа, постојала јуначка србијанска војска или јуначка црногорска војска? Никада!
По појму нашег народа постојали су само јучанки Црногорци и јуначки Шумадинци, постојао је само јуначки српски народ.“ – Секула Дрљевић, говор одржан у Народној Скупштини 16. фебруара 1926. године приликом начелне буџетске дебате.
Написа ли он ово „болументи“ 🙂 Вјерујем да је текст куцао уз тактове једног свог сународника и естрадног умјетника сличног презимена по побркао нешто. Какав неписмењаковић.
Вуле, не буди саркастичан, Ноље има 25 година школе. Математика је неумољива: од 7-14 године похађао основну школу, од 15-18 учио средњу, од 19-32 студирао Правни факултет.
Da sumiramo:
1. Prve ozbiljen nabuloze o dukljansko ilirskom porijeklu Srba iz Crne Gore, nastale su 1944 godine u Zagrebu, uz svesrdnu pomoc eksperata za rasnu cistocu iz NDH i eksperata iz Vatikana.
2. Sav taj proces stvaranja crnogorske nacije i crnogorskog jezika desavao se medju zidovima zagrebacke ludnice, sto je rezultiralo i objavljivanjem knjige od Sekule Drljevica, zamislite 1944 godine u kojem on (ili ONI) objasnjavaju na koji je nacin srpski narod u Crnoj Gori postao dukljanski.
3. Reprint tog zajednickog zlocinackog poduhvata Paveliceve pudlice i eksperata za rasnu cistocu ustaske NDH i Vatikana se objavljuje 1990 godine, pred pocetak raspada Jugoslavije i tu nauku, na kojoj je doktorirao Adzic, preuzimaju domace ustase iz Crne Gore, uz svestranu pomoc njihovih mentora iz Zagreba i Rima.
4. Nimalo slucajno, bas negdje u vrijeme objavljivanje ustaskog reprinta Drljeviceve knjige stvara se crnogorska autokefalno unijatska crkva, ciji je centar Vatikan i stvara se legendarni liberalni savez.
Ako je ova rasprava izmedju gospodina Adzica i gospodina Grubaca imala neki plod, onda je to svakako saznanje da je ideja da su Srbi iz Crne Gore nekakvi iliri-dukljani-montenegrini, ustaski i vatikanski projekat par exelans.
Dakle, gospodine Adzicu, zahvaljujem vam se na informaciji, da je prva knjiga o rasnoj cistoti Crnogoraca objavljena u ustaskoj Hrvatskoj 1944 godine, posle boravka Drljevica i eksperata za rasnu cistotu NDH i Vatikana u zagrebackoj ludnici.
Dakle 1944 godina se moze uzeti kao pocetak stvaranja dukljanske nacije a mjesto stvaranja te nacije je Zagreb, ili dusevna zagrebacka bolnica.
HVALA GOSPODINE ADZICU!
Pobogu, koja je svrha davanja prostora ovom , oprostite na izrazu, liku? Budimo realni, ko od vaših čitalaca uopšte čita ovo što on piše? Svaki dan gledamo njegovu sliku, kao da je neki prefinjeni intelektualac a ne samozvani istoričar!?
Predlažem dva načina da ga se rešite:
1. Ne objavljujte mu sliku jer ga to ispunjava srećom i dodatno „loži“.
2. Zamolite g. Grubača i sve druge da više ne polemišu sa njim, on od ovoga živi .A šta drugo, realno, doprinosi društvu?
„Много је тога значајног др Секула Дрљевић учинио у борби за слободу и државност Црне Горе и црногорске нације, тако да је узалудан посао ваш и ваше идеолошке братије да га оцрните и избришите из асамблеја знаменитих историјских личности Црне Горе, упркос свим Дрљевићевим промашајима и падовима, који су пратили његов животопис.“
Sadasnje Stanje crnogorske „nacije“ i „drzave“ tacno je saglasno dostignucima i karakteru Sekule Drljevica.
Загребачка школа цртаног филма и назови комунистичка идеологија су стварно направили НОВОГ ЧОВЈЕКА.
На фантазији и самозаљубљености одрасли су многи Цетињани , накнадно су почели да их имитирају и још по неки у Црној Гори јер су видјели да се то исплати.
Упамет се браћо Црногорци.
Novak Adtic, doktor drljevskih nauka, covjek koji iza sebe ima minimum 25 godina skole pise:
„Своје тезе о томе да су Црногорци посебна нација, да имају различито етничко поријекло од Срба, да су засебан етнос, са својом посебном културом, историјом, погледом на свијет, Дрљевић ће посебно истаци у својој књизи “Балкански сукоби“, (Загреб, 1944, репринт, 1990, Загреб). ђе на страни 170 каже и ово:“
Dakle 1944 godine Drljevic pise knjigu gdje Crnogrce proglasava nekakvim dukljanima-ilirima i objavljuje je, zamislite, u Zagrebu, centru ustaskog piokreta u vrijeme kada je od NDH ubijeno minumim 700000 Srba, po preciznim njemackim statistikama..
Da li je ova knjiga izasla prije ili poslije Drljeviceveog boravka u zagrebackoj dusevnoj bolnici, gdje je zajedno sa ekspertima za rasnu cistotu u NDH i SIGURNO ekspertima iz Vatikana razradio na koji nacin su Srbi iz Crne Gore postali dukljani-iliri.
Interesantno, reprint ovih Drljevicevih nabuloza, pojavljuje se 1990 godine, sigurno ne bez uticaja Vatikana i naslednika Anta Pavelica, koji su bili glavni mentori dukljanskog pokreta u Crnoj Gori.
Dakle, gospodine Adzicu, da li je ona knjiga napisana prije ili poslije boravka Drljevica u zagrebackoj ludnici, gdje je zajedno sa Mile Budakom i predstavnicima Vatikana konstrusana dukljansko montenegrinska nacija i crnogorski jezik?
I sami ste napisali, da ce on u toj knjizi „posebno istaci“. Znaci li to da do drljevicevog boravka u ludnici on te nabuloze o dukljanima-ilirima nesto nije bas posebno isticao, ili ne bas profesionalno isticao, ili ne bas mnogo ubjedljivo isticao.
Господине Чејовићу, сјајно сте поентирали и из обимних писања г. Аџића извели логичне, консеквентне и вредне закључке. Дакле, захваљујући г. Аџићу, шира јавност је из његовог пера дознала да је родно место дукљанско-монтенегринске нације и „црногорског“ језика – загребачка лудница, а време настанка – ратна 1944. године. Пре овог, такве „нације“ није било! Овоме се нема више ништа додати, Ви сте из писања г. Аџића извукли поенту, све је сада и свакоме јасно. Хвала Гојку што је пружио простор обема странама, да заједнички, као неистомишљеници, осветлимо најмрачнији лик у историји Црне Горе.
Морам да приметим да г. Аџић, иако, као, „брани“ Секулу Дрљевића, у суштини га ни мало не поштује. У прилог овој мојој импресији наводим два доказа:
Прво, г. Аџић често преправља и самог Секулу Дрљевића, стављајући му у уста и оно што овај није изрекао. Ту поправку Дрљевића, при томе, чини прилично невешто, јер одмах следи цитат, који разоткрива манипулацију. Приликом одбране ђенерала Вешовића, 1921. године, Дрљевић компарира Србијанце и Црногорце, а не Србе и Црногорце, како му г. Аџић импутира. Из цитираних навода из народних песама ускочко-хајдучког циклуса, насталим на подручју равних Котара и Лике, , види се да је Дрљевић говором указивао на менталитетске разлике Србијанаца, са једне и Црногораца, као динарског типа људи, са друге стране, а не о некаквим националним разликама две нације. Ја сам говор Секуле Дрљевића читао у роману „Ђенерал“ Миле Кордића, у којем, након цитирања говора Дрљевића на суђењу ђенералу, следи размишљање самог ђенерала Вешовића о његовом браниоцу, а које вреди овде цитирати:
„Ne opiru se vjekovi ovom danu današnjem, gospodine Drljeviću, već ti i takvi kao ti. Ni ti se ne bi opirao da ti nije izmakla ministarska fotelja. Malo je stolica, a mnogo guzica, Drljeviću, toga se ja bojim.
Veljko i njegovi „crnorukci“ plaše se nesrećnog đenerala, a ne plaše se Drljevića. Ako kada krv bratska potekne ovom zemljom, sigurno je neće proliti đeneral, jer on to više i nije u stanju, ali će je proliti Sekule Drljević potocima….
Odnekuda, kroz prozore sudnice, doprije do mene glas gusala. Duboki starački glas zapjeva: „Sa zapada doleću gavrani, Crnoj Gori došli crni dani…“
Dobri čiča, otkuda on da mi u misli dođe?
„Jesi li oterao Turke sa Tare?“ – pita me Divna. „Medvede moj crnogorski, jesi li oterao Turke sa Tare?“
Jesam Divna, nema više Turaka na Tari, ali nam za pogibiju nijesu potrebni ni Turci ni Švabe. Za tu đavolju rabotu i sami sebi smo dovoljni. Napili smo se, valjda, kroz vjekove toliko ljudske krvi, da bez nje više ne možemo. Evo nam to i ovaj Drljević proriče.
Šta to strašno najavljuje ovo suđenje? Za kim to dečanska zvona zvone, đenerale?….“.
Друго, развојни пут Секуле Дрљевића, од „великог“ Србина, преко социјалног агитатора, па квислинга, до „творца“ дуклљанско-монтенегринске нације, и коначно до усташе, пут је тврновит, драстичан, али у основи, сличан путу који пролазе и многи други нестабилни и сујетни људи из провинције, који, када дођу у велики град, долазе са великим надањима, сматрајући да ће, захваљујући својим способностима, у великом граду бити одмах широко прихваћени и врло брзо слављени. Сусрет са равнодушном велеградском средином, која је таквих „новака“ видела на хиљаде, одбијање да одмах прихвате придошлу „величину“ из провинције, код многих људи слабијег карактера, одмах доводи до ломова, разочарења, одустајања од даљих покушаја интеграције, одбијања, мржње, па све до психичких поремећаја. Београд, тај „Српски Њујорк“, није ни Србија, ни Југославија, он је сам за себе, нешто посебно. Секуле се у њему није снашао и убрзо побегао у периферијски Земун, да одатле, као „граничар“ завија на град који га није прихватио. Одатле, па до загребачке лударе, пут је био и логичан и предвидљив. То ме доводи и до другог доказа да г. Аџић не поштује Секулу Дрљевића, као обичног човека. Предложио сам, у коментару на предходни његов текст, да организујемо јавно суђење Секули Дрљевићу, као окривљеном за ратне злочине у периоду 1941-45. године. Такође, предложио сам да ја будем бранилац Дрљевићу, као и идеју да одбрану њега, као окривљеног, темељим на околностима да је Дрљевић у време кад су се догађали злочини који су му стављени на терет, био битно смањено урачунљив, као дугогодишњи хоспитализовани психички болесник, што искључује његову кривичну одговорност. Ћутање г. Аџића на ову моју понуду је симптоматично. Заиста сматрам да њему злосретни Секуле, ван потребе да преко њега, као „оца нације“, рехабилитује банкротирану идеју антисрпске „нације“ монтенегрина-дукљаноида, заправо и не треба.