330 год битке на Каменом

Пише: Небојша Рашо

Битка на Каменом 15. септембра 1687.

Нови Граде, сједиш накрај мора,
и валове бројиш низ пучину
како старац, на камен сједећи,
што набраје своје бројанице.
Дивна санка што си онда снио!
Млечићи те морем подузеше,
Црногорци гором опасаше;
састаше се у твоје зидове,
окропише крвљу и водицом-
те од тада не смрдиш некршћу.
Топал-паша су двадест хиљадах
да поможе Новоме хиташе;
сретоше га млади Црногорци
на Камено, поље поузано.
Турској капи ту име погину,
сва утону у једну гробницу;
мож и данас виђет коштурницу.

Горски вијенац

Нови је био под под турском влашћу од 1482. године. Од тада па до 1687. Отоманска империја господарила је градом, сем кратког периода шпанске владавине 1538-1539. Рат вођен између Отоманске империје са једне стране и Свете лиге коју су сачињавале Венеција, Свето римско царство, Пољска, Русија и Папска држава, а са њом и Малтешки витезови трајао је од 1683. до 1699. године и био је познат као Бечки или Велики турски рат.

Након ослобођења Рисна 1684. очекиван је био напад на Нови. Цетињски митрополит Висарион Бајица увјеравао је Млечиће да ће сва црногорска племена притећи у помоћ. Новска тврђава била је сметња многима. База османлијских гусара представљала је сталну опасност за поморце из Боке. Ослобођењем Новог ослабио би и притисак на Црну Гору. Овакво стање одговарало је само Дубровачкој републици, која је због својих интереса покушавала да омете ослобођење овог дијела Боке. Током 1687. вршене су припреме за напад на Нови, да би 28. јула у Сенат Венеције стигла молба Генералног провидура за Далмацију Јеролима Корнера за напад на Нови.

Почело је окупљање велике хришћанске војске са свих страна. Широкој коалицији придружили су се Малтежани, Абручези, Ђеновљани, територијалци из далматинског залеђа и разни плаћеници. У нападу је учествовало 1.500 савезничких војника, 6.000 војника регуларне милиције из Далмације, Шибеника, Сплита, Макарске и Трогира и 2.000 Бокеља и Црногораца. Мазаровић, Змајевић, Штукановић и Буровић предводили су 360 Пераштана и хајдука.

Али и Османлије су се припремале за одбрану. Снабдјевали су се намирницама, доводили појачања из околних мјеста и градили препреке на прилазима. Нови је био чврста али стара тврђава без извршених дограђивања неопходних за модерно ратовање попут косих зидова који би лакше издржали ударе артиљерије. Заповједник града био је капетан Осман ага Ибрахимагић. У Шпањоли је било 500 Турака а у граду 1.000 Турака и сејмена.

Флота, укупно 130 бродова, са Корчуле је испловила према Боки у суботу 30. августа, а помоћни бродови сутрадан. Другог септембра увече флота је упловила у бококоторски залив. Око подне 3. септембра почело је искрцавање. Млетачки војници искрцали су се у Кумбору а малтешки и папини војници у Зеленици. Дочекали су их Пераштани, хајдуци и други Бокељи. Прво је заузета црква Св. Ане гдје је постављена артиљерија за бомбардовање града. Наредних дана извршено је опкољавање тврђава.

У логор савезника стигле су ујутро нове вијести да Хусеин паша из Босне и Сулејман паша из Херцеговине хитају у помоћ Новом са 4.000 људи. Размотривши колики значај представља задржавање западног дијела града, откуд су очекивали да ће помоћ покушати доћи, закључено је да је за стабилизацију неопходно пребацити батаљон Малте на овај терен да би се супротставили пробоју. У исто вријеме дошао је одред од 1.000 Пераштана и Црногораца да би појачали милицију на овом дијелу.

Ујутро 15. септембра, извјестио је Генерални провидур да је помоћ Османлијама близу, и да херцеговачки и босански паша доводе појачање. Молио је малтешког генерала да са 8 галија помогне на западном крилу гдје се очекивао напад. Корнер је кренуо напред са неколико чета Словена да подржи војску у случају напада и да бодри својим присуством војнике. Око осамнаест часова са галија су виђени Турци како силазе са планине, око 4.000. Османлије су пробили прву линију, настављајући са истом жестином да би овладали другом коју су чували которски војници, драгони и милиција. Корнер је сам кренуо напред враћајући Словене који су се повукли и уводеће свјеже снаге у борбу. У жестокој борби успјели су да одбију Османлије. У бијегу према Каменом дочекали су их Црногорци, Пераштани, Брђани и Херцеговци који су их ударили са бока. Јуришали су призивајући Свето име Исуса Христа и Богородице, нанијели су Османлијама велике губитке, који су били изненађени и уплашени на планинском положају у кланцу гдје њихова бројност није могла доћи до изражаја. Падали су једни преко других и убрзо је погинуло 600 Турака а међу њима 40 главних команданата. Погинули су Зам бег, Драгут и Зам-баша, први османски заповједници у овим крајевима.

Међу хришћанима била су само 24 убијена и рањена. Срби су донијели 400 глава, доста заробљеника и седам застава генералу Корнеру, који је плаћао цекин за сваку главу и десет цекина за сваког заробљеника. Међу главарима који су учествовали у боју помињу се Деспинић, Петар Павковић, Вујадин Радибратић, Јован Стратимировић, Лакета и Петар Радовић, Милија Милић, Илија Јовановић и Јован Ожеговић. Погинуо је капетан Павловић.

Послије оваквог успјеха Корнер је одлучио да појача опсаду. Позвао је следеће јутро на предају опкољене у граду желећи их престрашити главама Турака убијених прошлог дана, јер је знао да је разбијена, и одбачена помоћ била једина нада браниоцима града. Али Турци нису пристали на предају. Настављена је опсада до 30. септембра кад су Османлије истакле бијелу заставу и предале град.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: