21 грам

21 грам

12
ПОДИЈЕЛИ

Декор за цитат који ће услиједити је богат. Богатији него што невјешто око види. Биће изговорен за развученим породичним столом спојеним са још два, такође развучена. Сад је лако израчунати број гостију на ручку. Изговорен је док се просторијом ширио седирајући мирис домаће супе. Гости ће неочекивано заћутати, попут Прустовог наратора, када је окусио колачић који му је у дјетињству, недељом ујутро, уз липов чај, давала тетка Леоне. Настали мук биће доказ да ови људи имају и сопствену прошлост. Мириси и укуси могу вратити сјећање на изгубљено вријеме… Није ово прилика за суочавања са собом. Можда ће и зато, поменути цитат, засјећи тишину као нож.

„Овдје ће уживати зетови!“ Није фокус на уживању, него на зетовима, па је твдња пуна резигнације. Ваздух је пун немоћног мирења са предстојећом неправдом. Сви су нечим погођени, праве се да нису чули. Свако гледа у свој тањир! Је ли ово духовитост неочекивано замињена духовношћу? Ћуте. Мисле ли ишта? Мисле исто малопређашњи истомишљеници? Слажу ли сад ћутке?

„Па што онда?“, разлетјеше се ријечи. Распрскаше се ријечи, попут гелера, по лицима окупљених око раскошне трпезе.Ћуте. А да су у питању снахе? Једнако би било, али је у духу с традицијом да се њима јавно радујемо. Нажалост, не постоји начин да се покретна и непокретна имовина пребаци на онај свијет. И Милу је то јасно. Путује само 21 грам. Откуда онда толика саморазарајућа истрајност у себичлуку, грабежу, безобзирноси најчешће прекривених плаштом са портретима предака.

Преци! Чисти романтизам. Усудити се о њима мислити критички било би право родоскрнављење, а сагледати их реално – морални харакири. Осим ако се зуцне нешто у духу времена. У духу времена како тај дух схватају старлете, пинк- интелектуалци, свједоци сарадници… Они као своје највеће мане углавном истакну доброту и наивност, али имају и других… За разлику од незнања самообмањивање има сасвим видљиве границе.

Нажалост, борба са нарцисоидним самообманама није могућа на националном нивоу, ни на локалном, не помажу приче о Путину и Трампу. То ће бити кристално јасно када настане ћутање након Миловог одласка и када сви буду гледали у своје тањире – буквално и метафорично. Да ли ће тада носталгично изгледати наше реакције на Милове манипулације оличене у расправама са политичким (не)истомишљеницима. О, како је дивно било причати о правопису, иако ни тада, ни сад, као и у основној школи, нисмо знали како се пише…

Али, нико се није научен родио. Неки проблеми или изазови (дух времена!), не рјешавају се за славским столом. Узроци томе могу бити различити, нпр. присуство жена и дјеце, поштовање домаћина и сл, Пристојност налаже да се сачека, одложи задовољство будућег решења. Кафански сто чека своје витезове! Атрибут кафански употребљен је условно, као архаизам, да се добије на озбиљности и успостави веза с прецима.

Иако су нам преци заједнички Ми с Њима никада не сједимо за истим кафанским столом, славе су нешто друго… Не сједимо случајно раздвојени по Нашим и Њиховим локалима, у питању је стратегија. Зна се ко је ко, ко с ким сједи, ко је сумњив. Све се зна. За Нашим кафанским столом, Ми смо владари свијета.

Како би изгледало рећи кафићки или ресторански сто? Бесмислено, јадно, недовољно мушки, папучарски. Мада, руку на срце, не разматрају се ту само озбиљне теме и судбински историјски тренуци. Буде и анегдотских бравура, разговора о киши и снијегу, креветских пикантерија… Дивно је слушати себе! Пристојно је чекати да други заврши, али то није увијек могуће. Тема зна бити толико интригантна и инспиративна, а мисао брза и нестрпљива, да сви говоре углас.Озарена лица, екстаза. Улицом пролазе зачуђени потомци. Проблеми су ријешени. Сад кући на ручак.

12 КОМЕНТАРИ

  1. 11
    0

    за 21 грам олакша тијело кад човјек умре. не ради се „о дроги“. свака част за текст. уживање је читати овако компактне реченице.

  2. 7
    0

    Odlicno napisano,, И Милу је то јасно. Путује само 21 грам. Svemocni milo je ipak kao svi mi sa duso od samo 21 gram ali na zalost kada pogledamo kakav je on covijek mislim da njegova nema nikakvu tezinu. Svaka cast piscu

  3. 6
    0

    Osim Prustovog naratora, pričao mi očevidac, kolačić će jedanput uz lipov čaj, ne zna se baš pouzdano u koji dan, iz ruke iste tetke Leone da prihvati i spusti pored sebe na što, profesor Baltazar!
    Zahvaljujem, reći će – pomalo odsutan, mislima i sjećanjima ophrvan. Star!
    Star i umoran, svašto mu već bijaše padalo na um.
    Duboko zaglibio u svojim eksperimentima.
    Zastranio!
    Taj isti, već sasušeni čajni kolutić od kisela tjesta, dospeće jednog kasnijeg dana u profesorovu laboratoriju. Kako se nikako ne da obijasniti, završiće u opskurnom eksperimentu ostarela profesora!?
    Da ne zna zašto, čemu, stoput ga stavljao pod uvećalo Baltazar, hiljadama ga izmjerio. Uvijek jednog rezultata.Gubio je na obliku, mekoći i teksturi, ama uvijek u gram težak … Dvadeset i jedan gram!
    I šta je drugo mogao da zaključi siroti Baltazar.
    … Duša ljudska i najobičnije pjecivo, famozni čajni kolutić sa rupom po sredini, za toliko šupalj, jednako mjere u gram!
    Zapanjilo je to profesora koji je znao da pronađe put do svakog odgovora.
    Kako čajni kolutuć uglavnom putuje u čovjeka, a ljudska duša ko zna gdje!
    Ako putuje!
    Jer, ne putuje svakome duša, bespogovorno.
    Nekome je smrt kraj putovanja. Takav je stizao u sami kraj života, bez duše stizao.
    Koji je isti kao i ono čajno pjecivo.
    Kad odstoji, sve se u njemu i na njemu promeni, a on uvijek isti. Čovjek tijesto. Zamješan, ne umješen. Pečen, nedopečen. Naizgled, kao i svaki drugi. A ustvari …
    Bez duše čovjek.
    Kraju stigao, bez dvadeset i jednog grama duše.
    Tako kako će i profesor na margini da drhtavom rukom zapiše : Nije svako čovjek!
    Mnogi ima sve, samo mu nedostaju onih dvadeset i jedan gram duše.
    A što se rečenog tiče, biće da poslijen njega ne putuje ništa!!!
    Ni opipljivo, ni onih dvadeset i jedan gram!
    Da je kojim slučajem živ profesor Baltazar, pitao bih ga, iako odgovor znam!
    Svako ga zna.
    Kako nam to pomoći neće da povratimo sjećanja na loša i još gora vrjemena … Na ljude bjez duše.
    Već smo sve zaboravili, sve što je bilo, i što će tek biti!!!

  4. 8
    0

    Agata ,svoim tekstom unosi ogromnu svjetlost .Ruke su im vazda ispruzene naprijed . Gledaju u pijesak koi su upravo pocistili . No imak sat vramena kasnije , znaju da je sve ispisano u zemlji .

Оставите одговор