То што је Дрљевић сарађивао са усташама не значи да је ратни злочинац
1 min readПише: Новак Војиславов Аџић
У свом, поновном, одговору господину Војину Грубачу ограничићу се само на демантовање његових нетачних оцјена о др Секули Дрљевићу; оцјена које су производ његовог незнања/историографског аматеризма и п(р)очетничког хабитуса, те органске, наслијеђене, или стечене, наметнуте или адоптиране мржње, према др Секули Дрљевићу, теоретичару и политичком идеологу црногорске националне посебности у првој половини XX вијека и веома заслужном(и поред свих мана) Црногорцу XX вијека и уопште личности битној у савременој историји Црне Горе. И чак, у кључној равни ове распре, Дрљевић је само егземплар, парадигма, метафора, преко којега испољавате Ваш антицрногорски лични потенцијал и фантазмагоричну идеолошко-политичку амбицију за државном екстинкцијом Црне Горе и хтјење да је поново вратите (мислим на покрет и идеологију којој припадате) у Прокрустову постељу великосрпства.
Евидентно је да је најновијем одговору мени господин Војин Грубач, попут врћења покварене плоче, поново напао др Секулу Дрљевића и то као и вазда потпуно неосновано. Наравно, понављам да је др Секула Дрљевић био контроверзни политичар и идеолог, да му се штошта може приговорити и замјерити током његове каријере, али се не може нихилистички поступати у анализи његовог лика и дјела. Будући да се чињенице не побијају аргументима (докази су само процесно средство, који не могу анулирати чињенице), а везано за личност и дјело др Секуле Дрљевића, научно сам у обавези, а да бих демантовао господина Грубача, саопштити сљедеће:
Ставове и хтјења Црногорске странке (федералиста, од 1919. до 1945) у идеолошком, програмском, политичко-пропагандном смислу најчешће и најумјешније је на јавној сцени презентирао др Секула Дрљевић, оснивач, духовни вођа, идеолог и стварни лидер Црногорске странке, иако он никада у странци формално није имао највећу функцију. Чинио је то Дрљевић у континуитету од прве половине 1919. до 1941. године, а од 1941. до 1945. отворено се залагао за обнову независне Црне Горе, уз помоћ страних ментора. Међутим, у ратном вихору, та његова акција доживјела је потпуни неуспјех и објективно била је осуђена да тако сконча, а сам Дрљевић постао је због ње толико омрзнут да су му његови политички и идеолошки непријатељи на концу насилно одузели живот у избјеглиштву у Аустрији новембра 1945. године.
Дрљевић је стигао у Црну Гору уочи избора за Уставотворну скупштину (Конституанту) КСХС крајем октобра 1920. године. У заједници са Михаилом Ивановићем, Мирком Мијушковићем и Савом Вулетићем организовано је кренуо у јавну акцију на Цетињу, у Подгорици, Никшићу и Колашину, ђе је пропагирао своје аутономистичке и федералистичке концепције. Дрљевић и његови сарадници били су прогањани од стране режима, забрањивани и растурани су им јавни зборови, штампање пропагандог материјала и слично. Дрљевић је успио својим идејама и харизмом да приволи старог војводу и некадашњег црногорског министра иностраних послова војводу Гавра Вуковића да буде носилац изборне листе за Уставотворну скупштину КСХС (1920). Међутим, власти нијесу допустиле црногорским федералистима предвођеним Дрљевићем да истакну изборну кандидатску листу, чак да издају предизборни проглас. Дрљевић је био тада, по наредби министра унутрашњих послова КСХС Милорада Драшковића, под сталним физичким полицијским надзором, не само у Црној Гори него и изван ње. Од стране београдских власти проглашен је „државним непријатељем“ и оквалификован као »издајник« и »црногорски сепаратиста«. Међутим, упркос притисцима и принудама, Дрљевић није посустао, није се уплашио, ни поколебао. Наставио је пркосно са својом јавном политичком борбом за права Црне Горе и црногорског народа. Током 1920. и 1921. године црногорска политичка емиграција, Влада и Двор у егзилу помно региструју Дрљевићеву политичку акцију. У том смислу, након што су власти поништиле комунистичке мандате 1920, вођа црногорске политичке емиграције Јован Симонов Пламенац је, мислећи да ће доћи до понављања избора (што се није догодило), из Рима 14. августа 1921. године, послао опширно писмо др Секули Дрљевићу. У њему, између осталог, Јован С. Пламенац истиче и ово: »Могу ти са највећом сигурношћу рећи, ако приликом сад поновних избора у Црној Гори, усљед поништења комунистичких мандата, листа чији бих ја био носилац, а коју ти поднеси, да ће то бити повод, да се црногорско питање ријеши у корист Црне Горе и њеног народа. На листи кандидационој у сваком случају треба, поред мене, да будеш ти, Михаило Ивановић и још кога ви видите. Да Милутину (Мисли на дивизијара Милутина М. Вучинића, министра војног у тадашњој црногорској влади у егзилу-Прим. Н.А) не смета официрски чин бих и њега рад био имати на листу. Ако Србијанци одбију кандидациону листу на којој бих ја био, онда узми то такво рјешење и упути ми га, а поднеси другу листу, којој би ти био носилац“.
Др Секула Дрљевић је од 1919. до 1941. године стално говорио, писао и протествовао због суровог режима тлачења Црногораца у вријеме владавине династије Карађорђевић током монархистичког трајања Краљевине СХС и Краљевине Југославије. Жестоко је критиковао политику српског централизма и окупациони терор над црногорским народом, у вријеме кад је министар унутрашњих послова био Светозар Прибићевић ( 7. ХIII 1918. до 19. II 1920).
Секула Дрљевић, у два броја загребачког дневног листа „Хрват“, објављује свој опширан чланак „Политичка улога г. Прибићевића и његова теорија“. У томе чланку др Секула Дрљевић пише о Подгоричкој скупштини из 1918. године, као нелегалној и нелегитимној и да је „бирана под господством србијанских окупационих трупа и по упуствима србијанских чиновника“. Та „скупштина“ је, вели Дрљевић „обичан балкански марифетлук удешен притиском војске окупаторке“, и она је, „потпуно дисквалификована за представника црногорског народа и његове воље“. У томе чланку Дрљевић истиче и ово: „Црна Гора припада црногорском народу и мора његова остати“. Дрљевић констатује у истоме чланку и ово: „Године 1919. и 1920. биле су у Црној Гори доба најстрашнијег терора што га је запамтила историја овог разбојничког, јањичарског Балкана. Црна Гора горила је у ватри терора и давила се у крви. Изгорјело је преко пет хиљада кућа. Сви, који су учествовали у томе паклу, као објект злочиначких напада, куну се да су вјеровали, да је дошао судњи дан. Сваки члан злочиначких банда, тврде, да је чинио утисак савршеног ђака цариградске јањичарске школе“.
Након што је 1925. године и официјелно формирана Црногорска странка, њен утемељитељ и идеолог др Секула Дрљевић артикулисао је и изразио њена есенцијална политичка гледишта и стремљења у интервјуу загребачком листу „Хрват“ од 24. листопада 1925. године. На насловници од тог датума „Хрват“ објављује разговор са др Секулом Дрљевићем, насловљен „Црногорци за федерацију“. Дрљевић објашњавајући свху страначког Конгреса, његове одлуке и закључке на почетку тог интервјуа запажа: „Конгрес је донио програм и статут странке. Странка се зове Црногорска. Тражимо федеративну Југославију, у којој ће све земље, које су у хисторијском развитку изградиле свој посебни економски, културни и политички индивидуалитет, бити равноправне. За нас југословенство није народност него државна мисао чија је појмовна садржина равноправност свих удружених земаља. Видовдански Устав је партикуларистичко-империјалистичка наказа, која мора бити што прије уништена у интересу опстанка наше државне заједнице. Он је организовани грађански рат, јер предвиђа на истој територији истовремено господство трију државних идеја: српске, хрватске и словеначке. Наша народна поезија познаје Арапина са три главе, она познаје и седмоглаву аждају, али државу са истовременом и равномјерном доминантношћу трију државних идеја хисторија не познаје. Хтјети Видовдански Устав значи хтјети сталну борбу за превласт трију државних идеја: српске, хрватске и словеначке, а то је перманентни грађански рат. Као што видите, наш федерализам није захтјев неког специјалног положаја Црне Горе у Југославији, него поглед Црне Горе на оргнизацији Југославије-захтјев за њено уређење у духу југо-Словенске државне мисли. Наравно, да Црна Гора мора добити положај раноправне чланице“. Одговарајући на питање новинара да ли је Црногорска странка у тренду раста или је у опадању, др Секула Дрљевић, у томе интервјуу, тврди да је владајући поредак у Црној Гори од 1918. године завео режим огња и мача и терора који је за Црногорце раван паклу. Дрљевић експлицира да се наивна вјерност Црногораца интегралистичким идејама и концепцијама Словенства и посебно југословенства њима вратила као бумеранг и да се њихова несебичност у том смислу претворила у проклетство. У том смислу, у наставку интервјуа Дрљевић апострофира: „Наша странка, то је цио црногорски народ. Што до сада нијесмо имали све куглице има се приписати само и једино режиму огња и мача, са којим је до сада Црном Гором управљано. Терор, који је вршен над вама у Хрватској, изгледао нам је Божја благодат спрам пакла, којим су Црногорци били награђени за своју наивну вјерност Славенству уопће, а југословенству напосе. Ми смо класичан доказ да се и вјерност може претворити у проклетство, ако пређе у надземаљску несебичност. Да је наш програм из душе цијелог народа најбољи вам је доказ то, што смо се ми тек сада почели организовати, а ипак смо на прошлим изборима чак и онако провођеним, били најјача странка. Без агитације, без организације, под страховитим терором, па ипак смо добили највише куглица. Најпрви слободни избори доказаће, да сва Црна Гора тражи федеративну Југославију“. Дописник загребачког „Хрвата“ констатовао је у интервјуу са Дрљевићем да су „београдски листови писали приликом посјете Краљеве у Црној Гори, да Вашу странку народ напушта“, на шта је Дрљевић одговорио: „И ја сам то читао и чудио сам се, са коликим неразумијевањем награђују ритерску отмјеност црногорског народа. Уосталом владика Раде је отац наше концепције југословенства, и ако свечани пренос његових мошти на Ловћен може имати каковог страначко-политичког значаја, то може бити само морални тријумф наших напора за федеративну Југославију. У коликом је степену њихово писање несмислено најбољи вам је доказ то, што смо ми одмах након свечаности одржали конгрес, који је једногласно донио страначки програм и одобрио наш досадашњи рад у Скупштини ставивши нам у дужност да у истом правцу продужимо. Сјајно посјећени зборови, које сам ја одржао у Колашину, на Ријеци Црнојевића и на Његушима доказали су противницима федерализма, да се немају чему надати у Црној Гори. Да наш конгрес и наши зборови нијесу тако успјели, то би већ београдски листови донијели. Њихово ћитање о њима најјачи вам је доказ наше снаге“.
Сво вријеме од 1919. до 1945. године др Секула Дрљевић се борио храбро и принципијелно за право, част, слободу и државност Црне Горе. У том смислу подносио је несебичне и енормне жртве, био је хапшен, затваран као политички непријатељ режима више пута и дуже вријеме током постојања КСХС/Краљевине Југославије. Др Секула Дрљевић, бастадур црногорске нације и етникума XX стољећа, одупирао се великосркој агресији и угњетавању Црне Горе и црногорског народа и то храбро и досљедно. Чинио је то пркосно и одважно, са свим својим успонима и падовима, али и фаталним грешкама (почињеним током другог свјетског рата), које немам намјеру аболирати, јер ја сам историчар, а не агитатор и пропагандиста.
Господин Војин Грубач из Моске тврди да су Дрљевића убили „ловци на нацисте“. То је Грубачево елементарно незнање и тврдња равна прворазредној глупости. Нудим доказе, који г. Грубача очевидно оповргавају и чине га непозваним и незнавеним панобранцем у овој материји и у непознатој земљи, а којему се није, по датом налогу, отворио падобран, већ је он, напротив, ударио без падобрнаске заштите у земљино тле и просуо се. Заправо, ради се о томе да господин Војин Чрубач прича само неосноване приче причине, које се разбијају као вал у судару са морским хридима. И то чини евидентно када пише о начину и разлозима убојства др Секуле Дрљевића и његове супруге Марије.
У посљедњим данима рата (1945) били су очигледни сарадња и савезништво др Секуле Дрљевића, Душана Кривокапића и мање групе Црногораца у НДХ са усташким режимом и усташком војском у расулу. Та сарадња ће бити активна, нарочито од половине 1944., (мада ће Дрљевић са усташким режимом сарађивати, углавном у пропагандо-публицистичком смислу још од почетка 1942. године, када је живио у Земуну, који је био под влашћу Њемаца и усташке НДХ). О повлачењу Секуле Дрљевића, Душана Кривокапића и групе Црногораца који су се називали „Црногорска народна војска“ са усташким официрима и хрватским избјеглицама према Аустрији и маја 1945. године говоре и поједини извори усташке провинијенције. Међу њима је и казивање пуковника НДХ и публицисте проф. Данијела Црљена, који је успио да избјегне страдање на блајбуршком пољу и да емигрира у Аргентину.
Др Секула Дрљевић, др Душан Кривокапић и група Црногораца, повлачили су се маја 1945. са усташама и другим хрватским избјеглицама према Аустрији. Како тврди проф. Данијел Црљен, припадник усташког покрета и функционер у НДХ, у свом мемоарско-дневничком запису под насловом „Истина о Блеибургу“ код Цеља је 9. свибња 1945. упознао др Душана Кривокапића „представника скупине Црногораца, који су се борили у савезу са усташком војском. Били су то присташе Др-а Секуле Дрљевића, гласовитог црногорског лидера, који је живот посветио борби против Србије, и за самосталност Црне Горе“ Црљен тврди да га је Душан Кривокапић замолио да и њега узме у тим преговача са припадницима НОП-а у име избјеглих Црногораца „који су вољни дијелити хрватску судбину“ Црљен наводи да је у преговарачки тим потом био укључен Душан Кривокапић. Након тога, 10. Свибња 1945. године, како наводи Црљен, колона је била пред Блеибургом и вођени су разговори о предаји са британским генералом Скотом и пуковником НОВОЈ-а Миланом Бастом. Генерали НДХ Иво Херенчић, Владимир Метикош, Вјекослав Серватзy и пуковник Данијел Црљен 14. и 15. свибња 1945. отишли су као хрватски преговарачи Британцима. У блајбуршом дворцу грофа Тхурн-Валасина, британски бригадни генерал Патрицк Т. Д. Сцотт, командант 36 ирске пјешадијске бригаде, саопштио им је да хрватска војска мора капитулирати пред југословенским партизанима, те да британска војска не може прихватити да се њој предају, јер је, према договору савезника на Јалти, одлучено да се све непријатељске оружане формације предају оним савезничким снагама против којих су ратовале. Након тога, јединице НОВОЈ-а заробиле су и уништиле, највећим дијелом погубиле, непријатељске формације (хрватске усташе, домобране, словеначке домобране, црногорске националисте, те црногорске и српске четнике и цивиле). Један дио црногорских националиста страдао је крај Клагенфурта у Аустрији од руку црногорских и српских четника, а поједине су заробиле снаге НОВОЈ-а. Црљен о блајбуршком поразу и његовим посљедицама, те о судбини жртава пише: „Међу жртвама Блеибурга посебно мјесто заузима гласовити лидер црногорског народа др. Секула Дрљевић, дугогодишњи политички сурадник двају повијесних вођа хрватског народа Стјепана Радића и Дра Анте Павелића. Вјеран пријатељ Хрватске и заклети непријатељ Србије стољетног завојевача и Хрватске и Црне Горе. Пошавши на трагични пут заједно са хрватским народом мученичка смрт је затекла њега и његову супругу од четничке руке“.
Понављам, да оштро осуђујем из принципијелних разлога политичку сарадњу др Дрљевића са усташким вођством у НДХ и сматрам је погрешном и компромитантном за њега, али, наравно то не значи да је др Секула Дрљевић био ратни злочинац. У оптужници др Дрљевићу стављена му је као инкриминација оно што се дуго називало вербалним деликтом,т.ј. његово писање у усташкој штампи током другог свјетског рата, тј. његова публицистичка и дијелом политичка активност, али не и оптужба и одговорност за оно што би се по тада важећим Хашким конвенција о правилима ратовања и обичајним правилима могло карактерисати ратним злочинима.
Зато г. Грубач и његови самишљеници требају смањити доживљаје, јер су запали у питања и теме о којима малтене појма немају. Не пада ми напамет да дивинизирам др Дрљевића, али ни да се блатом на њега бацам. Него да буде објективан, колико је то могуће и пожељно и прихватљиво у истраживачком и аналитичком методолошком поступку историјске науке, којој припадам.
Често је предимензионирана улога која се, у историографији, а нарочито новинској и политичкој пропаганди, приписивала Секули Дрљевићу о његовој одговорности и саучесништву у смрти Павла Ђуришића и његовог четничког одреда након пораза на Лијевач Пољу. Судбина Павла Дјуришића и његових сарадника је запечаћена скоро без активног учешћа Секуле Дрљевића и његових сарадника. Ликвидација Ђуришића и његове групе одређена је на састанку емисара Драже Михаиловића и усташког вођства у Загребу. Наиме, пуномоћнићи Драже Михаиловића, који се раније био разишао са Ђуришићем и којега је пријеки четнички суд осудио на смрт због „издаје“ и споразума са Секулом Дрљевићем, а Дража Михаиловић наредио да Ђуришић због тога буде убијен , на челу са генералом Светимиром Ђукићем, адвокатом др Ранком Брашићем, инжињеровом Владимиром Предавцем, четничким мајором Жиком Андрићем, састали су два пута у Загребу на Тушканцу (16. и 22 .априла 1945) у Павелићевој резиденцији са поглавником НДХ Антом Павелићем, усташким генералима Вјекославом-Максом Лубурићем и Ђорђијем (Ђуром) Грујићем и министром др Андријом Артуковићем, на којима је постигнут споразум да се изврши предаја Павла Ђуришића и његове групе усташким војним властима и да се учини њихова физичка ликвидација (убиство). На загребачким преговорима између усташког вођства и изасланика Драже Михаиловића (биле су двије четничке делегације: једну је предводио генерал Светомир Ђукић, а другу генерал Миодраг Дамјановић направљен је договор „о уништењу четничке групе Павла Ђуришића“. То је учињено без присуства и судјеловања др Секуле Дрљевића, тада формалног команданта „Црногорске народне војске“ и предсједника „Црногорског државног вијећа“. Словеначки генерал Леон Рупник је, на приједлог „Недићевих и Љотићевих људи у Словенији, упутио у Загреб црквеног поглавара монсињора Рожмана да преко кардинала Степинца посредује у зашитити Павла и његове групе. Међутим, тај је одбио молбу словеначке делегације. Тада је словеначка црквена група посетила Павелића који јој је одговорио да је то ствар др Секуле Дрљевића. Када је та делегација посетила др Дрљевића добила је одговор да се Павле са групом официра налази у рукама војних власти А. Павелића, у хрватским затворима. Има сигнала да су Ђуришићу и његовој групи скинули главе заједно Павелић и Дражини људи“. Тешко да се не може утврдити тачна улога др Секуле Дрљевића и његових сарадника у убиству Павла Ђуришића и његове групе, због контроверзних историјских извора. У сваком случају, она је знатно мања, ако је уопште и било, него што се у историографији за сада тврдило.
У свом дјелу „Расуте кости“ четнички официр и емигрант Михаило П. Минић, који је припадао четничкој колони Павла Ђуришића, доводи убиство Секуле Дрљевића у везу са договором који је постигнут на Тушканцу између емисара Драже Михаиловића са Антом Павелићем, генералом Лубурићем и осталим његовим сарадницима. По Минићу, Дрљевић је у логору у Јуденбургу у Аустрији убијен заједно са својом супругом Маријом 10. новембра 1945. године, како би се његовом ликвидацијом уклонио „сведок и документа са њим о узроку трагедије Павла Ђуришића са одредом Црне Горе и вођство одреда“. Секула Дрљевић је убијен 10. новембра 1945. године у логору Јуденбург (Аустрија), који се налазио у енгелској ратној зони. Посредни „докази“ наводе да је Секула Дрљевић убијен у, могућем, тајном договору између групе Павелићевих усташа који су емигрирали у Аустрију и избјеглих четника Драже Михаиловића, мада за то не постоје прворазредни извори. Четнички официр и емигрант Михаило П. Минић о смрти др Секуле Дрљевића и његове супруге (његовом казивању за сада се највише може вјеровати) пише: „…Треба истаћи рад и припремање убиства Секуле Дрљевића у Јуденбургу (Аустрија). Секула је убијен 10. новембра 1945. године у по бела дана у згради где је становао и Павелић са његовом владом, чуван од верних усташа. Убице Секуле Дрљевића, Војин Џогаз из Пљеваља, данас у Шведској, Васо Јањић из Билеће данас у Чикагу, под именом Андрија Николић, и Васо Стеванчевић из Пљеваља, тада становници заробљеничког логора Маркт Понгау, где су били дошли адвокат Брашић са члановима мисије из Загреба. Ко је посредовао за одобрење прелаза изасланика из логора Јуденбург у логор Маркт Понгау и из логора Маркт Понгау изасланика за логор Јуденбург, одговор је сам по себи јасан. Ишло се и радило да нестане Секуле Дрљевића и докумената са њим о узроку трагедије Павла Ђуришића са одредом Црне Горе и Херцеговине. Пре одласка групе из Маркт Понгау за Јуденбург имао је састанак Војин Џогаз са ђенералом Брашићем и адвокатом Брашићем. По доласку у Јуденбург, убице су се пријавиле код Секуле, преко тјелесне страже Павелића. Доласком у собу код Секуле, убице су повадиле пиштоље и убиле Секулу, а жену Секулу убили су ножем. После убиства, убице су мирно и без сметње од усташа и чланова Павелићеве владе, изашле из Секулине собе, прешли сквер, дошли до друма, слободно се удаљили и несметано се вратили у Маркт Понгау. Пошто су Секулине убице и Павелићеви људи покупили документа и друго са мртва Секуле, као и драгоцјености са Секулине жене, која је била из властелинске породице из Загреба, алармирали су Секулино убиство и пријавили Енглезима. Енглези као Енглези, нису водили истрагу о обрачунима, нити су наредили потеру за убицама. Истих дана било је објављено у емигрантској штампи. „Црногорци убили Секулу Дрљевића у Јуденбургу“. Уздржаћу се од излагања о мотивима убиства Секуле Дрљевића, али једних и других био је циљ, да се истакне да су Црногорци убили Секулу Дрљевића. Међутим, тешко је било Црногорцима доћи до Павелићевог штаба, гдје се и Секуле налазио, јер је Павелић знао да Црногорци знају како су и од кога страдали преко Хрватске. Лакше је било у Павелићев штаб доћи онима који су са Павелићем правили споразум о заједничкој сарадњи и радили да нестане Секула Дрљевић, под изговором да су Црногорци убили Секулу, као јединог свједока о узроцима трагичне смрти Павла Ђуришића са групом елитних официра и интелектуалаца“.
Према истраживањима и закључцима историчара проф. др Бранислава Ковачевића, који се темеље на Минићевом казивању, „Дрљевић је живио са супругом у логорској бараци у којој је тада, такође, становао Анте Павелић, са својом владом, чуван од вјерних усташа. Убице Секуле Дрљевића-Пљевљаци Војин Џогаз и Васо Стеванчевић и Васо Јањић из Билеће живјели су у логору Маркт Понгау (Аустрија), који је припадао америчкој ратној зони. У истом логору налазио се и адвокат Ранко Брашић са дијелом чланова четничке мисије који су се у априлу 1945. састали у Загребу са Антом Павелићем и генералом Лубурићем. Брашић је са својим сарадницима набавио оружје атентаторима и обезбиједио им путне исправе. Прије поласка из логора Маркт Понгау за Јуденбург, вођа атентатора Војин Џогаз састао се са генералом Илијом Брашићем, који је био представник југословенских заробљеника код њемачких окупационих власти и авокатом Ранком Брашићем . Убице су несметано ушле у логор у Јуденбургу, убиле Секулу Дрљевића, његову супругу и њихову служавку и исто тако несметано изашли из логора. Пошто су атентатори одмакли, Павелићеви људи су „покупили документа са мртвог Секуле, као и драгоцјености са Секулине жене, која је била из властелинске породице из Загреба“.. Др Секула Дрљевић је убијен од стране атентатора ватреним оружјем (?), а његова супруга Марија је заклана ножем. Да ли се то догодило у логорској бараци, болници или некој другој згради у енглеској ратној зони у Јуденбургу, у историографији и историјским изворима, не може се поуздано рећи, јер се о томе наводе опречни подаци. На основу расположивих извора, може се устврдити да су организатори и налогодавци убиства др Секуле Дрљевића и његове супруге Марије били четнички генерали Светомир Ђукић и Илија Брашић, београдски адвокат др Ранко Брашић, четнички командант Милутин Јеловац (који је био у логору Маркт Понгау у вријеме организовања Дрљевићевог убиства), а да су егзекутори били Васо Јањић, Војин Џогаз и Васо Стеванчевић и могуће још неки четнички емигранти. Један од мотива убиства Секуле Дрљевића је да се он уклони као могући свједок о усташко-четничким договорима и споразуму о ликвидацији Павла Ђуришића и његове групе од стране усташа у Јасеновцу 1945. године. Након Секулине ликвидације, усташе су његово убиство пријавили Енглезима, наглашавајући да су убице успјеле да побјегну. Енглези нијесу водили истрагу нити су наредили потјеру за убицама“. Васо Јањић из Грахова (или Билеће) и Војин Џогаз из Пљеваља, који су ликвидирали Секулу Дрљевића и његову супругу, били су „припадници четника Драже Михаиловића“.
Jедан од убица др Секуле Дрљевића, Васо Јањић исповиједио се и повјерио четничком емигранту у Норвешкој (Осло) Драгу Филипову Кешељевићу, родом из Вилуса да су он и Џогаз убили Секулу Дрљевића и његову супругу. Кешељевић је то саопштио у казивању публицисти Антонију Ђурићу, који је тај његоој исказ објавио у емигрантском листу „Слобода“. Кешељевић тврди да је био у логору у Еболију када је сазнао за „радосну вијест да је Секула Дрљевић убијен“. Кешељевић, из четничке мржње према Дрљевићу, тврди да је Дрљевић био „црногорски сепаратиста“ и да је „мрзео српски народ“ зе додаје: „за нас Србе из Црне Горе и Херцеговине већег изрода од Секуле Дрљевића није било“ оптужујући Дрљевића да је „највећи кривац за смрт војводе Павла Ђуришића и његових сабораца…“. Кешељевић, пун мржње према Дрљевићу, наводи да су Дрљевића убили Војин Џогаз из Пљеваља и Васо Јањић из Грахова. Кешељевић тврди да је током рата био у истој четничкој бригади са Васом Јањићем и да се са Јањићем срео у логору у Еболију те да ју је Јањић признао да је новембра 1945. заједно са Џогазом у Јуденбургу убио Дрљевића и његову супругу
Међутим, још увијек се аргументовано и чињенички поуздано не може са сигурношћу утврдити узрок и начин смрти др Секуле Дрљевића и његове супруге, као ни сви (са)учесници у том злочину.
Но, да видимо како је др Секула Дрљевић промишљао о црногорском државном и националном идентитету и како је осуђивао великосрпски терор и злочине на простору данашње Црне Горе (1918-1941) и како се односио према великосрпском четничком покрету Драже Михаиловића и његовим менторима из избјегличке владе у Каиру и Лондону. Само неколико релевантних чињеница и доказа из заоставштине др Секуле Дрљевића хоћу овом приликом презентирати.
Тако др др Секула ДРЉЕВИЋ (“Флавиус”-његов познати псеудоним) у Подгорици 25. липња 1922. пише текст под насловом „ГРАЂАНСКИ РАТ У ЦРНОЈ ГОРИ” и објављује да у листу “Хрват” Загреб, петак, 7. српња 1922., број 703, стр. 1. Тај Дрљевићев текст гласи:
“Медени мјесеци ››уједињења‹‹ код нас нијесу дуго трајали. Већ први сусретај са Србијанцима, Црногорцима су одузели илузије о равноправности, коју они раније сматраху природном и по себи разумљивом основицом медјусобних односа удружених земаља. Мора се признати, да су Србијанци сви од генерала до војника, од Пашића до Цицварића, одмах с почетка учинили све, што су могли, да сентименталност отаџбине пјесникâ и хајдукâ свуку из виших регионâ апстракцијâ у канале реалног познавања Србијанаца и њихова цинцарског игнорисања свега, што се не да уновчити. Тиме је сукоб двају дијаметрално противних погледа на свијет постао неизбјежним. И почела је борба крвава и безобзирна. Са обадвије стране једнако очајно вођен герилски рат траје непрестано, уз кратка прекидања у зимским мјесецима, ево већ три године. На једној страни србијанска оружана сила – војска и жандамерија – и њени плаћеници регрутовани из црногорског друштвеног талога, на другој страни цио црногорски народ. Србијанци убијају, пале куће и уништавају имовину. Уз то су скоро у сваком селу намјестили по једну или двије чете војника, које сељаци морају издржавати. Наравно, то им не смета, да сваки дан пишу у београдским листовима о исхрани Црне Горе. Црногорци пак, у недостатку јаче организације и оружја, потребног за борбу ширих димензија, прибјегли су герили. Организовани у мање чете не престају нападати државне органе и њихове агенте. Тих хајдучких чета пуни су црногорски кланци и планине. Неки од њихових вођа у народној фантазији достижу сјај легендарних јунака прошлости. Народ гледа у њима своје осветнике и пјева им пјесме,
›› Висока је Пандурица,
Још је виши Радојица! ‹‹
пјева народ чувеном хајдучком војводи Радојици Никчевићу. (Пандурица је највиша планина крај вароши Никшића). Чињеница, да београдска влада и њена плаћена штампа назива црногорске устанике разбојницима и уцјењују њихове главе, не умањује у очима народа моралну вриједност њихових подвига, јер народ памти да су то исти чинили и Турци и Аустријанци за вријеме окупације Црне Горе. Напротив, Србијанци их таковим поступцима уздижу до висине ››покољења за пјесму створеног‹‹.
У најновије доба србијанске власти прибјегле су једном новом средству. Оно је морално одвратније од свих досадашњих и за то је за саме власти најопасније. Власти шиљу своје детективе у шуму као комите. Они дочекују градјане по путовима, пљачкају их и свлаче са њих хаљине. То чине да би народу преставили устанике (хајдуке) као обичне пљачкаше и тиме убили њихов углед. Међутим народу је одмах упало у очи, да скоро редовно пљачкају грађане непоћудне властима и било му је јасно, да то нијесу хајдуци него шпијуни. Уз то су их почели хајдуци прогонити и приморали су их, да се склањају скоро око самих вароши под заштитом власти. Тиме је коначно и несумљиво откривена њихова улога, усљед чега су власти постале народу одвратније него су икада биле.
То вам је општа слика данашњег стања у Црној Гори. Сукоби устаника са властима и њиховим агентима су свакодневни. Прије неколико дана чета Др. Вукашина Марковића убила је предсједника општине Пиперске и његовог писара, који су били познати као шпијуни окружног начелника у Подгорици. Прије него су успјели склонити се дубље у планине пиперске стигла их је војска и жандармерија и опколила их. Заузели су нешто утврђеније положаје и упустили се у борбу. У чети Др. Марковића била је и његова сестра од стрица Стоја (Стојанка)/ Стоја Марковић је била синовица (братанична) др Вукашина Марковића –Прим.Н.А) са своја два брата. Борба је трајала до дубоко у ноћ.
Око 11 сати је Др. Марковић са 6 другова извршио напад бомбама. Истовремена експлозија 14 бомба направила му је пролаз којим је успјео побјећи са својим друговима. Стоја је остала на мјесту борбе са своја два брата, од којих је један био већ мртав а други теже рањен. Она је продужила борбу и ухватили су је тек у зору, када више није имала нити једног фишека и ни једне бомбе. Истога дана око подне провела су је четири жандарма кроз Подгорицу. Руке су јој везане гвозденим ланцем. Црна, бујна, дуга коса пала јој је низ леђа. Њене велике црне очи задржавају своје презриве погледе на варошанима, који ју преплашено гледају испред својих трговачких и занатлињских радња. Високи стас, прси сличне планини, кроз коју је до јучер хајдуковала и снажне мишице чине скоро невјеројатним да млада херојкиња нема још пуних 19 година.
Један жандарм удари је три пута кундаком медју плећа. Она паде. Кад ју дигоше погледа гордо око себе и изговори ове значајне ријечи: Сијеците ме на комаде, пеците ме! Нити ћете што од мене дознати нити ћете Црну Гору у ропству задржати! Наредише јој да иде напријед и она пође у правцу затвора. Преплашени трговци повукоше се у своје радње и још данас међу собом шапућу: Три пута је ударише кундаком. Паде под ударцима али не пусти ни једне сузе!
Кроз народ иду од уста до уста невјеројатне приче о њеним мучењима у затвору. Флавиус”.
Др Секула ДРЉЕВИЋ у листу ““Хрват“, Загреб, четвртак 7. рујна 1922., број 755, стр. 1. Чланак „Министар ослободитељ“, „Флавиус“, („Флавиус“ је један од псеудонима др Секуле Дрљевића) под насловом „МИНИСТАР ОСЛОБОДИТЕЉ“. Ријеч је о Дрљевићевом осврту на дјеловање ондашњег министра унутрашњих дјела КСХС Косте Тимотијевића. Коста Тимотијевић (Грошница, Кнежевина Србија, 21. мај 1870. -Београд, 1. фебруара 1939.), правник, адвокат, политичар, народни посланик, истакнути члан и функционер Демократске странке Љубомира Давидовића. Био је министар правде Краљевине Србије и Краљевине СХС у влади Љубе Давидовића (18.VIII 1919.,-19. II 1920.), народни посланик у Скупштини КСХС и Министар унутрашњих послова КСХС. У вријеме кад је др Секула Дрљевић писао овај јако ктитички чланак о њему (1922) Тимотијевић је био министар унутрашњих дјела КСХС. Коста Тимотијевић је био министар без портфеља у диктаторској влади генерала Петра Живковића (30. IX 1931.,- 6. I 1932.), да би од 1932. до 1938. године био сенатор у Краљевини Југославији. Умро је 1939. године у Београду.
Тај Дрљевићев текст сљедеће је садржине:
“Било је то у мјесецу аугусту године 1922., када министар унутрашњих дјела земље Србије објави свима народима пространог краљевства, и ››ослобођенима‹‹ и ››ослободитељима‹‹, да их више неће батинати. ››Тјелесна казна и батине нигдје законом нису предвиђене‹‹, вели г. министар и позва се на ››Земаљски Устав‹‹ и законе. И сва престоничка штампа у најдубљој понизности одаде славу и хвалу министру ослободиоцу. И батинанима и кандидатима за батине – у заблуди је сваки поданик ове државе (грађана у њој нема), који себе не убраја у једну, од тих категорија – засија лице веселошћу ослобођених робова. И по варошима и по селима, и у палатама и у колибама, и у затвореним просторима и на царским друмовима једнако се славило име Великога Министра. И до сада је наша отачбина била земља празниковања и празновања, али оваквог опће још народног славља није дочекивала. Светковина јоште негледана: цијела земља присуствује погребу – министар – батинаш сахрањује батину! Прошла је светковина: народ је срећан и задовољан. И већ је мир, мир као на гробљу; а весели министар весело министрује у веселом краљевству.
Укинуте су батине!
Колико је у тим ријечима слатке утјехе за све, којима су у ове четири године радикалско-демократског боговања куће попаљене, имовина опљачкана, кћери силоване, ребра поломљена ! Са колико чаробне снаге те три ријечи отачбину батинашке владавине у тако дуго бичеваној фантазији батинаних претварају у земљу слободе ! Измучене жртве већ виде своје тлачитеље оковане у ланцима, јер више нијесу наши закони, као што су до сада били, средство за обмањивање странаца, него истински регулатори наших односа, како међусобних тако и оних према држави и њеним органима. Акција државних чиновника која је до сада личила мутној јесенској необузданости планинских потока, који још не успјеше да изграде своје стално корито, биће у будуће сведена у корито законитости. (Знамо да ријеч корито није најсрећније изабрана, али ако другу употребим, бојим се, да би радикали и демократи то схватили као покушај да им се отме корито). Отачбина браће Новаковића коначно је напустила крваву праксу својих слободоумних устава почевши од оног од год. 1888. до овог ››Видовданског‹‹ – увјеравају лаковјерни, а бољи познаваоци србијанских ››Слобода‹‹ слушају их са неприкривеном бојажљивошћу. И тако шапат вјере и невјере, радости и страха иде од уста до уста а весели министар весело министрује у веселом краљевству.
Укинуте су батине !
Већ четири године цијела наша јавност, изузевши србијанску, буни се урнебесним протестима и крвавим устанцима против злочина радикалско-демократског ортаклука. Већ четири године режим пљачкаша, батинаша, паликућа, лопова и афераша свих могућих родова и врста назива све протесте противу себе сепаратизмом и издајом. Већ је четири године, како је србијанска штампа, скоро сва, претворена у аутомат за халакање противу хрватских и црногорских ››сепаратиста‹‹. И то све због тога што не ће да прогласе батину за свеца и да признаду батинање за право ››ослободитељке‹‹ Србије. И наједампут министар србијанске крви и кољена (он додуше нема кољена, јер једва зна како му се отац звао) објављује вјерним поданицима краљевства, да укида батине. Послије тако дугог његовог активног учествовања у батињању зар се нијесмо дужни запитати, каква га је ››витешка‹‹ невоља на тај корак наћерала?
Тај акт несумњиво му је морао веома тешко пасти из два разлога. Њим је признао да је режим за који и он носи велики дио одговорности, режим насиља и корупције или – да употребим популарни слоган његов – режим батинашки. Тиме је разријешио дужности противнике његове, да наставе доказивање, да је свако даље одржавање данашњег стања морално саблазан и сигуран политички сломиврат.
Познато је да су он и његови другови преко својих органа до сада, противно Уставу и законима, батинали грађане, и тиме је себе и своје другове нужно довео на оптуженичку клупу. Ма колико да је познато, да је он човјек мале памети, ипак није толика будала, да себе доводи на оптуженичку клупу без јаких узрока. Који узроци то могу бити ? Да није кајање или је можда прозриви старачки предосјећај казне за учињене злочине ? Или се ради о покушају дубљих државничких погледа, да се спасе што се још спасити даде? Да није министрова објава рата батини сљедовање савјета кога од наших заштитника и пријатеља ? Највјеројатније је ово посљедње, а може бити и нешто друго.
Залуду госп. Коста Тимотијевић просипа сузе над ранама својих жртава, ја у његово кајање не вјерујем. ››Прије ће камила проћи кроз иглене уши‹‹, него ће од Савла постати Павле. Он је од уједињења овамо стално или члан владе или њен скупштински ступ. Он је, као министар правде, давао изнимна унапређења судијама који су се истицали паљењем кућа, убијањем жена и дјеце и пљачкањем туђе имовине. Он је као министар правде, по читаве сате конферисао са познатим паликућом Ивом Павићевићем, бившим србијанским министром а касније владиним намјештеником на Цетињу. Послије тих конференција као и оних с г. С. Прибићевићем редовно се примјећивало, да Павићевић проширује свој опсег и појачава интензивност својих разбојничких подвига. Је ли могуће да је он, као министар полиције, дошао до правне свијести, која му је, као министру правде, редовно очајно недостајала? Је ли могуће да човјек, који је наређивао и награђивао вршење најтежих злочина, паљење кућа и убијање дјеце, задрхти пред батинањем грађана? То је искључено.
Није ни страх од казне. Мажуранић додуше пјева:
››Тко је млађи радо гледа
на липову крсту муке;
а тко стариј’, муке исте
сам на себи с влашке руке
већ у напр’јед од стра ћути‹‹.
Тимотијевић је постарији господин и могло би се предпоставити, да исту батину на себи ћути, али то није случај. Ми живимо у земљи, у којој министри и њихови чиновници не зазиру ни од ››Крфског пасуља‹‹ ни од ››Суботичке сланине‹‹, ни од ››Топчидерског масла‹‹ нити у опште од свих врста животним намирница. Некажњено пљачкају и ратну одштету из Њемачке и секвестрирана имања. (Они то не зову пљачка него национализирање). Некажњиво убијају своје политичке противнике, пале им куће, жене и дјецу им убијају, кћери им силују. Они некажњено својим наредбама одузимају некретности и натраг их власницима враћају, чим се упишу у радикалну или демократску странку. Они силом и корупцијом намећу народу устав и одмах за тим ››законом‹‹, противно том истом уставу, избацују своје политичке противнике из парламента. Једном ријечју, они су већ ево четири године прогласили себе за државу, имовину државну и ону политичких противника за своју и личну сигурност грађана свели у опсег самовоље своје и својих органа. И зар послије свих тих злочина да он уздрхти од страха због батињања грађана?! Не, он и његови другови не ће уздрхтати, док не буду доведени пред вјешала. Они још у ту могућност не вјерују.
Да наредба о укидању батина није акт неке боље политичке увиђавности то, послије свега наведенога, мислим, није потребно доказивати. Та је наредба несумњиво или ››савјетована‹‹ с поља или је покушај скретања пажње грађанства са припрема нових злочина, који су у пројекту. Ово посљедње је вјеројатније и за то је потребно, да грађани буду опрезни, врло опрезни. Ако ови знаци не варају, лична безбједност грађана стоји пред новим опасностима.
У Подгорици, 2 септембра 1922. Флавиус“.
Ево још неких докумената из дјеловања др Секуле Дрљевића у међуратном периоду.
ПРОГЛАС ДР СЕКУЛЕ ДРЉЕВИЋА 1936.ГОДИНЕ
ПОВОДОМ КРВОПРОЛИЋА НА БЕЛВЕДЕРУ КОД ЦЕТИЊА 26. ЈУНА 1936. ГОДИНЕ
„Поводом крвавих догађаја 26. јуна 1936. године код Цетиња
“Браћо Црногорци, браћо зеленаши!
Дана 26. јуна Београд је стријељао на прагу Цетиња наше другове зеленаше, синове јуначке Ријечке и Црмничке нахије, са чијих витешких домова никада није скинута застава црногорске славе, црногорски крсташ барјак. Ни суђене ни осуђене Београд их је стријељао митраљезима, да би њихова мртва рука крсташ испустила, да би се њихово мртво срце одрекло барјака црногорске части и слободе. Живо се не одрече никада. Браћо зеленаши! Под брдом Вртијељком, на коме погибе оно јато витезова са три сердара и два војводе, изгинули су наши другови једнако као и они за слободу Црне Горе. Слава њихова трајаће докле и слава Вртијељских јунака. Јунаци “Горског вијенца” на челу са Вуком Мићуновићем, Вуком Мандушићем и Бајом Пивљанином примиће их у друштво, као себи равне.
Мјесто на коме су погинули, свето је мјесто једнако као и Вртијељка, као и Царев лаз, као Грахово, као и Вучјидо и као сва остала безбројна мјеста, на којима су гинули Црногорци у борби за част Црне Горе и Црногораца.
Браћо зеленаши! У нас гледа са Ловћена Владика, чија је вила сплела вијенац ствараоцима црногорске славе и учи нас својом борбом са Ловћенским громовима, да живјети знаћи борити се. У нас гледа Вук Мићуновић и учи вас, да су потурчењацима једнаки они, који иду у турске сватове. Данас су то сви Црногорци, који припадају било којој србијанској странци. Сви су они сватови Суља Барјактара. У вас гледају јунаци, који су стријељани 26. јуна и уче вас својом витешком смрћу, да непријатељ части и слободе Црне Горе може отети црногорски барјак само мртвој руци црногорских Зеленаша. Изгинули другови крунисани бесмртношћу не траже од вас да их осветите, него да останете вјерни њиховом и свом зеленашком програму.
Слобода Црне Горе или смрт! Слава витезовима, који погибоше за част и слободу Црне Горе 26. јуна 1936. године! Живјела слободна Црна Гора! Живјели зеленаши!
Др Секула ДРЉЕВИЋ, с.р”. (Државни архив Црне Горе, Архивско одјељење-Подгорица, Архив ЦК СК ЦГ, II-1929-1941, В 2 а – 54 (36),
Проглас др Секуле Дрљевића, Поводом крвавих догађаја 26. јуна 1936 године код Цетиња. Редовни недјељни извештај претсједнику владе од 30. јула 1936. Због овог прогласа (летка) др Секула Дрљевић је био ухапшен од стране полицијских власти у Земуну).
Поводом општинских избора у Зетској бановини (1938) Дрљевић је у форми летка објавио манифест сљедеће садржине:
„ЖИВИО ЦРНОГОРСКИ ФРОНТ!
Браћо Црногорци, Браћо сељаци!
Сељачко-демократска коалиција, под водством мудрог вође хрватског народа
ДР. ВЛАДИМИРА МАЧЕКА
Данас је једина чврста и снажна политичка организација у Југославији. Црногорски сељачки федералистички покрет својим јединством са хрватским сељачким покретом удружио је борбу Црне Горе са борбом Хрватске, Војводине и свих осталих земаља јужних Словена, које су, као и ове готово као и на највеће жртве за равноправност и слободу. Тиме је осигуран успјех црногорскоме фронту, у коме су данас заједно са сељацима и радницима. Са нама су и грађани, којима није страх заћерао срце у пету, а себичност одузела разум и осјећај дужности према домовини и њеној части.
У најближој будућности наша слобода славиће своју побједу над мрачним циљевима београдске насилне владавине.
БРАЋО СЕЉАЦИ !
Ви знате историју Црне Горе, а знате и историју Србије. Ипак, »Све србијанске странке тврде да Црна Гора нема право да буде равоправна са Србијом у заједници земаља Јужних Словена. Због тога су за нас и радикали и демократи и земљорадници једно исто, а југословенска радикална заједница-већ као што знате. На јединство свих србијанских странака противу Црне Горе одговорите јединством ЦРНОГОРСКОГ ФРОНТА противу свих њих. Нема ни једног Србијанца, који би био члан црногорског фронта. Не смије бити ни Црногораца, који би били чланови било које србијанске странке. Ако би их икад било, и са њима као и са србијснким странкама искључена је свака наша политичка сарадња на подручју Црне Горе.Ово важи и за идуће општинске и за све будуће изборе. Ово остаје на снази за вазда.
БРАЋО СЕЉАЦИ !
Понеки грађани већ су заборавили главну разлику између села и града. Ви сељаци знате и нећете заборавити никада, да су села шанчеви, из којих наши преци чуваше и сачуваше част и слободу наше домовине Црне Горе и стекоше у свијету славу и признање њој и њеноме сељачком поштењу. Село је и даље и остаће кроз све вјекове једини поуздан начин из кога можете одбранити слободу своју и свога сељачкога дома. Примичу се општински избори. Не дозволите да се у шанчеве ваше борбе за слободу увлаче непријатељи равноправности Црне Горе и Ваше слободе. Освојите управу у свакој сеоској општини. Истакните свуда кандидате црногорског фронта и побиједите. Побједом докажите да се с правом поносите Црном Гором и да сте горди чувари њене части. Побједом објавите цијелом свијету, да је Црна Гора вјечна.
Живјела Црна Гора! Живјела сељачка слога!
Живио Црногорски Фронт!
Др.Секула ДРЉЕВИЋ“.
(Архив Југославије, Београд, Збирка Милана Стојадиновића, ф-40. Проглас др Секуле Дрљевића. Проглас се налалази, поред наведеног, и у Архиву Југославије (АЈ) 37-9-57. Овај проглас Секула Дрљевић је објавио у форми летка уочи општиних избора у Зетској бановини 1936. године. Висе пута је цитиран и објављиван у црногорској историографији, нарочито у објављеним монографијама и расправама академика проф. Шерба Растодера и др Данила Радојевића. Болдирани (подебљани) дио текста у прогласу је вјеран оригиналу).
Током кампање за парламентарне изборе у Краљевини Југославији, који су одржани 11. децембра 1938. године, др Секула Дрљевић, који је прије тога из Земуна стигао у Црну Гору и агитовао у бројним срезовима, у својству идеолога тумачио је програм Црногорске странке инсистирајући на Црногорству као исказу црногорској државности и националне посебности Црногораца. Још док је био у Земуну Дрљевић је своје идеолошке и политичке погледе на Црну Гору и црногорски идентитет писмено је уобличио октобра 1938. године и то је у писменој форми дистрибуирано током изборне кампање новембра 1938. године међу његовим присталицама широм Црне Горе. Поред државног и националног питања, Дрљевић луцидно образлаже ставове о социјалним, економским и инфраструктурним и другим потребама Црне Горе и погледе Црногорске странке на та питања. Тај документ под насловом „Тумач програма Црногорске странке“ гласи у цјелости:
„1. Наша странка је црногорска, јер тражи слободу Црногораца. Црногорски народ може бити слободан само у равноправној Црној Гори.
2. Црна Гора може бити равноправна само у федеративној државној заједници, у којој је равноправан члан федерације. Наша странка тражи такву државну заједницу, зато је федералистичка.
3. Федерација је заједница двије или више земаља, у којој је једнака правда за све земље. Народ у свакој земљи управља собом и подједнако, као и народ сваке друге земље, учествује у управи са пословима заједнице и у надзору над том управом. Кроз то учешће у управи и надзору земље осјећају да припадају заједници и да је заједница њихова. Тај осјећај одржава државне заједнице и даје им право на опстанак. У њему мора тражити своје остварење и политичка мисао, која је позната под именом југословенство.
4. Држава је највиши облик народне организације. Народу, само народу, припада право на сву власт у држави. То је гледиште наше странке. Зато је демократска. Демократија је владавина већине уз поштовање слободе и правних интереса мањине. Управој демократији редовно и мањина учествује у владавини тим, што врши контролу над управом и што су закони дјело сарадње већине са мањином у законодавноме тијелу.
5. Наша странка је сељачка, јер тражи сељачку владавину. Сељаци су огромна већина нашега народа, те је њихова владавина једина могућност истинске демократије уколико се сељаци не би одрекли себе и прихватили политику противну својим интересима. Због тога су сви противници сељачке владавине самим тим противници демократије. Неки од њих зову се демократима само зато, да би сељаке лакше обманули. То нека упамти сваки сељак.
6. Земља сељацима. То је правило, од кога, по програму наше странке, нико неможе бити изузет. И манастирске земље, које обрађују сељаци и њихове породице, живљећи на њима кроз покољења, морају бити признате на влаштину тих сељака. Манастири су зидани да буду скромна склоништа кршћанских богомољаца и испосника. Нека то поново постану. Крст на цркви није њен украс него цио њен смисао. Црквене старјешине то често забораве и крену странпутицом борбе за удобнији земаљски живот. То не остаје непримијећено Богу и народу. Један црногорски митрополит био је од народа каменован.
7. Црногорском народу наметнут је порески систем, који је изарђен према несразмјерно већим привредним могућностима других земаља, а нарочито према њиховим саобраћајним средствима, која се стално разграњују и усавршавају. Тако опорезивање Црне Горе није опорезивање него привредно уништавање црногорских сељака, радника и грађана. Основно је право сваког народа, да сам израђује свој порески систем и одређује висину порезе и сврхе, на које ће се од народа наплаћени порез утрошити. То право имаће црногорски народ само у равноправној Црној Гори. Само једном од посљедица данашњег уређења државне заједнице утврђена је и политичка и привредна нужност борбе црногорског народа за равноправност своје домовине. Да не би у тој борби очајање било јаче од разумне умјерености наша странка тражи, да се одмах обустави наплаћивање државних и свих других дажбина на комуне и на уопште пашњаке, за које нијесу плаћане никакве дажбине у Црној Гори до 1918.
8. На подручју: Пљевља-Бијело Поље-Беране-Пећ-Ђаковица-Призрен-Косовска Митровица држава је скоро сву шуму и планинске пашњаке прогласила својом влаштином. Један дио тих шума већ се искоришћује њиховом сјечом и продајом. Планинске пашњаке држава је оптеретила порезом. И ове шуме и пашњаци ових планина једнако су као и комуни у старој Црној Гори заједничка имовина свих сељака околних села. Наша странка тражи, да за такве буду признати.
9. Огроман је терет радничких брига. Да би макар дјелимично заштитили своје интересе радници морају водити тешку борбу. Наша странка готова им је притећи у помоћ, ако својим држањем отклоне бојазан, да су од времена на вријеме склони да напусте линију борбе противу централизма. Централизам је гнијездо свих узрока данашње биједе. Он је у трајноме сукобу са свим вјековима историје удружених земаља. Он се одржава и може одржати само владавином насиља и корупције. Или ће централизам остати побједоносни оков слободе или ће слобода поломити ланце централизма. Нема трећег излаза. Ако црногорски радници те чињенице испусте из вида изневјериће сопствене интересе.
10. Да би се ускорила побједа слободе потребно је, да се сви Црногорци, а поготово сви црногорски сељаци, радници и народна интелигенција уједине у црногорском фронту и тако уједињени поведу борбу за равноправност Црне Горе. Са Хрватском сељачком странком под вођством Др В. Мачека остајемо нераздуживо уједињени у СДК. (Сељачко-демократску коалицију-прим.Н.А). Наши савезници и суборци сви народни покрети у осталим земљама, који, као и ми, траже равноправност свих удружених земаља.
11. Наша странка сматра првом дужношћу црногорског фронта, да својом акцијом у народу онемогући сваки политички успјех у Црној Гори свима противницима равноправности Црне Горе. То је и најсигурнији и најкраћи пут од данашњице до слободе.
12. Право самоодбране признаје се сваком појединцу, мора се признати и црногорскоме народу. Црногорство су стварали и створили далеки вјекови. Његова држава и њена вјековна побједоносна борба изградиле су политичку и културну изразитост његовога лика. У борби за опстанак црногорство ће поновити доказе, а да је његова снага свакоме насиљу готова гробница. Ловћену су громови музика.
У Земуну, крајем октобра 1938 год.
Др Секула Дрљевић.
(Архив Историјског института Црне Горе (АИИЦГ)-Подгорица, Легат Бранке и др Томице Никчевића (нерегистрована грађа). Документ гласи “Својина др Н. С. Мартиновића-ТУМАЧ ПРОГРАМА ЦРНОГОРСКЕ СТРАНКЕ (ЦС), у Земуну, крајем октобра 1938 год., Др Секула Дрљевић. Овај текст се налази у рукопису текста докторске дисертације аутора овог прилога под називом „Црногорска странка 1925-1945“. Види о томе и: Новак Аџић, „Политичка борба и идеолошка мисао др Секуле Дрљевића (1918-1945“, зборник радова „Др Секула Дрљевић и Црна Гора“, Цетиње, 2015, стр. 92-94.).
Елем, када г. Грубач и његови истомишљеници и патерналисти пишу о др Секули Дрљевићу, пледирам да макар то чине у складу са правилима историјске медотологије и саобразно чињеницама и доказима, а не јетфино дневно-пропаганистички, како се представљају и преко овог портала. Ово што сте урадили, г. Грубач, има само ефемерну употребу, без икакве вриједности и значаја, равну само једнократном хигијенском папиру. Ван тога домашаја нема. Зато кад о нечему хоћете да пишете макар то проучите. Немојте себи дозволити, као што сте у овом случају, да ваша прича не надилази домете обданишта. А ваша прича се скончати у интелетуалном амбису само зато што је од старта била осуђења на такав епилог.
При крају упит: Зашто и коме смета Дрљевић? И мој кратки респонс на исти. Смета вођа зеленаша између два рата др Дрљевић Секула, родом из морачког села Равни, противницима ондашње и данашње независне црногорске државе и онима који би да србизирају црногорски народ и нацију, односно, да их десубјективизирају и деиндивидуализирају замо зато што је мислио, храбро дјелао и умро постојано с његовом мишљу исказаном још 1935. Године, када је за навијек Црногорцима поручио: „Црногорци нијесу бивши Црногорци и Црна Гора није бивша, већ садашња, будућа и вјечна“. То је потом, опет лијепо др Секула Дрљевић приопћио у пјесми „Вјечна наша…“ 1937. године када је написао „Да је вјечна Црна Гора“.
И најзад. Остајте у здрављу и весељу господине Грубач и нека вас на личном, фамилијарном и пословном плану успјех и срећа прати, независно од тога што мислите и пишете о Црној Гори и Црногорцима, а посебно историјским црногорским државотворним зеленашима и њиховом корифеју др Секули Дрљевићу. Опрашта Вам незнање и млаћење Алајбегове сламе,кад пишете о темама и проблемима за које квалификовани и мериторни нијесте, али млади сте (у средњем добу) Ви, (можда смо по годинама вршњаци, мени тече 42 љето), па имате времена и простора да научите оно што незнате. Ево Вам сад материјала за трућкање о др Секули Дрљевићу. Не треба Вас савјетовати, близу Вам је др Славенко Терзић, амбасадор Србије у Москви, иначе доказани „пријатељ“ Црне Горе, иако је из Пљеваља, па очекујем да одете код њега по политичке директиве и инструкције и историографске лекције да Вам издиктира или да смјернице како да ми одговорите, макар везано за др Дрљевића. Њему сам везано за Дрљевића давно, прије више од 10 година, у београдским „Вечерњим новостима“ одговорио управо на његову хајку против лика и дјела др Секуле Дрљевића. Лако је то пронаћи у архиви београдских „Новости“, а и у библиотекама како у Београду, тако и у Црној Гори из које сте отишли својевољно и до које Вам је стало таман онолико колико до снијега који је у Алпима лани пао.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Господине Аџићу, то што ме нису ни након 8 година обрисали са списка адвоката којег сте нашли, није мој проблем, ја сам се уредно одјавио, а што тамо има и „мртвих глава“, то је нечији пропуст. Изгледа да се ажурирањетог списка врши једном у деценији! Него, да вас питам: Што сте нервозни? Писање текста великим словима је еквивалент викању, Вама је трећина одговора драње из петних жила, а пола текста посмртни говор који је један муфљуз прочитао другом муфљузу на гробу. Ако ова „принципијелна“ полемика потраје, продимићете. Полако, човече, смирите се! Поново кажем, не спорим Ваше право да будете нациста, усташа, Дукљанин, или шта год хоћете, бранио бих Вас, ако би Вас неко због тога што сте нациста гонио. Ваша идеологија је Ваша ствар, Ви сте политички агитатор једне малене пронацистичке партије и то је легитимно, имате право да зарађујете за живот како мислите да је лакше, све док год не дођете у позицију да имате моћ да малтретирате друге, или да одлучујете о туђим животима, попут Вашег омиљеног историјског лика. Говор вашег идола на гробу другог муфљуза, који је несрећно страдао због свог поганог језика, а који је ударио увредама на ратног хероја са испољеним посттрауматским синдромом, није нужно да цитирате, јер ту нема ничег спорног. Ако га је жалио, нека га је, има право, био је и он „друг свога друштва“. Могао је Секуле говором сваку бабу у Морачи да испрати ,а камо ли своје менторе из Загреба, то није релевантно за његову позицију архи-зликовца и крвника свога народа, јер је граница 06.04.1941. године. Његове говоранције по предратним сахранама су небитне нама који нисмо његове апологете, баш као што је обојици небитан говор Змаја од Шипова на сахрани његовог оца (мада је смешнији од Секулиног). То што је Секуле радио са усташама на пројекту „трећину преселити, трећину побити и трећину покатоличити“, није „VELJA MRLJA NA NJEGOVOJ PRILICNO BLISTAVOJ PRAVNICKOJ, POLITICKOJ I IDEOLOSKOJ KARIJERI“ (!) већ учешће у заједничком злочиначком подухвату са једним од најмонструознијих режима у историји. Маршал Петен је био много већа и важнија личност од Дрљевића, али је у периоду потпуне деменције свој положај хероја Француске укаљао колаборацијом са Немцима, заувек. Није учешће у усташком подухвату „VELJA MRLJA“ у биографији Дрљевића, него је Дрљевић и његова нацистичка идеологија велика и крвава мрља у историји и историјском памћењу Црне Горе. Не знам ко је у тој асамблеји коју помињете, али народ Црне Горе је рекао шта мисли о поглавнику Секули, асамблеји и њиховој поганој идеологији дана 13. јула 1941. године. И после тога дана, др. Секуле је остао оно што је био: сујетна гњида, која се, из освете што је неповратно одбачен, ставља у службу усташког режима, све до трагичног финала, када одводи свој народ на губилиште. Знате, мени је вас жао! Залажете се за једну гадну идеологију, која је историјски поражена, а чије би повампирење донело још већа страдања и погибије. Питам се: да дође до рата и да Вам неки будући il duce или поглавник да власт над људима, да ли бисте урадили исто као Ваш идол? Да ли бисте Ви, као Секуле, упутили џелате како да раздвоје дечаке који су за клање, од оних који то (за сада) нису? У шта би се историчар и агитатор Новак Аџић преметнуо, да добије који грам власти? Питам се и зебем од одговора….
„Повијесничар“ Аџић (има у Херцеговини истоимено село) покушава да колико – толико буде објективан али му баш и не иде.Да се разумијемо, што се тиче историје сам тотални аматер мада сам у гимназији имао 5,учио оно што је тада писало у званичним историјским уџбеницима,а сада колико видим био у заблуди јер испада по казивању „савремених“ историчара све је то била лаж и пропаганда. Од праисторије па наовамо.А ово што они говоре, једина исконска истина.Коме ja сад да вјерујем ??
По мени је Секула у овом тексту споредна личност око које се врти радња,главна ствар коју др.Аџић у његовом тексту нама саопштава да је једини и главни кривац за све страхоте 2. свјетског рата крива искључиво Краљевина СХС,српски краљ, српска влада,српска војска,а логично онда и српски народ.У фазону,што сте радили тако вам се и заслужено вратило.
Он спомиње паљене хрватске,македонске и црногорске куће,пљачке и убиства,наводну окупацију,наводни терор над цивилима од 1918 до 1941 (али не наведе ни један конц. логор из тог времена)Осјећа се та мантра како је „Југославија тамница народа,српски народ изнад осталих“…а ни ријечи о економском благостању тога доба(динар=долар) електрификацији ,фабрикама,путевима,школама,добрим платама,пензијама,нема глади конкретно у ЦГ која је у том моменту територијално дупло већа него данас,а чији је главни град управо његово Цетиње.
Помиње убиство Стјепана Радића ,који је претходно свашта рекао и извријеђао Пунишу Рачића кога сматра ЦГ издајником и српским шпијуном а знамо како се тада за ријеч потезало оружје које је сваки посланик имао код себе (данас би у парламентима било крви до кољена) ; самим тим иако о томе не пише , индиректно аболира усташко-македонски атентат на краља Александра у Марсеју 1935.По њему испада да је формирање НДХ логичан и потпуно нормалан слијед догађаја на тежњу „потлаченог“ хрватског народа у бившој краљевини Југославији.Ни ријечи о томе што би се десило хрватском (пораженом)а и словеначком народу да су (камо лијепе среће) остали ван граница краљевине СХС и у коју би се државу онда утопили.Вјероватно у Италију.
Интересантно је како он усташке официре ословљава пуним именом са „генерал“ и „пуковник“ иако усташама послије рата није припадала та част да им се поред имена наводе чинови,са друге стране припадницима ЈВуО илити „четницима“ ту част не наводи:“Дража Михаиловић,Џогаз,Стеванчевић…“Просто се осјећа у ваздуху чије симпатије др.Аџић у тексту о једнима или другима има.Отуд и толико хрватизама у његовом тексту.Колико је он у ствари пристрасан историчар упорно покушава да стави знак једнакости између усташког и четничког покрета,а знамо да су они дијаметрално супростављени.Док ПУКОВНИК Михаиловић у Србији током 1941 год,изводи герилске нападе на њемачку војску,о томе свједочи и потјерница од „100000 рајхсмарака у злату за вођу бандита Михаиловића“ у исто вријеме имамо хрватске легије под Стаљинградом и формирање конц логора на територији диљем лијепе њихове…Да се „Власи не досјете“ он ипак повремено и за усташе каже да су зликовци.
Ево да мало тестирамо његову објективност као историчара а и као правника:
Како коментаришете рехабилитацију Драже Михаиловића а како Алојзија Степинца ?
ODGOVOR G. MIROSLAVU ĐUKIĆU, ADVOKATU IZ BANJA LUKE, SA SPISKA ADVOKATSKE KOMORE CRNE GORE CIJE JE SJEDIŠTE IZ PODGORICE.
„Samo sa prošlošću čovjek je stvaran i sebe razumije“ (Karl Jaspers).
Problem je gospodina Đukića što ne zna prošlost, a nije ni čudo kad je zalutao u istoriografske vode, te je stoga ne može ni razumjeti u svoj njenoj složenosti. A još manje sebe i stvarnost koja ga okružuje. Ona (istorija) nije jednoznačna i povijest se ne ispisuje navrat-nanos i površnim doživljajima, već joj se temeljno i ozbiljno pristupa, istraživački i kritički. Zato dolus malus i inkriminacije koje ADVOKAT MIROSLAV ĐUKIĆ STAVLJA NA TERET DR SEKULI DRLJEVIĆU LIČNE MI NA POKUŠAJ DA MU ON, PO PRINCIPU KADIJA TE TUŽI, KADIJA TE SUDI, IZRIČE PRESUDU. PRAVNU, MORALNU, POLITIČKU, POVIJESNU. NEĆE MOĆI TAKO I TO STO STE ZAMISLILI VI I VAŠI PAJTAŠI GOSPODINE MIROSLAVE ĐUKIĆU. ŽIVJELI VI STO GODINA I SVAKA SREĆA DA VAS PRATI I USPJEH U ŽIVOTU I POSLU, ALI VI NIJESTE MERITORNI NI KVALIFIKOVANI NIČIM DA SUDITE O VELIKOM CRNOGORSKOM SINU DR SEKULI DRLJEVIĆU. On je volio Crnu Goru i pripadao njoj i izgubio je život zbog vjernosti njoj, a Vi biste današnjoj slobodnoj i nezavisnoj Crnoj Gori, kakvu ideologiju i politiku zastupate, iskopali humku i srmoglavili je u njoj. Ali, neće moći. Taj naum je unaprijed osuđen da se ambisa, kako bi rekli moji Cetinjani.
No, gospodine M. Đukiću, evo Vam, nekoliko činjenica i dokaza, iz zaostavštine dr Sekule Drljevića, da se vidi zasto gospodinu Miroslavu Đukicu i njegovim istomisljenicima smeta dr Drljevic, odnosno, njegova nacionalna misao i politicka i ideoloska akcija. Vjerovatno ce zbog ovoga sto je Drljevic napisao, a sto cu citirati vjerno originalu, gospodin Miroslav Đukic i njegova ideolosko-politicka sabraća fanatizovana i instrumentalizirana retrogradnim kleronacionalizmom, reci da je Drljevic „zlocinac“, „nitkov“, „fukara“, „izdajnik“ itd,, ali to su samo etikete koje mu se bez osnova lijepe, kao, recimo, djeca sto lijepe iz razonode, slicice fudbalera, strip junaka ili omiljene likove iz crtanih filmova itd. u djecnijim albumima.
Međutim, ovo su cinjenice i ovo sto je Drljevic tada napisao podudara se sa istorijskim dokumentima, odnosno, to je bilo tacno opisivanje onih koji su zeljeli da obezglave Crnu Goru i drže Crnogorce u velikosrpskim lancima.
Beogradska „Politika“, detaljno izvještava o pogrebu Stjepana Radića u Zagrebu 12. avgusta 1927. godine. Na ispraćaju Stjepana Radića u Hrvatskom seljačkom domu na Zrinjevcu govorili su: Vladko Maček, Svetozar Pribićević, dr Ante Trumbić, Vjekoslav Hajncl, Jendričke, Blaž Šolomon, Stipe Matijević, Josip Vuković, Marušić, Mijo Stuparić, Oto Frangeš i dr Sekula Drljević. „Politika“ u podnaslovu teksta „G. d-r S. Drljević“ prenosi njegov govor nad odrom Stjepana Radića. Drljevićev oproštaj od Radića, prema pisanju „Politike“ glasi:
„Tužni hrvatski narode, postoje samo dva gospodina koji stvaraju velika dela: vekovi i bog vekova. Sve što na ovom svetu ima velikoga sve je stvorio jedan od njih ili možda oni obojica zajedno. Vekovi stvaraju narode a Bog vekova stvara genija. Narodi i genije, to su dva najveća dela koja su stvorila do danas ta dva najveća stvaraoca. Vekovi su stvorili hrvatski narod, a Bog vekova dao je hrvatskom narodu genija Stjepana Radića. Hrvatski narod i Stjepan Radić tvorevina su ta dva najveća stvaraoca, oba zajedno jer je nemoguće hrvatski narod i Stjepana Radića ni zamisliti jedno bez drugoga, a kamo li o njima govoriti. Stjepan Radić sav je u hrvatskom narodu i hrvatski narod sav je u Stjepanu Radiću. Sav u njegovoj misli u njegovoj nauci.
Rođen u srcu hrvatskog naroda Radić je hrvatski narod u srcu nosio. On, najplemenitiji izdanak srca hrvatskog naroda nikada neće prestati biti neosvojivom vlaštinom srca narodnog. Stjepana Radića stvorio je Bog vjekova da bude vođa hrvatskog naroda kroz vjekova. Kad Bog narodima dade genija, on ima ga ne oduzima nikada. Rimljanima je Bog dao Cezara i nikada ga nije oduzeo. Bio im je vođa kroz vjekove. Francuskoj je Bog dao Napoleona i danas je generalisimus na svima vojnim poljima. Englezima je Bog dao Kronvela i danas žive u sjaju maha njegovog. Talijanima je Bog dao Garibaldija i današnja talijanska generacija traži svoj životni smisao u stremljenju ka duhu njegovom. Jeste, kad Bog vjekova stvara svoje remek djelo, on ga ne stvara za dan nego za vjekove. Kad je Bog hrvatskom narodu dao oličenje svoje stvaralačke vještine Stjepana Radića, on mu ga nije dao ni za deset ni za dvadeset godina ni za jedan ljudski vijek ni za deset ljudskih vjekova nego mu ga je dao da mu bude vođa kroz daleka stoljeća. Narodi su veliko djelo vekova, ali narodi ne mogu birati vođe koje će ih voditi kroz vjekove. Narodi sebi biraju Kraljeve, narodi sebi biraju predsjednike Republike narodi sebi biraju prvosvećenike, narodi sebi biraju voskovođe, narodi sebi biraju pravnike, narodi sebi biraju srce ali vođe narodi sebi ne biraju nikada.
Vođe naroda daje Bog vjekova. Svoje pravo postavljanje vođa naroda Bog nikada nije prenio na narod. Bio je dao hrvatskome narodu vođu Stjepana Radića i Božja je volja odradila da Stjepan Radić bude vođa hrvatskog naroda kroz vjekove. Smrt na tome nije ništa promijenila, jer je oduzeto pravo smrtnosti da menja odluku besmrtne volje.
S kim se mi danas praštamo? Sa vođom hrvatskog naroda? Ne! I po hiljadu puta ne, jer vođa među nama ostaje i dalje da nas vodi kroz daleka stoljeća. A mi se ipak sa nekim praštamo! Praštamo se sa smrtnim čuvarem besmrtnosti našega vođe, praštamo se sa smrtnim očima, ali ostaje Radićev smrtni duh, čija će vidozitost biti trajni vođa hrvatskog naroda. Praštamo se sa smrtnim ustima čija će besmrtna reč ostati nepresušivi živi izvor mudrosti hrvatskoga naroda. Praštamo se sa smrtinim likom čiji će moralni sjaj i mučeništvo ostati vječni simbol čestitosti i poštenja hrvatskog naroda. Praštamo se sa srcem čija je snaga svoju ljubav prema hrvatskom narodu uzdigla ceo hrvatski narod do visina evangoliske čiste ljubavi prema celom čovečanstvu, pretvorivši čovečnost u hrvatski nacionalni ideal.
Praštamo se sa voljom koja je snagom apostola i proroka klonula podizala, beznadnima nadu povraćala, malodušnima veru ulivala, slabima bila izvor snage, a sve zajedno čitav narod uzdizala i uzdigla do visine nadčovečanske snage koja nikada neće nedostajati pored vere i nepobedivosti. Praštamo se s čovekom čiji je genij izvršio čudotvornu mobilizaciju celog hrvatskog naroda čiju demobilizaciju neće dozvoliti do konačne pobede. Jednom riječju praštamo se sa hramom koji je među nama bio smrtni čuvar besmrtnosti našeg vođe. Danas kad se praštamo sa smrtnim Radićem, prisegnimo svi na vernost besmrtnom Radiću našem vođi kroz vekove. Prisegnimo da ćemo svojom vernošću biti smrtni čuvari njegove slave besmrtne, prisegnimo i zapamtimo da je prisega svetinja, a nevernost prisezi proklestvo. Očišćeni svetinjom prisege, a ojačani snagom besmrtnosti našeg vođe pretvorimo naš oproštajni krik u urnebesni usklik koji će čuti ceo svet. Neka bude večna hvala i neka bude večna vernost smrtnih besmrtnom Stjepanu Radiću. Slava mu!“
Dr Sekula Drljević je u zemunskom listu „Granicar“ 8. siječnja/januara 1944. godine, br. 2, str. 1 u clanku „Crna ruka i komunizam“ napisao i ovo:
„Nakon stvaranja Jugoslavije zavjerenici su slavljeni kao nacionalni heroji, a kult zavjereništva uzdignut je do visine nacionalne religije. Zavjerenici su postali glavni stub beogradske vladavine. Pod njihovim vodstvom bile su sve terorističke organizacije. Srnaovcima, orjunašima, Narodnom odbranom, četnicima, jugosokolima i mnogim drugim oruđima terora raspolagali su zavjerenici u borbi za održavanje beogradske strahovlade. Sva ubijstva po Hrvatskoj, Crnoj Gori i Makedoniji kao i preko 5.000 zapaljenih seljačkih kuća u Crnoj Gori djelo su zavjerenika. Preko zavjerenika umoreni su i Stjepan Radić i drugi u beogradskoj Narodnoj skupštini. Puniša Račić, kao jedan od vođa zavjere protivu kralja Nikole, osuđen je u kolašinskoj aferi na 20 godina robije. Kaznu nije izdržao, jer je uspio pobjeći preko Turske (preko Sandžaka) u Srbiju.
Tragovi mnogobrojnih zločina, koje je – u najvećem dijelu preko zavjerenika – počinila beogradska vladavina za preko 20 godina, i suviše su duboki i krvavi i nije čudo, što se preko njih po koji put posrće i što će se još dugo u njih sa užasom gledati“.
Dr Sekula Drljević (“X”), “Sustav komunističke borbe”, “Graničar”, Zemun, broj 3, od 15. siječnja 1944, str. 1. piše i ovo:
„U trenutku, u kome se beogradski zavjernici motaju po Crnoj Gori u zajednici sa dojučerašnjim bližim suradnicima Draže Mihajlovića i ne kriju svoje namjere, da Crnu Goru predadu Srbiji kao i 1918. godine, prirodno je da ne može ostati bez uticaja predviđanje Crne Gore u komunističkome ustavu kao samostalnog člana konfederacije. Crnogorski narod zna, da su ti isti zavjernici, koji se danas kamufliraju borbom protivu komunizma, u godinama od 1919.-1925. palili crnogorskim seljacima kuće i poubijali veliki broj Crnogoraca, da bi primorali crnogorski narod, da odustane od borbe za slobodu Crne Gore. Crnogorci znaju, da bi to oni i danas radili, kad bi bili osigurani nekažnjivošću za zločine, kao što su bili nekada“.
Dr Sekula Drljević, u clanku “Pozor!”, “Spremnost” Zabreb, 13. veljače 1944, godina III, broj 103, str. 1-2. piše i ovo:
„Crna Gora imala je protiv beogradskih zavjerenika dva veleizdajnička procesa: 1907 i 1909 god. Ušavši u prvi svjetski rat kao saveznica Rusije, pristala je, iako je imala teško iskustvo s Beogradom, da srbski časnici – najprije general Boža Janković, a zatim pukovnik Petar Pešić – budu glavari crnogorskog vrhovnog zapovjedničtva.
To se obrazlagalo potrebom jedinstva zapovjedništva, a u stvari to je bila zavjerenička zamka koja je dovela prvo do kapitulacije crnogorske vojske pri kraju 1915., a kasnije krajem 1918., do okupacije Crne Gore od strane srbske vojske, detroniziranja kralja Nikole i nasilnoga pripojenja Crne Gore Srbiji. Petar Pešić, kao djelatni jugoslovenski general, nije se stidio, da se u članku ››Komandovanje u ratu‹‹, objavljenom u beogradskoj ››Pravdi‹‹ od 9. svibnja 1925. godine javno hvali, kako je zla sudbina Crne Gore njegova zasluga. To zavjereničko shvaćanje savezničke vjernosti moraju imati na umu svi, koji pomišljaju na suradnju sa srbskim zavjerenicima.
Kralj Nikola ogriešio se o pravilo, da se ne smije imati povjerenja u onoga, koji ujeda mučki. Svoju neopreznost platio je gubitkiom priestolja, a crnogorski narod gubitkom državne slobode.
Upozorio sam na prijašnja izkustva s beogradskim zavjerenicima, da bih jače iztakao opasnost s te strane, koju u sebi kriju neke današnje pojave…
Kao što je u god. 1917. i 1918. novinstvo srbske vlade na Krfu pisalo o pripojenju Crne Gore Srbiji, a kralja Nikolu nazivalo izdajnikom, tako danas agenti Draže Mihajlovića stvaraju po Crnoj Gori zavjereničke ćelije i dokazuju crnogorskome narodu, da je Njemačka Crnu Goru dala Srbiji, a u Beogradu se neprikriveno otvoreno piše o pripojenju Crne Gore Srbiji i naziva izdajnicima Crnogorce, koji su vjerni svojoj domovini i njenoj državnoj slobodi.
Kao što je kralj Aleksandar Karađorđević proglasom, kojim je objavio svoju diktaturu, naviestio hrvatskome narodu borbu ››svima sredstvima‹‹, t. j. borbu na život i na smrt, tako je Draža Mihajlović u svome ››Ravnogorcu‹‹ objavio kazneni zakon, kojim se prieti smrću cielome hrvatskome narodu.
Sve je ostalo po starom. Srbija je zavjereničko gniezdo i danas kao i prije. Njeni su susjedi u opasnosti od njenih zavjera, i danas kao i prije. Ako ne će biti žrtve svoje neopreznosti, i danas kao i prije, svi susjedi Srbije moraju biti solidarni i odlučni u borbi protivu srbskih zavjerenika. Vidjeti veličinu opasnosti u pravi čas, znači steći mogućnost za borbu s njom. Tko to propusti, bit će žrtva svoje neopreznosti”.
SVE OVO PODROBNO I TEMELJNO PREZENTIRANO I INTERPRETIRANO, bez mržnje i pristrasnosti (kako veli Kornelije Tacit) moze se naucno provjeriti, a budući da studentima na Filizofskom fakultetu u Nikšiću predajem Uvod u istoriju (metodologija) i Istoriju istoriografije valjda znam što cinim i da je jedno od osnovnih nacela istorijske nauke, iza OBJEKTIVNOSTI -PROVJERLJIVOST (OSTALA NAČELA SU LOGIČNOST, SISTEMATICNOST, SKLADNOST I MJERLJIVOST)
Je li po ovome sto je napisao, a Ja savjesno citirao, Sekula „Drljevic zlocinac“. Itd?. Jeste taman onoliko koliko je realno da Vi jednog dana budete Predsjednik Ruske Federalicije!!! Eto poređenje taman tako receno. Stara je izreka „Obućaru ne dalje od cipela“. To sam rekao već poodavno i onoj beogradskoj protuvi Boru Krivokapicu koji laže li laže o ranku Krivokapiću, SDP CG i meni.
U ovome sto sam citirao vidi se dio onoga sto je dr Drljević radio tokom rata (1941-1945), i stvari su jasne poput kristala. Ovdje je, u citiranome, dr SEKULA DRLJEVIĆ, napisao ZIVU ISTINU O ONOME STO JE ISTORIJSKI BILO O TRAGEDIJI CRNE GORE KAD JE BILA POD VLASCU IZ monarhistickog BEOGRADA i pod cetnickim terorom Draze Mihailovica i njegovih glavara u Crnoj Gori tokom drugog svjetskog rata.
OPET PONAVLJAM DA KRITIKUJEM NJEGOVU SARADNJU SA USTAŠAMA I SMATRAM DA TO NIJE TREBAO CINITI, TO JE VELJA MRLJA NA NJEGOVOJ PRILICNO BLISTAVOJ PRAVNICKOJ, POLITICKOJ I IDEOLOSKOJ KARIJERI. ALI TO NE ZNACI DA SE ON MOZE IZBRISATI IZ ASAMBLEJE BORACA ZA SLOBODNU I NEZAVISNU CRNU GORU I AUTOHTONU CRNOGORSKU NACIJU. LJUDE TREBA SAGLEDAVATI U KOMPLEKSU NJIHOVIH VRLINA I MANA, USPONA I PADOVA, ISPRAVNOG I POGRESNOG, A NE JEDNOSTRANO I INTELEKTUALNO RUDITENTARNO I IDEOLOSKI SLIJEPO.
S uvazavanjem Novak ADŽIĆ
P.s. Ova moja prica i polemika s Vama je po principu nista licno, već samo principijelno i savjesno (bona fides je kod mene, a kod Vas je kao neznalici makar u odnosu na dr Drljevica i crnogorske zelenase manifestirana mala fides. No, „svako od nas križ svoj nosi“),
Господине Аџићу!
Напредујете и Ви! Признали сте да вам није до рехабилитације Секуле Дрљевића,зарад тога што је он био невинашце, већ због његове идеологије, која је урођеничка подваријанта усташтва, као примитивне локалне варијанте нацизма! Сами кажете: „Smeta Drljevic onima koji hoce da negiraju nezavisnu Crnu Goru i samoniklost crnogorske nacije.“ Наравно да је свако у Црној Гори, ко није био помраченог ума, било да је био десничар или левичар, монархиста или републиканац, националиста или комуниста, са гнушањем одбио „nezavisnu Crnu Goru“ проглашену 12. јула 1941. године и њеног „поглавника“ Секулу Дрљевића! Само неколико сати након проглашења је народ Црне Горе, листом, рекао све што има рећи о „поглавнику“ Секули и његовој оперетској марионетској творевини. А „самониклост“ је појам из ботанике, користи се за корове и сличне биљке? Признајем, ви сте историчар у тренду. Сви раде исто што и Ви, у Талину, Риги, Вилнусу, Лавову, Кијеву, Загребу… И аргументација им је иста: Нису осуђени, значи нису ратни злочинци, ни Хитлер, ни Павелић, Ни Бандера, ни Дрљевић! Али, сваког је стигла Божија правда: Хитлер се сам убио, Павелића погодио Благојев метак, а Бандеру је исте године као Павелића, смирио метак Богдана Сташинског. За Секулу знамо како је завршио, захвални ратници су се свом „команданту“ одужили за све добро које им је пружио! Историја не памти моралну наказу какав је био Секуле Дрљевић! Био је Србин, учесник Подгоричке скупштине, који је окренуо ћурак кад није добио место министра правде, чему се надао. Надобудан, сујетан и осветољубив, подмукао и подао, прешао је пут од Србина, преко дисидента до „Црвеног Хрвата“ и првог Црногорског усташе! Нисам тврдио да је био маргиналан у Краљевини Црној Гори, у годинама пре Великог рата, то сте Ви додали. А да је у Југославији био политички маргиналац је јасно, био је опозиционар и у Скупштину улазиоискључиво као пришепртља већих опозиционих партија. Није био ни у једној влади Краљевине, а буквално све партије у парламенту су биле и по неколико наврата у власти. На сахрани Радића је говорио јер је то била Мачекова воља. Зашто да Мачек отворено каже оно што мисли, кад то може да излаје његова пудлица? И опет, понављам, његова активност до 06.04.1941. је небитна, на нивоу инцидента. Једно Секули Дрљевићу признајем: Био је добар правник, који је био потпуно свестан у шта се упушта пристајући да постане квислинг, а затим сарадњом са усташама. Некоме другоме се може изнаћи да је био у заблуди и грешио – њему не. Није “ njegova velika greska, izbor pogresnog saveznika“ већ је он сасвим свесно одабрао да буде сарадник фашиста, нациста и усташа, иако је знао какве злочине врше. Свесно је пристао да уђе међу злочинце, јер је желео исто што и они: Затирање Срба! Пружио је велики допринос удруженом злочиначком подухвату нациста, фашиста и усташа и циљу: Ликвидацији свега српског. То да су се он и Павелић видели само једној је глупост. Колико је он Павелићу био важан доказ је чињеница да су усташе оставиле пун Загреб својих присташа, а извукли Секулу и његову жену, водећи их као уважене и важне личности. Секуле је једини „врховни комамдант“ који је своју војску предао непријатељу, да исти изврши тријажу „неподобних“ који су одмах зверски убијени, а онда се он мирно повукао са убицама своје војске! Усташама су сви Срби исти, зато је Секуле био ту да помогне да се одвоје они који су за Јасеновац и они који су за јаму. Мој стриц је био у групи голобрадих младића, малолетника, које је усташа пропитивао, по писаним упутствима добијеним од Дрљевића, да би разлучили Црногорце од Херцеговаца. Зар би један усташки кољач знао сам да разлучи Србе и из њих издвоји Херцеговце? Шта разликује Србина из Зубаца и Србина из Пиве? Одело? Говор? Изглед? Неће бити! Али ето, помогао је „командант“ Секуле и написао детаљно упутство за тријажу. Други списак је обухватао виђене људе, (националисте, федералисте, чиновнике) који су се замерили од раније Дрљевићу, или их је он сматрао опасним за његов „углед“. Ко је усташама помогао да такве људе издвоје из мноштва и побију? Такве ствари се не раде без човека који их познаје, а усташе нису имали никог на лицу места, сем поглавника Секулу. Дрљевић је најмрачнија особа црногорске историје, злочинац и издајник свог народа без преседана. Било је оних који су носили барјак пред Турцима, али „команданта“ који ће „своју“ војску предати непријатељу на клање, а онда се мирно повући са тим истим непријатељем – није било. Овим нашу полемику сматрам завршеном и искрено се надам да ће Иво и Шербо благонаклоно гледати на ваш кандидатски урадак, те прогласити Секулу за кандидата за Блаженог. Кад може Алојзије Степинац да буде „блажен“ и светац, што не би био барем „блажен“ и „el comandante“ Секуле?
Postovani gospodine Adzicu, zlocinac je onaj ko izvrsio zlocin a ne obavezno onaj koga sud osudi za taj zlocin, jer cesto puta sudovi ne sude zlocincima.
Pogledajte naprimjer sudjenje u Hagu, gdje su osudili par nevinih ljudi a na slobodu pustili zlocince poput Gotovine ili jednog Vojislava Seselja.
Pogotovo je to tako ako sud sacuinjavaju komunisticki zlikovci, od kojih ste valjda ocekivali da na posteni nacin osude jednog Drljevica, koji je u stvarnosti radio isto ono sto su radili i komunisti, saradjivao sa ustasama sve sa ciljem unistenja srpskog naroda i pravoslavlja.
Zbog toga je smijesno ocekivati da crveni jamari osude jednog Drljevica, kojemu je trebalo suditi zbog saucesnistva u likvidaciji mnogih cetnika (srpskih patriota iz Crne Gore). Dakle, on je tu radio isti posao kao i crveni jamari, pa su ga crveni jamari osudili samo za neku propagandnu djelatnost.
A Sekuli Drljevicu je trebalo suditi radi dvije stvari:
1. Radi saucesnistva u ubistvu mnogih cetnika. To saucesnistvo nije moralo biti obavezno sa kamom medju zubima, nego je moglo biti i oranizacione prirode, moglo je biti i nepomaganjem, moglo je biti i navodjenjem i moglo je biti na mnogo drugih nacina.
Vi kao istoricar ste ovo mogli veoma dobro da obradite i da nam tacno kazete nacin na koji je Drljevic ucestvovao u ovom zlocinu.
2. Radi saveza sa ustasama, jer ustase su u to vrijeme ubijale na stotine hiljada Srba i to Drljevicu nije moglo biti nepoznato. To saucesnistvo je bilo sa antisrpskih pozicija, dakle sa pozicije borbe protiv vecinskog naroda u Crnoj Gori i ako neko pravi pakt sa zlocincima on postaje njegov saucesnik, dakle Drljevic je bio saucesnik u likvidaciji srpskog naroda.
Rekoh maloprije, ne mora to saucesnistvo obavezno biti sa kamom u ustima.
Da je saradnja sa ustasama bila iz neke nuzde a za korist naroda u Crnoj Gori, kojeg mozete zvati kako hocete, to bi onda mozda bilo opravdano, kao sto je opravdana saradnja Nedica,i Ljotica sa velikim njemackim Rajhom i Gospodinom Adolfom Hitlerom, jer je ta saradnja bila uperena na unistenje judeo boljsevizma i likvidacije crvenih jamara, dakle jedna veoma plemenita misija.
Eto toliko od mene. ako pokusate da ovo moje genijalno pisanje unizite i da pocnete da mi nabrajate godine vaseg skolovanja, ja vam unaprijed objavljujem broj mojih skolskih godina.
Dakle da pocnem:
a) Osnovna skola Radojica Perovic u Titogradu. Ukupno osam godina,
b) Srednjo tehnicka skola Spasoje Raspopovic uTtitogradu. Ukupno pet godina (jednu godinu sam uradio dva puta, ali i to se broji).
c) Skola rezervnih oficira, smjer atomsko hemijsko biloska odbrana. Ukupno petnajest mjeseci.
d) Zavrsen kurs za vatrogasca. Ukupno 6 mjeseci.
e) Kurs za beraca grozdja sa praksom u agrokombinatu 13 Jul. Ukupno jedna godina.
SUMA SUMARUM: petnajest godina i devet mjeseci, zamalo pa sesnajest godina.
Eto tako!
Oprostite meni gresnom.
Тужно је да се оваква особа назива научником. Надобудан, пун себе, умишљена величина, некултуран, бахат. Прошао свијета и све прочитао. А чоче, за чије си паре путовао? А колико си то времена имао, обзиром да си директор (успио си у животу)? Колико времена проводиш на послу? И сад као брани докторску дисертацију. Наравно да може, кад је његова партија и он на власти. Користи посљедње тренутке да своју позицију искористи не би ли задовољио своју сујету. Поздрав за „професионалног историчара“, како сам себе воли да назове и не примјећује колико је смијешан. И јадан.
Ja ne mogu da vjerujem da objavljujete saopstenja ove dukljanske protuve.
Napisa jedan komentator „da ovog Adzica niko ne moze izlijeciti“.Ja tvrdim da ce se odmah izlijeciti od Drljeviceve ideologije onog trenutka kad mu Milo uskrati apanazu.Nazalost,mnogo je takvih kvazi naucnika i dokora nauka u drzavi Crnoj Gori.Pa samo Misko Vukovic bi bio dovoljan sto se tice pravnih nauka,Adzic istorijskih ……itd…………
„..италијанска окупација Црне Горе, посебно од априла до половине јула 1941. године, (у бројним сегментима и у касније вријеме), била неупоредиво блажи облик окупације него што је то била српска окупација Црне Горе (1918-1941)..“ за Портал Аналитику, 16.08.2016, Новак Аџић.
Да ли је могуће да човјек који изјави ово, добија и даље медијски простор и мјесто на факултету?
Ni to što tebe puštaju u javnost da svašta govoriš ne znači da si normalan,a Drljević je ratni zločinac kao i Adolf Hitler.
Samo da pozdravim uvaženog g.Novaka Adžića , našeg istaknutog naučnog radnika .
Činjenice koje je dr.Adžić prezentivao su neoborive. , ostali je priča pričina .
Bravo Novače .
Ja Ni(je)sam sigur da to zbori Novaka Vuko(-slavov) Adjic, more Sekule a bre…! To je odjekane duh Jola Dronjkava Prcnjo- glava odje shto ni se javlja tune..:-)
Il je to po- krshtena, – kroatizovana te daleko opasnija verzija (Srbo- ujedna..pozor!) od EVivice Krivoga dalla Cattaro sto bi Jole reka- eto vi talianistiku je on studira more bre.
Dje duhovni otac- Krile, tu mu je i prljava ustashka slugeranja- Vukoslavov Adjic, a prvo je ime koje tolko potencira promjenio u- Shime kad je resavio te knjige te krivo- tvorio Dr.sku disertaciju u ZeGa.
Novače…a nu boga ti,jel istina da je „čestiti“ Sekule Drljević bio NAČELNIK MINISTARSTVA „PRAVDE“ krvave vlade krvavoga prešednika Nikole Pašića-trojne ustaško četničke krvave kraljevine(SHS-sačinjena od kraljevine Srbije i ostataka POTOMAKA BEČKIH KONJUŠARA,koji do 1991 .nikad nijesu imali svoju neovisnu državu!)-u…periodu trajanja BOŽIĆNOG KRVAVOG USTANKA-1919..(januar-kraj aprila)-đe je bazdio u Beograd -ka slomljena krava jalovica…I na ultimu-izvini Novače ,ali se u Kotoru (na veliko „šuška“) u tvojoj partiji(SuDoPerici-do skoro na dvoru gospodara Crne Gore)-da tvoj „Zavod za Zaštitu intelektualne svojine ND MNE“prerasta od listopada-2016-u „ZAVOD zA ZAŠTITU LIKA I DJELA CRNOGORSKIH DOMOLJUBA SEKULA DRLJEVIĆA I KRSTA ZRNOVA POPOVIĆA“…eks čelnika „Srbijanske pravde“-sporođene po Kraljevini Crnoj Gori-na USTANIKE 1919 ….i AGENTA ZLOGLASNE OVRE-od 1918(Gaete) do 1947( FNRJ)…?!
Оно што се заборавља кад се говори о Дрљевићу је то да је био политичар у рангу Андрије Поповића из ЛП или Рање Кривомозгића из рахметли СДП. Отуд трагикомично звучи овај потомак Вукосава Аџића из Пиве када каже како је „све прочитао о Дрљевићу“:) Браво ти га, сад још прочитај све о себи и на коњу си 🙂
СРАМ ТЕ БИЛО АЏИЋУ ПА ШТА ЈЕ РАДИО У ЈАСЕНОВЦУ 1944 СЕКУЛЕ ДРЉЕВИЋ СА ПАВЕЛИЋЕМ – ПОБИЛИ СУ ПРЕКО 30000 СРБА ИЗ ЦРНЕ ГОРЕ -НАРОД- КОЈИ НИЈЕ ЖЕЛИО ДА ЖИВИ У КОМУНИЗМУ МЕЂУ КОЈИМА ЈЕ БИО И МОЈ ДЈЕД СА 55 ГОДИНА
КАКО ПРАВО ГОВОРИО И ПИСАО ТАКО БОГ ДАО ТЕБИ И ТВОЈИМ НАЈМИЛИЈИМА
ČETNIKU….zvanični podatci Saveznog zavoda za statistiku SFRJ-od 1964 su decidni:U Drugom svjetskom ratu-iz Crne Gore poginulo je ukupno 17000 hiljada čeljadi-po svim osnovama( i za i protiv NOR-a!)! A u Jasenovcu-zaklana su slovom i brjem:44 Crnogorca!!!! Dakle,tebi je đed poginuo pod komandom USAŠKG ČETNIKA Sekula Drljevića-iz Morače…reče Ivo Vrana-(savjetnik Cara Junaka-za dijasporu)-Gospodaru:“…Gospodare-preo Morače sve je drugojače(Sekula,te popovi Risto i Mihailo..Novica Radovič…)?!!!
У ЈАСЕНОВЦУ ЈЕ ПОБИЈЕНО 700000 ЉУДИ А ПОШТО СЕ СЛУЖИШ ПАРТИЗАНСКО УСТАШКОМ СТАТИСТИКОМ ЧАК И ПАРТИЗАНИ ТВРДЕ У СВИМ КЊИГАМА ДА ЈЕ НА ТЕРИТОРИЈИ ЈУГОСЛАВИЈЕ БИЛО 1 700 000 ЖРТАВА
ЦАР ЈУНАКА ЈЕЛИ ТО ОНАЈ ШТО СЕ ПИСАО СРБИН И ШТО ЈЕ НАПИСАО
ОНАМО О НАМО ЗА БРДА ОНА
И НАСТАВИ ДА ЧИТАШ ТУ КОМУНИСТИЧКУ ЛИТЕРАТУРУ МОЖДА ПОСТАНЕШ КИНЕЗ КАО ТВОЈ ИДОЛ СЕКУЛА ДРЉЕВИЋ БИВШИ СРБИН
U Jasenovcu je iz Crne Gore ukupno stradalo 44 Crnogorca! Srbi iz Crne Gore bijahu podaleko od ustaških logora! Inače tvoj đed je bio u Sekulinu vojsku-crnogorske četnike-đe je Pavle Đuriić bio pomoćnik Sekuli Drljeviću!
СИНОВИ МОГА ЂЕДА КАЖУ ДА ЈЕ ПЛАКАО У КЛАГЕНФУРТУ КАДА СУ УШЛИ У КАФАНУ ДА ГА ПИТАЈУ КАКО ЈЕ СА ЗДРАВЉЕМ
Ovi sto danas vladaju crnom gorom su nista drugo nego izdajnici i ustase. Moraju se dokazivati po srbomrznji svojim gazdama, no nikad ih njihovi kroati nece shvatiti jednakim. Znaju kroati da su to ipak srbi. Zamisli koji bolestnik moras biti ici u zagreb i dokazivati se hrvatima. Dno dna.
Bravo za in4s, svakom prostor daju sem DPS-u, jer su svoje davno ispričali, Adziću dobro zboriš
Adžiću nije bitno što je bilo, nego ako dodje stani pani oće li te Albanci ili Srbi branit?
Niko ne može da spori da nije bilo Crne Gore i Crnogoraca, ali ti Crnogorci tad nemaju veze sa sadašnjim montenegrinima
svako ima pravo na svoje mišljenje, i Adzić i Grubač iznose činjenice
E pa ja sam „moralna gnjida“ g. Đukicu a Vi to dokazite o Sekuli Drljevicu, Samo zampite razlika izmedju mene i Vas je ogromna, Ja sam obisao po svijeta i izucio sve za sad raspolozivo o Sekuli Drljevicu, pa svu dokumentaciju imam iz Arhiva Jugoslavije iz fonda Drzavne komisije za utvrđivanje zlocina okupatora i njegovih pomagaca o svim crnogrskim zelenasima i dr Drljevicu, ona se nalazi u mojoj doktroskoj disertaciji, pa ocete li ako Vam treba da je ponudim za objaviu (fotografisana je) i na ovom Portalu. Nije tacno da je dr Drljevic bio zlocinac, zlocinci su bili oni koji su ga nesojski i na prevaru ubili, Drljevic je grijesio, ali zlocinac nije, ako se zlocinom ne smatra objavljivanje vlastiog misljenja ili stava u novinama toga doba. To je verbalni delikt, danas bi se po KRZ za Drljevica reklo da moze samo da odgovara, usljed dekrimilazicije uvrede i kleevte, ne za krivicno djelo (po KZ) vec po privatnoj tuzbi u gradjanskoj parnici. E, tu Vi g. Đukicu grijesite i brkate pojmove, proučite materijal, davno sam ga radeći doktorat proucio, i imam ga u aprezenziji o dr Drljevicu i vidjite njegovu inkriminaciju. To sa ratnim zlocinima ima veze kao, primjerice figurativno Vi ili Ja, sa stradjem Jermena u Turskoj (Osmanskom carstvu).
Odgovorio sam Vam zato, bas me briga za vase etikete, jer ste imenom i prezimenom potpisali i identifikovali. Svako dobro, iako se ocevidno nepremostivo razlikujemo.
Је ли тачно да су Секулу и његове саборце и најближе сараднике у Загребу звали „хрватске пудлице“ ?
Novače…ti ka kiša oko Kragujevca…?! A nu reci nama neznavenijema-što je „čestiti Sekule“-rabotao u ministrst-vo „pravde“-krvave kraljevine ustaško četničke SHS-u vrijeme trajanja BOŽIĆNOG USTANKA…od januara do kraja aprila-1919 godine?
Novak ADZIC – Слабо ти те књиге иду „јуначе“ колико год говориш да си их прочитао. Прво да си све у праву Секула Дрљевић је био УСТАША и ФАШИСТА и то од самог почетка рата. Друго, био је један од главних медијских пропагандиста УСТАШКЕ и ФАШИСТИЧКЕ творевине Анте Павелића… Да даље не наводим, паметном је доста и ово…
Novak ADZIC – А презиме ти је врхунско а још ТУРСКО Аџо – Стрико, шта рећи…
Аџићу, свако ко брани архи-зликовца је морална гњида. Ако Ви то радите, а очито је да радите сами сте се уписали у гњиде, нисам Вас ја тамо ставио. Вас лично не познајем, али не могу да не будем згађен над тим што радите: Покушавате да рехабилитујете једног ратног злочинца јер сте присталица идеологије коју је он Што се тиче едукације и путовања по Свету, а што није тема, ја сам 10 година старији од Вас, па без претензија да Вас омаложавам, као што бисте Ви хтели мене, само ћу рећи да морате још да живите и учите, да би знали колико ја данас. Задње 22 године зарађујем за живот заступајући странке на суду, па вам могу рећи да Вам одбрана ратног злочинца С.Д. не вреди ни боба. Тачно да С.Д. Није правоснажно осуђен као ратни злочинац, али то нису били (на жалост) ни Адолф Хитлер и Анте Павелић, а суђење Бениту Мусолинију би се могло подвести под линч. Значи ли то да поменута тројица нису ратни злочинци? У контексту истрорије и људског морала и сећања, они су, баш као и Секуле Дрљевић – злочинци. Са једном разликом: Поменута тројица су злочин вршили према другим народима, а С.Д. је злочине вршио према своме народу. Утолико је он већи зликовац од њих, ако је то уопште могуће! У свом предугом тексту опширно се бавите активностима С.Д. до 06.04.1941. године, ваљда да тиме докажете да је није био ратни злочинац. Међутим, рат у коме је С.Д. постао ратни злочинац почео је 06.04.1941. године, па је све што је радио, писао, говорио до тога датума, потпуно ирелевантно за одговор на питање је ли он ратни злочинац или не. На жалост, а ту се обојица слажемо, С.Д. Није дочекао да га изведу на суд и суде му за злочине које је учинио, алио је зато убијен на исти начин и из истих разлога због којих је београдски Арменин Согомон Телиријан 15. марта 1915. године убио злочинца Талат-пашу, или Благоје Јововић 10. априла (!) 1957. године Анта Павелића. Живот ме је пре 12 година довео да живим на крај Лијевча поља (не Лијевач поље, како пишете), а да радим у Бањој Луци. Дакле, позивам Вас да дођете код мене у госте, да вам покажем где је Разбој Лијевчански, где је Градишка Стара и Јасеновац где су гинули наша несрећна браћа, које је у смрт повукао ваш омиљени историјски лик. Докторат који сте писали, радили сте са унапред постављеном тезим: Одбранити Секулу Дрљевића! У том циљу скупили сте све оно што му је ишло у прилог, а оно што га је оптуживало гурали по страни. То није наука, то је апологетика! Није Ваш идол био тако непрепознатљив човек и непознат, видели су њега бројни Црногорци из збега 1945.године, у пратњи усташа, чули га. Међу онима које је послао у Јасеновац било је много угледних људи, предратних левичара, федералиста, но Ви то све знате. Виђен је у Добоју, Градишци… Више верујем очевидцима, који су га тамо видели, а који су ми то поткрај живота испричали, него вашем докторату. Што се мене лично тиче, Ваше је право да заступате идеологију коју желите, можете слободно да будете нациста, усташе, или дукљанин, то је ваше право, али не можете да рехабилитујете злочинца који је свој народ слао у смрт! Немам намеру да полемишем са Вама, чудим се Војину што има снаге за то. Али, поновићу: Од Секуле Дрљевића нема нечаснијег гада и веће фукаре у читавој историји Црне Горе! Само морална гњида може да тврди да ТО није било ратни злочинац!
Pretpostavljam da ste Vi advokat iz Podgorice Miroslav Đukić. Ako nijeste Taj na koga mislim, prema uvidu u spisak advokata Advokatske komore Crne Gore, u tom slučaju, izvinjavam se. Ako jeste opet je u redu i u toliko mi je čak i drago da vodim polemiku sa Vama, jer i ja sam po završenom fakultetu diplomirani pravnik, pa tek onda i skolovani istoricar.
A ako ste advokat onda znate krivicno (materijalno) i krivično procesno pravo (nacionalno, državno pravo, odnosno, zakone, zakonike) i načela istih. Podsjetiću Vas da sam davno završio najprije Pravni fakultet, pa sam potom manistrirao iz ciste istorije i uradio doktorat iz istorijske nauke, koji iz formalnih procedura koje određuju rokove čekam za odbranu, iako je on završen. No, nebitno. Mislim da nijeste strucni da sudite o dr Drljevicu, jer to ne znate, posto nijeste izucavali i istrazivali o njemu. U mojoj doktorskoj disertaciji (u rukopisu) nalazi se ono na osnovu istorijske građe što ide u prilog i što ne ide dr Sekuli Drljeviću od 1916. do 1945. godine. Ja nijesam pristrasan, Vi jeste, a tu onda kod vas nema nauke. Pocecu od onoga da „nema krivičnog djela i kazne ako nijesu propisani zakonikom“ do toga da politicka odluka, a ne sudska presuda, nekoga ne može pravno relevantno i punovažno (pravomoćno) u skladu sa normama pravnog poretka proglasiti ratnim ili drugfim zlocincem. Moze, ako se politički i ideološki sudi, ali ako se ne provede pravosudni postupak (podigne optužnica, procesuira, vodi sudski postupak i donese presuda) ali taj (konkretno Sekula Drljevic) nije ratni zlocinac, jer sud o tome nije ni odlucivao. Objektivno nije ni mogao sud odlucivati, jer je Drljevic zlocinacki dogovorom između ustaša i četnika Draze Mihailovica ubijen u Judenburgu 10. novembra 1945. godine. Drljevic je bio nedostupan vlastima komunističke Jugoslavije od maja 1945. godine. Nego, kljucno je pitanje da li zlocinac moze biti bez učinjenog i dokazanog djela, I GDJE STE VI U KONKRETNOM SLUCAJU VEZANO ZA DRLJEVICA DA POSTUJETE PRAVILO PRESUMCIJE NEVINOSTI ILI NACELO DA SE NEVINOST NE DOKAZUJE, VEC SE PRETPOSTAVLJA, KRIVICA SE DOKAZUJE I TERET DOKAZIVANJA JE VAZDA NA TUZIOCU A NE NA TUZENOME, TE DA JE SVAKO NEVIN DOK SE U ZAKONITOM SUDSKOM POSTUPKU U KOJEMU JE IMAO PRAVO NA ODBRANU I PRAVIČNO DUĐENJE NE DOKAŽE SUPROTNO I TO PRAVOSNAZNO (RES IUDIKATA). No, pravno, gospodine Đukicu, mozemo polemisati, istoriografski ne, jer ste tu amater, a o Drljevicu pricate ono o cemu pojma nemate. Sve sam o Drljevicu i svim zelenasima proucio iz Arhiva Jugoslavije (Fond Drzavne komisije za utvrđivanje zlocina okupatora i njihovih pomagaca) i procitajte što piše o Odluci o dr Sekuli Drljevicu. tereti se za politicko-propagandnu medijsku djelatnost i agitaciju, a nigdje za nijedan konkretni zlocin protiv pojedinaca ili grupa, protiv konkretnih licnosti. Zato sam Vam rekao da je Drljeviću politicki presuđeno bez suđenja, a niti mu se igda moze staviti na teret logor na Sajmistu (najveća laz koja mu se pripisuje, bez ijedne cinjenice i dokaza), a niti je pod noz podveo u NDH bilo koga. Naprotiv, njegovom aktivnošću spaseni su brojni koji su izbjegli sa četničkom kolonom Pavla Đurišića. I sporazum Pavla Đurišića i Sekule Drljevica prekršio je sam Đurišić. Uostalom o tome procitajte makar knjigu dr Radoja Pajovica „Pravle Đurišić“ i njegovu doktorsku disertaciju objavljenu 1977 pod naslovom „Kontrarevolucija u CG-četnicki i federalistički pokret 1941-1945“ i najbolju do sad objavljenu knjigu u istorijskoj nauci o sudbini crnogorskih četnika (protiv kojih je Drljevic bio, kao sto sam i ja i mnogi) prof. dr Branislava Kovacevica, mog pokojnog dragog prijatelja, pod naslovom „Stradanje crnogorskih četnika-od Vezirovog do Zidanog mosta“. U tim knjigama imate obilje istorijske građe, pa proucite ako Vas zanima. Nijeste kompetentni da govorite o onome što napamet i povrsno pricate i iznosite vrijednosne sudove olako, a u mome doktoratu imate o tome brojne primarne i druge povijesne izvore, različite po provinijenciji (porijeklu), tvorcu (autorstvu) i sadržini, sa različitih strana. Drljevic nije izdao nikad nalog da se neko ubije, muci itd i on veze nema sa Jasenovcem i Starom Gradiskom.
O stvarima licne prirode necu s Vama razglabati, jer to nije stvar merituma rasprave. Drljevic je bio protiv velikosrpske zlocinacke četnike ideologije i politike, protiv Draze Mihailovica i njegovih eksponenata, sarađivao je sa ustašama (i to mu upisujem u grijeh i erantnost) ali zato nije ratni zlocinac. Jer nema zlocinca bez ucinjenog zlocinackog (krivičnog djela), a nije mi poznato da je Drljevic kad je 1945. godine bio vrhovni komandant Pavlu Đurišiću u „Crnogorskoj narodnoj vojsci“, dakle, nije mi poznato da je Drljevic cinio ratne zlocine niti da je po objektivnoj i subjektivnoj odgovornosti prekrsio onda važeće (kodifikovane) Haške konvencije iz 1899 i 1907. i običajna pravila ratovanja i odnosa prema neboračkom stanovništvu i zaštićenim kategorijama u ratu (civilima, ratnim zarobljenicima, ranjenicima, bolesnicima i brodolomnicima). Na kraju krajeva, ako bi smo čak i retroaktivno gledali makar istorijski (PRAVNO TO NIJE MOGUĆE) KAD SU POSLIJE RATA DONIJETE MEĐUNARODNE ŽENEVSKE KONVENCIJE, TEŠKO DA MOŽETE I PO NJIHOVOM TEKSTU NAĆI NEŠTO ŠTO DR SEKULU DRLJEVIĆA OPTUŽUJE ZA RATNE ZLOČINE. I na kraju, advokate Đukicu, jedna paralela. Na nirnberškom procesu (1945-1946), ad hoc krivičnom vojnom sudu, suđeno je Hansu Fričeu, uredniku njemačkog radija, Gebelsovom saradniku, pa je oslobođen optužbi. Drljevicev je „grijeh“ što je pisao tekstove u zemunskom listu „Graničar“, u kojemu je jedan od urednika bio i Gustav Krklec (a znate da Krklec nikad osuđen nije), đe je pisao neke korektne, ali i jako sporne tekstove (sa kojima se ne zlažem, jer sam antifašista i antinacista), kao i u listovima iz Zagreba „Spremnost“ i „Hrvatski narod“, ali to je politička i ideološka misao, a ne ratni zlocin, jer Drljevic, po meni, sa svim njegovovim ratnim promasajima 1941-1945. i zabludama, ali i plemenitim nastojanjem da se Crna Gora oslobodi velikosrpskog ropstva i njegovih monstruoznih batinaca i ubica i obnovi svoju državnost, nije i ne može biti ratni zlocinac, jer mu se nijedan oblik saučesništva (ideolog, organizator, planer, podstrekač, izvršilac, saiizvršilac, pomagac…) ne može staviti na teret i činjenično i argumentovano potvrditi. To sto Vi trućate i širite tlapnje i ideološku famu i hajku sa četničkih političkih pozicija Vasa je stvar. I pravo. Ali to veze sa istorijskom naukom ima koliko recimo Ronald Regan kad je bio predsjednik SAD u dva mandata da je zvao Boska Vujacica da mu u Bijeloj kući gudi i pjeva uz gusle.
Gospodine Miroroslave Đukicu, ja „moralna gnjica“ nikad nijesam bio, a oni, koji izmišljaju i lažu-znate kakvim se imenom zovu. Da biste samnom punopravno polemisali morate imati više znanja (i kulture) nego što imate i poželjno bi bilo da se po školi izjednačimo. Računajući po redovnom i završenom školovanju, Vi imate 16 godina škole, osam razreda osmoljetke, 4 gimnazije, 4 fakulteta, a Ja imam 21 (sve isto od osnovne do završenog fakulteta), pa završenih 2 godine magistarskih i 3 godine doktorskih studija (sa svim položenim ispitima i diplomama). To što ste 10 godina od mene stariji po datumu rođenja, mnogo važno, ali je jedno bitno nikad o istoriji Crne Gore nijeste izucavali u domaćim i inostranim arhivima onoliko koliko sam Ja i necete zasigurno, jer Vam to nije profesija. A sto se tiče obrazovanja, kategorički tvrdim, da mi ni do clanaka nijeste, a to se uvijek i svuda dokazati moze. Necemo ići na Kviskoteku Olivera Mlakara, nema je vise, a i da je ima, to smo valjda nadišli, ali ja sam napisao 15 knjiga na teme iz istorije CG, stotine i stotine naucnih priloga, citiran od strane uglednih inostrabnih i domaćih naucnika, a vjerujte mi da nigdje nijesam procitao nijedan tekst Vas iz pravne istorije Crne Gore. Rekoste da ste advokat, pa onda procitajte Izabrane radove dr Petra Stojanovica, znate ko je on, pa ćete vidjeti pored ostalog i to da je i on dokazao da je Crnogorska pravoslavna crkva bila autokefalna.
Srdacno i s uvažavanjem
Novak Adžić
Рекао сам да нећу полемисати, па порекао, јер сте се потрудили и написали опсежан одговор. Прво, тај сам који мислите да јесам. Као правник, радио сам и у суду, и кратко у Војном тужилаштву, а највише као адвокат и правни заступник. Ја сам правник практичар, а не теоретичар. Поштујем то што сте завршили правни факултет, а онда сте прешли на историју, али ви нисте правник, сем по дипломи. Ја нисам историчар, иако је историја моја љубав и поље изучавања у часовима доколице (али не примарно период II св. рата). Наравно да се нисам посебно бавио ликом и делом Секуле Дрљевића, а не видим ни зашто бих, јер нема онај значај који му придајете. Био је кратко службеник у министарству правде, затим адвокат, уједно минорни политичар и вођа једне маргиналне странке, не видим зашто бих се посебно бавио њиме? Да појасним: Пре рата, он је по свом значају у КраљевиниЈ угославији био отприлике на нивоу његовог идеолошког потомка Сретена Зековића и његове комичне странке, у Црној Гори почетком деведесетих. Он је био, дакле, маргиналац! Потпуно ми је неважно све што је тада писао, причао, радио, све до 06.04.1941. године, јер шта год да је рекао, то је било на нивоу инцидента. Зашто би он мене посебно интересовао, да га нарочито проучавам? Ви сте присталица његове идеологије, која је монтенегринска варијанта усташтва, па он за Вас има улогу „драгог вође“, али нека, то је за мене легитимно, подржавам право сваког, па и Секуле или Вас, да мисли и буде шта год хоће, па чак и усташа. Потписао сам петицију подршке за Парагу осамдесетих, кад је био затворен због лупетања, а што не бих подржао и Ваше право да причате шта год хоћете? Улога вашег љубимца Секуле Дрљевића у II светском рату је нешто друго, он је ту одиграо улогу највеће фукаре и зликовца родом из Црне Горе, како сам то већ истакао. Да он није осуђени ратни злочинац, то сам истакао и наравно да у контексту права он је невин човек, јер нема правоснажне осуђујуће пресуде, као што такву пресуду немају, поред осталих , ни: Атила, Тамерлан,Торквемада, Наполеон, Хитлер, Павелић, Бандера, Алија Изетбеговић, Фрањо Туђман, као што је нема ни Слободан Милошевић, уосталом. Међутим, да се задржимо на II светском рату, историчар који би устврдио да Хитлер или Павелић нису злочинци, имао би сличне проблеме као и Ви са мном. Секуле је био, од 1941. до 1945. године, ноторно: квислинг (за то се одговара по закону), ратних хушкач (кажњиво), помагач, идеолог и саучесник свог пајтоса усташког поглавника Анта Павелића (кажњиво) и одиграо је улогу архи-зликовца у поступку довођења хиљада сународника под усташки нож 1945. године. Био сам на свим стратиштима на којим су ликвидирани они који су поверовали Дрљевићу, чуо приче преживелих. Из мог села су на десетине рођака, комшија и кумова који су оставили своје кости „од везировог до Зиданог Моста“, а неки су и преживели и причали. Није Секуле исто што и тамерлан, па се не зна шта је радио. Уосталом, ни Тамерлан ни Секуле нису прошли „суд историје“, а једнако је фукарски рехабилитовати Секулу као и Тимур-Ленку. Препоручујем -прочитајте књигу Мира Микетића, „Кроз пакао и натраг“, за почетак, а ако хоћете, упознаћу Вас са њим. На жалост, не могу Вас упознати са својим стрицем, јер је умро, а он је, као седамнаестогодишњи младић, прошао пакао и тамо лично видео и чуо сатаниног помоћника Секулу Дрљевића. Ваш миљеник је наређивао усташама, пред бројним сведоцима, који су чули кад је наредио тријажу – одвајање херцеговаца од
Црногораца. Ко је знао да усташама каже да су, на пример, они из Липова – црногорци, а они из Нецвијећа – Херцеговци? Оне за које су усташе утврдили да нису Црногорци, него Херцеговци, или са Романије, ти су ликвидирани. Тријажу је наредио Ваш мили Секуле. Немам дилеме ко је и шта је био Секуле Дрљевић, али ево, ради коректности, нећу га више звати „ратни злочинац“, јер он то, формалноправно, као ни Хитлер или Павелић, није био, већ ћу га звати: „зликовац“, „фукара“, „црногорски усташа“, „павелићева пудлица“, „крвник“, „братоубица“ и сл. Очито је да сам Вас својим коментаром лично погодио, чим ме тако приземно вређате. То ми је помало комично, али ја Вам тако нећу узвратити, јер за то нема потребе, истина је у оном што ја кажем и заступам. Смешни сте ми са бројањем Ваших година школе и потенцирањем Вашег доктората у пројекту. Имам и ја више година школе од 16, али то није битно, све да сам завршио 3 доктората, ако нисам у праву, онда нисам, а Ви у свом патетичном брањењу идеолога Дрљевића нисте на страни истине. Приметна је ваша несигурност у себе и осећај угрожености, због чега делујете крајње рањиво и узвраћате некултурно и непримерено једном кандидату за докторанта, каквим се представљате. Драго ми је што се школујете и надам се да ћете успети да једном докторирате са Вашим докторатом, чија је тема, очито је, опскурни лик црногорске историје – Секуле Дрљевић. Пишем и ја управо мастер рад из ауторског права, па не трубим около о томе, нити је то битно у контексту ове теме. Мени је важно, када о нечем расправљам – да ли је мој став истинит или не, а не колико је школе неко завршио. Углавном, у каријери сам се бавио различитим гранама права, а као кривичар, сретао сам се са криминалцима разних нивоа. Бранио сам окривљене за различите крупне и ситне злочине, тако да имам инстикт да препознам кривца и да познам да ли лаже или говори истину. Кривицом Вашег идола Секуле Дрљевића нисам се бавио, а то је и разумљиво, јер је он умро много пре него сам ја рођен. ЗКад је о историчарима реч, зао сам добро покојног Јована Бојовића, упознао Влада Стругара, дружио се са сином Новака Ражнатовића, пријатељ сам са Владимиром Јовићевићем, Сашом Стаматовићем, Пеђом Вукићем и Јованом Маркушом, који су еминентни наши историчари, а познајем и угледне историчаре из Београда и Бање Луке, прочитао многе њихове радове, али за Вас, све до недавно, никада нисам чуо!? Заправо, пре пар година сам чуо за неког Новака Аџића, агитатора пронацистичке партијице СДП, а онда из Војинових коментара дознао да сте то Ви, јер, уз то што сте агитатор, уједно сте и историчар! Читао сам Савића Марковића -Штедимлију, Шерба Растодера, али за Вас, задуго, нисам ни знао да постојите! На Ваше увреде одговарати нећу, Ви сте тим приземним увредама рекли све о себи, а ништа о мени. Можда ћете и одбранити тај Ваш докторат, али је то залуд, остаћете исти као сада. Покушајте да будете тиме задовољни,јер је услов за срећу: Бити оно што јеси и то прихватити са спокојем. У праву сте, 10 година није ништа, ни за десет нећете ми бити близу, ни по чему. А са покушајем рехабилитације зликовца Селуле Дрљевића и његове банкротиране верзије усташтва и нацизма, нећете успети.
Gospodine Djukicu. Drago mi je da napredujete. Eto, priznali ste da dr nije ratni zlocinac. I nije. I to je bitno i makar u tome sam uspio pomjeriti Vase granice povijesne spoznaje. Vasa da je drljevic u CG i Jugoslaviji bio marginalna licnost i politicar nije tacna. Valjda znate sto je on bio u Knjazevini i Kraljevini CG: sekretar pa predsjednik Suda, narodni poslanik u vise mandata i Skupštini, minstar pravde, ministar prosvjete i crkcenih poslova, ministar finansija i građevina, zastupnik ministra inostranih djela, pa advokat. Znate da je između dva rata branio i zelenase i komuniste pred Drzavnim sudom za zaštitu države (trebali bi da znate, mada sumnjam), bio je poslanik u tri mandata Crnogorske stranke federalista u SKupštini KSHS (izabran 1923, 1925 i 1938 na izborima). Bio je tri mjeseca nacelnik Ministarstva pravde u KSHS (februar-april 1919), pa odlazi u opoziciju. Da je bio nevazan ne bi ga zapalo da govori na pogrebu ubijenih hrvatskih poslanika Pavla Radića i Đure Basariceka, a posebno na pogrebu Stjepana Radića. Bio je od strane Vladka Maceka određen kao njegov glavni branilac na sudskom procesu 1933, ali su ga vlasti uhapsile i držale u zatočeništvu šest mjeseci samo da ne bi branio Maceka na sudu, a Maceka je velikosrpski rezim osudio. Branio je Drljevic briljantno i svog druga i saborca generala Radomira Vesovica na sudu 1921. u Beogradu, branio je fantasticno na sudskom procesu protiv komunista Adolfa Muka i Stanka Kovacevica (sina federaliste Petra Pajova Kovacebica iz Grahova). Branio je zapravo Stanka Kovacevica pred Drzavnim sudom za zaštitu države (1937), a Muka je branio dr savo Strugar. Sve je to Drljevic besplatno radio, iz prjateljskih i humanih pobuda. Od 1941. godine kolaborirao je sa Italijanima (maj-oktobar 1941), pa ga Italijani konfiniraju u San Remu. Sarađivao je sa ustašama u Zemunu, a samo se jednom februara 1944 sreo u Zagrebu sa Pavelicem. Nije odgovoran za smrt crnogorskih cetnika, kako mu vi pripisujete. Procitajte o tome knjigu dr Danila Radojevića „Politicka misao dr Sekule Drljevica“, Podgorica, 2007. godine. Mislio je da se bori za nhezavisnu CG s osloncem na Sile Osovine. Njegova velika greska, izbor pogresnog saveznika. Ne samo da Drljevic nije bio ratni zlocinac, nego uopšte nije zlocinac, nije pocinio ni jedno zlocinacno djelo sa krivično-pravnog stanovista. Smeta Drljevic onima koji hoce da negiraju nezavisnu Crnu Goru i samoniklost crnogorske nacije. Nijesam ja kandidat za doktoranta, nego doktorant, koji je zavrsio svoju doktorsku disertaciju, a komisiju za njenu odbranu cine prof. dr Ivo Banac, prof. dr Momcilo Zecevic, akademik i prof. dr Serbo Rastoder, akademik.
POZDRAV
NOVAK ADZIC
Koji je ovo kreten i idiot majko moja, ovoga niko ne može izliječit,nema mu spasa.
https://www.youtube.com/watch?v=BedC2CaHCls
Секуле Дрљевић је ратни злочинац, а новак аџић је његов апологета.Прво, зато што је био квислинг, који је сарађивао са Италијанским окупатором, Друго, зато што је био активни помагач Анту Павелићу у усташким злочинима, речју и чињењем; Треће, одиграо је кључну улогу у намамљивању десетина хиљада избеглих бораца и голоруког народа из ЦГ 1945. да на његово обећање крену у избеглиштво маршутом преко Старе Градишке и тако лако падну усташама у руке, Очигледно је да је мода реафирмације „својх“ нациста из Кијева, Риге, Талина и Загреба стигла у montenegro. Између Секуле и усташа постоји само један знак – знак једнакости. Захваљујући том архи-зликовцу су усташе поклале хиљаде невиних људи из збега Црногораца и остали Срба, ма бројнимстратиштима: у Разбоју Лијевчанском, Градишци, Јасеновцу… Секуле их је својим лажима намамио право у усташке руке и предао их на погубљење душманима.Од Секуле Дрљевића нема нечаснијег гада и веће фукаре у читавој историји Црне Горе! Само морална гњида може да тврди да ТО није злочинац!
Mozete se napinjati i iz petnih zila braniti svoju ideologiju, ali fakti ostaju neumoljivi: Drljevicu se nije sudilo jer nije bio uhvacen od strane partizana. Sudjenja nije bilo pa tako ni presude da je „ratni zlocinac“. Prosto ko srpski pasulj.
Takodje zelim raskrinkati izrecenu bedastocu Miroslava Djukica a povodom odstupanja crnogorskih gradjana preko Bosne i Hrvatske na samom koncu II Svjetskog rata i uloge Dr. Sekule Drljevica u tome:
Dakle, istina „Zidanog Mosta“ je bitno drugacija od „istine“ MDj. Ljudi iz Crne Gore, koji su se povlacili tj sklanjali od posljedica smjene vlasti u Podgorici, ljudi sto s razlogom sto izmanipulisani, su stupili u kontakt sa Sekulom Drljevicem, koji mjesec ranije Preds’ednikom Crnogorske narodne vojske (ciji je Operativni komandant bio Pavle Djurisic) tj pripadnicima cetnickog pokreta u CG itd itd, Drljevic je obecao da ce ljude iz CG, zahvaljujuci svojim politickim vezama u ND Hrvatskoj, sprovesti kroz zemlju i obezbijediti im prolaz u zeljenom pravcu. Nevoljnici su IZRICITO trazili da se spoje sa Amerikancima (ne i sa ‘bracom’ Rusima) koji su nadirali od Italije preko Austrije ka Berlinu, i taj pravac im je omogucila veza Sekule Drljveca. Zahvaljujuci vezama, Drljevic im je takodje obezbijedio presvlaku, hranu, medicinsku pomoc. Velika vecina tih ljudi je srela Amerikance kojima se i predala. Svojevoljno. Amerikanci, valjda ne znajuci se snaci sa tolikim brojem ljudi (mnogi od njih su bili i naoruzani), zaokupljeni svojom ofanzivom a i saznanjima ko su i ciji su saveznici bili cetnici, sve te ljude su razoruzali i dali jugoslovenskim partizanima, svojim saveznicima. Ostalo se zna… Sto je bilo sa Pavlom Djurisicem? Kako je Djurisic bio sklopio sporazum sa Drljevicem oko formiranja Crnogorske narodne vojske (u cilju ocuvanja crnogorskog bioloskog bica) a nije pitao svoju vrhovnu komandu – Drazu Mihajlovica vec je to uradio samostalno, vodstvio cetnickog pokreta u Srbiji je putem pritisaka izdejstvovalo jednostrani prekid sporazuma Pavla Djurisica sa Crnogorskom narodnom vojskom. Kada je Mihajlovic cuo da se Djurisic bez njegovog znanja povlaci preko Hrvatske (dje Cica Draza nije mogao ni da sanja da moze proci), onda je preko sebi jos vjernih cetnika iz okruzenja Djurisica izdejstvovao da crnogorska cetnicka komanda se izdvoji iz glavne kolone i vrati se u Majku im Srbiju kod Mihajlovica. Nijesu uspjeli ali za to nije bio kriv niko do oni i njihovi ideoloski ratni prijatelji – Ustase. Kao pravi crnogorski sin, Dr. Drljevic je pomogao svojim sunarodnicima onoliko koliko se moglo u tim odsudnim vremenima. Bio je CG van srpskih hegemonistickih sapa ne uvijek srecno birajuci izlaz i saveznike. Nekad NDH a nekad cetnistvo. Ali taj covjek nije okrvavio ruke kako mu se podmece od Vase velikodrzavne strane.
СУДИЛИ СМО МИ ЊЕМУ У КЛАГЕНФУРТУ ЈЕР ОНАКО СЕ СУДИ СРБИМА-СЕКУЛИ ДРЉЕВИЋУ- ИЗДАЈНИКУ СВОГ СРПСКОГ НАРОДА КОЈИ ЈЕ НАПРАСНО И ЗАРАД ЛИЧНИХ ИНТЕРЕСА ПОСТАО МОНТЕНЕГРИН
БИО САМ ЧЕТНИК БИО САМ ПАРТИЗАН
БИО САМ ЊЕМАЦ БИО СА ТАЛИЈАН
И ЈОШ ЦРВЕНИ ХРВАТ
Масо, нису судили ни Павелићу ни Хитлеру, другарима Вашег идола Секуле! Нема пресуде, па су њих тројица кристално чисти као вода с Видрована? Ваш опис одступања војске и народа преко Зиданог Моста би можда био и забаван, да то није највећа трагедија која је Црну Гору задесила у 20. веку. Какви црни Американци, у марту 1945. године, Американци су били далеко од Добоја, Бање Луке, Разбоја Лијевчанског (код Српца), Лијевче поља, Бање Луке, Јасеновца, Старе Градишке, а то су места где су усташе побили хиљаде невиних људи, а све њих је њима на нож довео Секуле Дрљевић, бивши Србин, бивши правник, бивши човек и заувек до краја света осведочени братоубица, злочинац и нечовек! Таман колико и како је он „pomogao svojim sunarodnicima“, тако су му они у Јуденбургу узвратили помоћ! Тачно сте рекли, он није буквално окрвавио руке, као што то није ни учинио ни Павелић или Хитлер. Је ли Павелић неког лично заклао?Не, наравно, није.